Još samo dinar, ministre

Bura, koju je izazvalo nedavno povećanje marže za dinar po litru benzina u korist trgovaca derivata nafte, iznuđeno blokadama rafinerija u organizaciji privatnih naftaša, još se ne stišava. Naprotiv, iz dana u dan sve oštrije se postavlja pitanje da li još važi teza da je Naftna industrija Srbije državno mezimče i monopolista, kako tvrde privatnici, ili je reč o dimnoj zavesi iza koje se krije činjenica da je lobi domaćih privatnika i stranih naftnih kompanija u Vladi Srbije odavno nadjačao NIS.

Ali, da krenemo poštujući hronologiju događaja. Sve je počelo krajem prošle godine, kada su privatnici svojim cisternama blokirali Rafineriju u Pančevu, zahtevajući veću maržu i ravnopravan tretman u poslovanju sa Naftnom industrijom Srbije, optužujući je za monopolizam. Blokada je trajala nekoliko dana i pretila je da nestašicom derivata parališe život u zemlji. Tokom blokade za naftaške muke najviše razumevanja pokazao je Velja Ilić, ministar za kapitalne investicije, iako resorno posmatrano to nije njegov sektor. Na njegov predlog sročen je i Protokol o cenovnom namirivanju privatnika, koji su osim ministra za kapitalne investicije potpisali i ministri energetike i finansija Radomir Naumov i Mlađan Dinkić i Vlajko Senić, u ime Ministarstva trgovine. Protokol su razgoropađenim šeicima u pančevački hotel „Tamiš“odneli ministri Velja Ilić i Radomir Naumov i ubrzo je usledio prekid blokade.

Međutim, Protokol je ostao mrtvo slovo na papiru i sredinom prošle nedelje privatnici su ponovo doterali svoje cisterne, doduše ovog puta u manjem broju, ispred rafinerija, kako bi ministarsku četvorku podsetili na neispunjeno obećanje. Policija im ovog puta nije dozvolila da blokiraju rafinerije, ali se zato veoma brzo oglasila Vlada Srbije informacijom da je promenjena Uredba o formiranju cena derivata tj. da mogu da povećaju svoju maržu za dinar, uz objašnjenje da građani neće osetiti poskupljenje, jer će ono ići na račun smanjenja rafinerijske cene. Privatnici su prihvatili ponuđeno rešenje, ali pripremajući se istovremeno za novu medijsku kampanju, jer nisu dobili deset odsto od marže koliko su tražili. Međutim, morali su da ekspresno „podviju rep“, jer je izašlo na videlo da su namireni na račun državnih para, odnosno rafinerija.

KAZNENI TRANSFERI: Odmah je usledila verbalna paljba iz pančevačke rafinerije uz optužbe da država ponovo omogućava privatnim naftašima, koji su u najvećem broju nastali tokom 90-ih, odnosno na račun urušavanja prerađivačkih kapaciteta, da uvećavaju enormno svoj profit na štetu NIS-a. Zbog primene nove uredbe o cenama derivata nafte, koju je Vlada Srbije prihvatila, prihod Naftne industrije Srbije na godišnjem nivou biće niži za 17,5 miliona dolara, a državni novac će se odliti u džepove privatnih prometnika.

Uredbom koju je predložilo republičko ministarstvo rudarstva i energetike predviđeno je da se cena rafinerijske prerade nafte sa 33 dolara smanji na 29 dolara po toni, odnosno da se vlasnicima i zakupcima benzinskih stanica, prometna marža poveća sa četiri na pet dinara po litru, odnosno sa 48 dolara na 58 dolara po toni. Imajući u vidu podatak da se godišnje preradi četiri miliona tona sirove nafte, ovakva odluka Ministarstva rudarstva i energetike Srbije imaće za posledicu smanjenje prihoda koji se ostvaruju rafinerijskom preradom nafte za 16 miliona dolara, čime se održavanje postrojenja u rafinerijama i njihov siguran rad dovode u pitanje“, kaže za „Vreme“ Mirča Bosiljko, komercijalni direktor Rafinerije Pančevo.

Generalni direktor tog proizvodnog dela NIS-a Kosta Ilić je još ogorčeniji: „Opredeljenjem da se na bazi pogrešnih argumenata snizi cena prerade ispod stvarnih troškova, Vlada ne samo da odustaje od obezbeđivanja sredstava za modernizaciju rafinerija već ih vodi u pravcu likvidacije. U obrazloženju Uredbe piše da više ne postoji osnov za obezbeđivanje sredstava za obnovu rafinerija iz cene usluga za rafinerijsku preradu. Nije mi jasno šta je dovelo do takvog zaokreta u politici Vlade prema rafinerijama“, pita se generalni direktor Ilić.

„Teško se može razumeti, a kamoli objasniti da se prodajom motornog benzina od 95 oktana na benzinskoj stanici ostvaruje 3,7 puta veći prihod od prihoda koji se ostvaruje njegovom proizvodnjom u relativno skupim i složenim tehnološkim procesima“, komentariše promenjenu Uredbu o cenama derivata Nebojša Jančić, tehnički direktor Rafinerije Pančevo.

U Ministarstvu rudarstva i energetike pripremljeni su dočekali napade iz Pančeva, odgovarajući da su se promenom Uredbe u korist prometnika okoristili ne samo privatnici već i Jugopetrol i Naftagas promet, kao prometni delovi NIS-a.

„Ministarstvo u svojim predlozima nije polazilo od zahteva privatnih prometnika, taj njihov zahtev, međutim, izoštrio je naše zapažanje da su u ukupnoj prometnoj fazi propisani veoma niski troškovi prometa i da pritom nisu menjani od 2001“, kaže za „Vreme“ Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra energetike za naftu i gas. U cilju korekcije te prometne marže ili troškova prometa Ministarstvo je pošlo od analize onoga što postoji u državnom, javnom preduzeću. A to su četiri nezavisne celine, po dve u preradi i prometu (Rafinerija Pančevo, Rafinerija Novi Sad, Naftagas promet i Jugopetrol).Od 2001. godine, kada je zabranjen uvoz gotovih derivata, na snazi je, u stvari, jedan zaštitni period u kome je pružena mogućnost rafinerijama da prerađuju kompletnu naftu za domaće tržište. Međutim, u tom zaštićenom segmentu konstatovano je da se profit locira na jednoj prerađivačkoj jedinici, to je Rafinerija Pančevo. Nigde u svetu uslove poslovanja ne diktira proizvodna jedinica, naprotiv, tržište diktira troškove poslovanja jedne prerađivačke industrije. Tako smo došli do zaključka da praktično postoji zamrznutu dobit na proizvođačkoj jedinici, koju treba pomeriti prema prometu, kako bi ona bila propulzivnija, kako bi mogla da proda više derivata i time stvori još veću dobit za buduću zajedničku kompaniju, čiji će delovi biti i rafinerije“, kaže Slobodan Sokolović.

Naš sagovornik tvrdi da nigde u svetu ne postoji rafinerija koja ima zagarantovanu dobit. Na optužbe iz menadžmenta Rafinerije Pančevo da sa priznatim troškovima od 29 dolara po toni nema života, Sokolović odgovara: „U ovoj korigovanoj uredbi mi sada priznajemo samo troškove prerade, a znate da troškovi prerade za tip rafinerije kakva je Pančevačka za kapacitete prerade od šest miliona iznosi 2,35 dolara po barelu. Dobro, mi imamo takoreći dvostruko manji kapacitet prerade, ali to nije aritmetrijska polovina pada na 2,3 dodate još toliko. Trošak rafinerije je ovaj koji smo projektovali, pa još i niži. Problem je u tome što rafinerija želi da zaustavi proces i želi da ona diktira i kontroliše kompletno tržište. Odgovorno tvrdim da jedini način da spasemo naše rafinerije i prometnu fazu u NIS-u jeste da ih pretvorimo u jedinstvenu celinu, gde će rafinerije proizvoditi što jeftinije derivate, koje će njihovi prometnici Jugopetrol i NAP prodavati skuplje na tržištu, i to na obostranu korist.“ Na optužbe da su izvršili prelivanje državne dobiti u privatne džepove, Sokolović odgovara: „Privatnici su u ovom razmišljanju palijativni, kolaterala koja je eto tu prisutna. Povećanje prometne marže, koje i njima ide u korist, doživljavam kao zaštitni mehanizam treba prethodno izloženom modelu koji da omogući da se bez smetnji razvija. Zar bi bilo bolje da smo omogućili da se privatnici snabdevaju van zemlje? Kao, prelila se neka silna dobit iz NIS-a u privatne ruke. To je potpuna besmislica, zamena teza, da bi se zadržala sadašnja pozicija u kojoj ste jednoj rafineriji zagarantovali dobit, a istovremeno ne postoje rezultati u smanjenju njenih troškova u preradi nafte, nema rezultata čak ni u očuvanju postojećeg (lošeg) kvaliteta goriva. Ali, postoji proces u kome se traži promena tehničkih uslova da bi se proizvodilo gorivo još nižeg kvaliteta nego sada. To više tako ne može“, zaključuje Sokolović.

RUSKA VEZA: Najostrašćeniji kritičari Ministarstva rudarstva i energetike svakodnevno javno optužuju tu instituciju da je veoma spora, da nema hrabrosti za radikalne mere. U privatnim razgovorima zameraju što važne informacije, poput Katastra lokacija za izgradnju mini hidrocentrala, čuva za svoje pulene, a neretko je nazivaju i „leglom insajdera“. Međutim, čak ni oni ne sumnjaju u dobre namere tog ministarstva kad je reč o očuvanja rafinerija. Ipak, kako kažu, treba ukazati i na neke loše posledice te dobre namere – a to je seljenje državnog novca u privatne džepove. Tu svoju tezu potkrepljuju podacima Privredne komore Srbije. Prema analizi te institucije u Srbiji trenutno postoji 1240 benzinskih stanica, a po svojinskim karakteristikama u vlasništvu države je 42 odsto objekata, a 58 odsto je u vlasništvu privatnih domaćih i inostranih naftnih kompanija. Od toga 24 odsto pumpi pripada domaćim privatnicima, Lukojl–Beopetrolu 14 odsto, a ostatak prodajnih mesta je u vlasništvu ostalih inostranih naftnih kompanija, prisutnih na našem tržištu. Ili još jednostavnije objašnjeno – od povećanja marže na štetu rafinerija najviše su se ovajdili domaći „šeici“ i privatna ruska naftna kompanija „Lukojl – Beopetrol“. Oni zlonamerniji poznavaoci prilika u naftnom sektoru, odmah po objavljivanju informacije o promeni Uredbe u privatnom razgovoru samo su kratko prokomentarisali da je lobi privatnika i stranaca u Vladi Srbije pobedio NIS, zahvaljujući čačanskoj naftaškoj vezi i sestri jednog od rukovodilaca u stranoj naftnoj kompaniji koja je zadužena za praćenje Uredbe o ceni derivata u Ministarstvu rudarstva i energetike, a ranije je i sama radila u toj kompaniji.

Ukoliko pretpostavimo da zlonamerni nisu samo zlonamerni biće nam lakše da razumemo zašto se upravo Velja Ilić, ministar za kapitalne investicije, iako resorno posmatrano, nema nikakve veze sa naftašima, zaputio sa ministrom Naumovom, da u svojstvu emisara smiruje onomad učesnike blokade rafinerija, obećavši im još po jedan dinar profita na litru benzina, a na štetu države, odnosno rafinerija.

Laza Antonijević je biznismen iz Čačka i viđeniji član bratstva srpskih naftaša. Komentarišući pomenute zlonamerne izjave u razgovoru za „Vreme“ kaže: „To što nas optužuju da imamo veći uticaj na Vladu od NIS-a, nije tačno. Ja na tu stvar gledam drugačije: članovi UO-a i menadžmenta Naftne industrije Srbije postavljaju se po partijskom ključu, kao i u vreme Broza. Predsednik UO-a je iz G17 plus, generalni iz DSS-a, znači da je reč o politički aktivnim ljudima i mi ni u kom slučaju ne možemo da im pariramo po političkom uticaju. Ne, mi smo ih nadjačali svojim autoritetom, zahvaljujući tome što pojedini ministri imaju sluha za naš značaj, da smo mi privrednici koji doprinose ekonomskom razvoju zemlje, koji zapošljavaju ljude, plaćaju porez državi. Kakav doprinos ekonomiji zemlje daju članovi Upravnog odbora – nikakav. Moja kompanija postoji od početka 90-ih godina, ja sam trgovao aluminijumom i čelikom u vreme sankcija, a ne derivatima, pa prema tome ne pripadam toj vašoj grupi ‘drugova šeika’ nastalih u vreme socijalizma, koji su dočekivali barže derivate na Dunavu i Skadarskom jezeru, dok je NIS propadao, a rafinerije zvrjale prazne.Tek 1996. kada su ukinute sankcije krenuo sam u biznis sa derivatima. Od nastanka kompanije do sada državi sam platio porez od preko 40 miliona evra.“

U Naftnoj kompaniji Lukojl – Beopetrol nisu nas udostojili komentara na izmenjenu uredbu, uz obrazloženje da nisu dobili odobrenje od top menadžmenta Lukojla iz Moskve jer se nalazi na osmodnevnom odmoru zbog proslave Dana pobede nad fašizmom. Zato smo prinuđeni da vam prezentujemo samo pitanja koja smo dostavili Dimitriju Repinu, generalnom direktoru Lukojl – Beopetrola:

Za koliko će na godišnjem nivou biti povećana zarada vaše kompanije, usled povećanja trgovačke marže za jedan dinar?

Čelnici rafinerija optužili su Ministarstvo energetike da je promenom Uredbe o ceni derivata prelilo profit iz kase NIS-a u džepove domaćih privatnika i stranih naftnih kompanija. Vaš komentar?

Povećanje marže će sigurno ubrzati i vaše aktivnosti na izgradnji novih i rekonstrukciji starih benzinskih stanica, što znači da će vam biti lakše da investirate iz tekućeg poslovanja, a novac predviđen za investicije po kupoprodajnom ugovoru i dalje čuvate u jednoj od stranih banaka u Beogradu?

Da li i vi delite mišljenje privatnih naftaša da NIS ima monopolski položaj?

Za odgovore na pitanja nikada nije kasno.

DRŽAVNI IZVORI: Naftaš iz Čačka Laza Antonijević takođe je pomenuo monopolizam državne naftne kompanije, aktivirajući tako već odavno istrošen argument, koji je ranije uvek „palio“ u javnosti.“ Monopol Naftne industrije Srbije je evidentan. Državna naftna kompanija ima i rafinerije i prodajnu mrežu. Pritom, nama traže da im plaćamo po 45 dolara za preradu tone nafte u njihovim rafinerijama, što je sto odsto iznad svetske cene za tu vrstu usluga. A mi nemamo kud pošto je zabranjen uvoz derivata, moramo da koristimo usluge rafinerija NIS-a. NIS čak ima monopol i na uvoz gotovih derivata. On, takođe, jedino može da koristi domaću naftu, a znamo da se 30 odsto potreba za naftom pokriva iz domaćih izvora. To je zločin, zamislite da ugalj u Srbiji može da koristi samo Elektroprivreda Srbije, a da građani nemaju pravo da ga kupuju, pa da li je to normalno“, nabraja Antonijević rezignirano privilegije jedine državne naftne kompanije. Međutim, tako ne misle svi privatnici. Aleksandar Mileusnić, izvršni direktor kompanije Petrobart Avia, kojoj i te kako pogoduje smanjenje cene prerade nafte za četiri dolara po toni, jer im je uz uvoz nafte to osnovna delatnost, u izjavi za „Vreme“kaže: „Bez namere da bilo koga uvredimo, nije logično da maloprodajna marža bude 100 dolara po toni, a da cena uslužne prerade u rafinerijama, uz ovu novu izmenu, bude ispod 30 dolara po toni, tim pre što je iz cene prerade trebalo izdvajati sredstva za modernizaciju rafinerijskih kapaciteta.“

Međusobna nadmudrivanja između Ministarstva rudarstva i energetike, rafinerija i privatnika, koji će se veoma brzo ponovo oglasiti tražeći još jedan dinar više, sigurno će se nastaviti. Kao što ste primetili, niko od sagovornika nije pomenuo interese potrošaca. Sredinom naredne godine ukidaju se uredbe o zabrani uvoza derivata i određivanju cena, razni vidljivi i nevidljivi monopoli, i počinje konkurencija.Valjda će onda potrošač postati glavni lik.