Iskustvo u javnom sektoru

Četiri nedelje kasnije, u svim preduzećima koje smo posetili, čujemo istu rečenicu – očekivali su dosta, a dobili su više nego što su očekivali. I jedni i drugi. Saradnjom između Grada i Univerziteta, svaki od sto četrdeset studenata radi neki od 100 poslova u 20 preduzeća. Za svakog studenta je predviđen mentor koji ga uvodi u posao, prati i upućuje. No, kako nam studenti kažu, celi kolektivi predstavljaju mentore. Jer, većina zaposlenih želi da im prenese svoje znanje, da im objasni kako posao zaista izgleda. Druga strana ističe da je atmosfera mnogo lepša od kada se mladi, nasmejani ljudi, koji imaju potrebe da nešto nauče, nalaze u preduzećima i na terenu.

Studenti tokom šest meseci, koliko program traje, dobijaće markicu za prevoz i topli obrok.

„Ova praksa mi znači na mnogo načina, ali pogotovo u smislu saznanja šta sve možemo da radimo“, kaže Marija Joksimović (27), postdiplomac francuskog jezika i književnosti, na praksi u „Beogradskoj tvrđavi“. Ona obavlja posao saradnika za muzičko-scensku delatnost, što obuhvata organizovanje programa, sakupljanje materijala, plan dešavanja… Pošto se Marija bavi i plesom, scena joj je dodatno bliska. Ovo joj nije prvo radno iskustvo, ali je sve do tada bilo honorarno, pa ipak se vrlo brzo navikla. Objašnjava nam to, uz smešak: „Moj organizam je tražio da počnem da radim.“

Njena koleginica u „Beogradskoj tvrđavi“ je Nadica Petrović (26), sveže diplomirana pravnica. Ona dodaje da je prilagođavanje i kod nje išlo lako, pogotovo što je u pitanju mali kolektiv gde su svi ljubazni i međusobno se poznaju. Nadica ističe da je glavni dobitak u dosadašnjem radu saznanje koliko su podaci „na papiru“, odnosno teorijsko znanje, drugačiji od onoga što se zatekne kada je u rukama pravi predmet.

Tu činjenicu ističu i budući pravnici koji su na praksi u Javnom preduzeću „Ada Ciganlija“. Marija Ilić i Adis Zeković su četvrta godina fakulteta, imaju 22 godine i kažu da, pošto nisu do sada išli ni na kakvu praksu, sve im je novo. Ističu kako ih na Pravnom fakultetu ne upućuju u „stanje na terenu“. Ponekad u okviru nekih predmeta odu do suda, ali to je nedovoljno, a i ne izlaze iz uloge posmatrača.

Kako Marija primećuje, ovakva šestomesečna praksa može pomoći i u sticanju radnih navika, a biće i manje iznenađenja jednog dana kada se dobije stalno radno mesto. „Dok učimo, niko nam ne kaže ‘ovo je u teoriji ovako, ali odistinski…’, nego ostanu na tom teorijskom delu, što je nepotpuno.“

Adis i Marija dolaze u preduzeće koliko je to potrebno. Pošto su oboje studenti, teže im pada što je praksa počela krajem maja, a ubrzo dolazi i junski ispitni rok pa se prepliću obaveze. No, elokventni i nasmejani, dodaju da se uz pritisak lakše uči.

Svesni su da velika većina njihovih kolega, kada završe fakultet, neće imati nikakvo iskustvo, a da će oni već posedovati neka vanknjiška znanja. A to jeste prednost.

„Kada sam se prijavljivao, bojao sam se kako ću sve moći da izdržim. Stanujem u Studentskom gradu, gde su žurke do dva, tri uveče. Imam dvojicu cimera koji spavaju dokasno, trebalo je da se nateram da ustajem ujutru“, objašnjava Adis. Ali kada je došao u preduzeće, shvatio je da se može sve da uskladiti. Nada se, takođe, da će vremenom njemu i Mariji poveravati što više stvari da rade.

Na pitanje šta mu sada, posle početnih a neispunjenih sumnji, teško pada, odgovara da je to saobraćajna gužva na Gazeli, zbog koje ponekad kasni. Oboje su zadovoljni atmosferom, mogli bi da zamisle sebe jednog dana zaposlene baš na ovakvom mestu.

UŽIVANJE U POSLU: I dok je njihov rad kancelarijski, dotle su njihove koleginice po praksi često na terenu. Nela Krulj i Ana Kostić, dvadesettrogodišnjakinje, su pejzažne arhitekte. Tačnije, Ani su ostala još dva ispita. Njihov rad se ogleda u održavanju kupališta i zelenih površina, što je, kako nam kažu, mnogo uzbudljivije nego što laicima zvuči.

Na prvi pogled se vidi da su oduševljene praksom na Adi. Upoznale su sve, na posao dolaze među prvima, svaki dan su tu i svaki dan rade „nešto novo i zanimljivo“. Svi radnici im se javljaju. Kući kreću oko dva po podne.

Njihov (radni) dan počinje u osam kada stižu u kancelariju. Njihov mentor je tu od šest ujutru, ostali zaposleni od devet, tako da oni popiju kafu i malo popričaju. Zatim, ako je potrebno, odu do kancelarije. A onda kreće obilazak terena. Gledaju da li ima nekih promena, da li sve ide po postojećem planu. Zna se šta koji radnik radi, no dešavaju se i nepredviđene situacije. Kada smo došli da razgovaramo s njima, to jutro su obarali stablo, jer je grana pala na balon za tenis.

A. Panovski, Elektrotehnički fakultet, komercijalni sektor Vodovoda i kanalizacije: „Ovde ne postoji standardan dan, često izlazimo na teren i obilazimo različita postrojenja. Nekad sve prođe relativno mirno, nekad jako uzbudljivo. Juče i prekjuče smo bili na kanalizacionim trpnim stanicama. Radimo u timu, takav je sektor. Ima nas dosta, sedam, osam u dve kancelarije. Mnoge stvari zavise od mentora i od sredine. Ovde je sve prijatno, normalno, korektno, izlaze nam u susret.“

Ana Kostić, kao i većina njenih kolega studenata, govori o raskoraku između teorije i prakse. „Nekad mi se čini kao da na fakultetu niko neće da ti kaže ‘to ne može tako’, ne uče te da se izboriš, da rešiš realne probleme.“ Iako su dobile solidno knjiško znanje, ono drugo upravo nadoknađuju na praksi u „Adi Ciganliji“. Mnogo uče sa mentorom, prate ga u stopu („mi smo njegove senke“, kažu nam nakon što je diktafon isključen), a on im objašnjava i detaljno ih upućuje u posao. Ističu kako im je bilo čudno da u firmi koja održava Adu samo jedna osoba snosi odgovornost i vodi računa vezanu za zelenilo, a to je njihov mentor. Jasno je da ako ovo javno preduzeće odluči da zaposli još nekog, ove dve devojke bi bile pravi izbor. Ne manjka im entuzijazma i teorije, a praktično znanje upravo stiču.

„Sve mašine smo probale da vozimo, i kosačice, a bile smo i u korpi koja te podigne, ona za rezanje grana. Vozile smo mašinu koja kosi travu u vodi. Mentor nas je učio i da vozimo skuter. Istina, uglavnom bezuspešno“, prepričava nam Ana.

G. Stojiljković, Elektrotehnički fakultet, Sektor proizvodnje i tehničke podrške Vodovoda i kanalizacije: „Za sada radim u kancelariji, čitam dokumentaciju i posmatram rad na terenu. Ovo je odgovoran posao i mora se biti dobro tehnički pripremljen. Što se tiče fakulteta, znanje koje sam tamo stekla je dosta veliko, ali praksa je bolja deset puta nego što sam očekivala. Nisam verovala da u tako velikoj firmi mogu da budu tako dobri odnosi među ljudima. Važno je i da svi žele da podele znanje sa nama, na svako pitanje smo dobili odgovor i za svaki rad objašnjenje.“

PROFESIONALNO: Dok odlazimo sa Ade Ciganlije, upoznajemo Mariju Mihajlović (24), apsolventkinju Fakulteta za bezbednost. Ona obavlja posao menadžera bezbednosti, što znači da koordinira fizičko obezbeđenje, reguliše zaštitu, gde treba šta da se postavi. To podrazumeva i planove za opštu bezbednost. Sve što je tokom četiri godine učila, sada primenjuje u praksi. Svakako, u stalnoj saradnji sa mentorom. Ističe da je sredina gostoprimljiva i profesionalna, i da joj se sve dopalo od samog početka.

U zavisnosti od toga gde je raspoređena, tako teče i njen radni dan. Nekada provede po osam, devet sati na Adi, nekada manje. No, dozvoljeno joj je da ostane koliko želi i koliko misli da joj je korisno, što ona koristi na najbolji način. Pitamo je za sutrašnji plan. „Biću uz radnika fizičkog obezbeđenja na rampi, gde ću pratiti njegov rad, kako se ponaša, ono što moji mentori njemu šalju. Takođe, tu je uključena i povratna informacija, od onih koji dolaze na Adu.“

I dok je sve vezano za posao ispunilo očekivanja, Mariju je iznenadilo nešto drugo. Naime, imala je, kaže, drugačiju sliku o ljudima, počev od zaštite prirodne sredine, razvijenosti ekološke svesti, do lične samozaštite i (ne)opreznosti. „Mislila sam da su ljudi odgovorniji i svesniji“, priznaje. No, pre nego što će otići na biciklu da radi svoj posao, dodaje: „Ali dobro, oni su ponekad nesvesni, ali mi smo tu da brinemo o njihovoj bezbednosti i da ih uputimo.“

Retko se događa da neki projekat sve strane učini toliko zadovoljnim. No, čini nam se, makar po onome što smo videli, da su zaista svi na dobitku. Što je pravi razlog da se sa ovakvom praksom nastavi, da se ona proširi i na druga preduzeća i na još studenata.

Studenti na praksi u Beogradskom vodovodu i kanalizaciji: Ispunjena očekivanja

M. Lazarević, Pravni fakultet, sektor pravnih, kadrovskih i opštih poslova: „Ova praksa je nešto potpuno novo, do sada je sve bilo apstraktno. A i mnogo mi je lakše kada mi neko objasni stvari. To se baš poklapa sa onim što sam očekivala kada sam se prijavila.“

V. Bijelaković, Pravni fakultet, komercijalni sektor: „Moram da kažem da za ove četiri radne sedmice imam svakodnevnu pažnju do strane mentora, a i svih u kancelariji. Prvo sam se upoznavao sa normativnim aktima, nakon toga sam mogao sam da krenem u praktičan rad, u saradnji sa svojim kolegama. Posao je naporan, dinamičan, detaljan i traži posvećenost. Radio sam niz zadataka vezanih za tendere. Krenuo sam od najlakših postupaka, ovi teži i zahtevniji me tek očekuju. Radim od osam do četiri, tu sam svaki dan. Dinamičnost ovog posla mi odgovara, zahteva i komunikaciju sa ljudima i povezanost sa više različitih sektora, u sprezi smo sa svima, što meni odgovara.“

K. Tucaković, Građevinski fakultet, sektor distribucije vode: „Moja očekivanja su zadovoljena, moj mentor radi na izvođenju kvarova, što je za mene odlična prilika. Naša oblast rada je takva da teorija ide do određenog dela, posle toga bez prakse si nemoćan. Ako se odlučim i za projektovanje, ovo što sam do sada videla veoma će mi značiti. Jedva sam čekala da počnem da radim nešto korisno.“

D. Sević, Građevinski fakultet, sektor distribucije vode: „Moj posao se svodi na kontrolu radova na gradilištu, dopisa… Sa moje tačke gledišta, velika je razlika između fakulteta i stalnog posla. Ima dosta improvizacija, različitog pristupa problemima, mogućnosti su proširene. U materiji koju učimo na fakultetu toga nema, kao da postoji jedan put, jedan pristup, u praksi se dešavaju nepredviđene situacije. Ovde sam zatrpan poslom, ima dosta dokumentacije koju ranije nisam mogao da vidim, a imam i veliku pomoć mentora.“

J. Perović, Rudarsko geološki fakultet, sektor mašinskog održavanja: „Ja radim u službi za regeneraciju reni bunara. Postoji oko 100 reni bunara, oni su izvorište grada. Naša služba se bavi regeneracijom tih bunara pošto se vremenom smanjuje protok vode, talože se bakterije. Mi uglavnom mehaničkim i ponekad hemijskom putem pokušavamo da ih ‘osvežimo’. Na fakultetu sam dobila i praktično znanje, tri godine sam sarađivala sa profesorom, išla sam na studijska putovanja, ali ovo mi je prvi put da radim na reni bunarima. Svaki posao koji je povezan sa terenskim radovima privlači me.“