Dve tuđe prljave priče

Prošle nedelje, dok se srpska javnost bavila što Skupštinom, što Evrovizijom, dve osobe su protiv svoje volje i o tuđem trošku pod pratnjom otputovale u nova prebivališta. Prvi je otišao Andrija Drašković, plejboj i biznismen iz Beograda, koga su nemačke vlasti po italijanskoj poternici u utorak 8. maja izručile tužilaštvu u Bariju. Samo dan kasnije, u sredu, makedonske vlasti su od srpskih kolega na graničnom prelazu Tabanovci preuzele Stanislavu Čočorosku-Poletan, bivšu prijateljicu i saradnicu Željka i Svetlane Ražnatović. Nisu samo okolnosti putovanja ono što spaja ovo dvoje nevoljnih putnika: oboje su u srpskoj prestonici živeli dovoljno dugo da se mogu nazvati Beograđanima; oboje su tokom devedesetih godina vešto plivali u udbaško-kriminalnom mutljagu švercujući cigarete, ljude i ostalu potrošnu robu, uključujući i kokain. I konačno, oboje je država Srbija, prema tvrdnjama njihovih advokata, bezdušno ustupila tuđinskim istražnim organima, uprkos onolikim zaslugama.

KUMA, BRATANICA, DRUGARICA: Pođimo od Čočoroske, koja je uhapšena u Beogradu 12. januara, pet dana nakon što je makedonska policija na graničnom prelazu sa Kosovom otkrila gotovo pola tone (486,7 kilograma) kokaina u kamionu koji je za račun njene firme Makfut prevozio venecuelansku farbu. Tokom tih pet dana između zaplene i hapšenja, Svetlana je svakodnevno u svom stanu davala intervjue, pravdajući se da nema veze sa drogom, da su joj tovar podmetnuli kosovski policajci, da je Makedonci proganjaju „samo zato što voli Srbiju“ itd. Ono što je odmah privuklo pažnju medija bile su njene razgranate porodične i poslovne veze: udata za bivšeg telohranitelja pokojnog Arkana, Stanislava je u prvi mah predstavljena kao kuma Ražnatovićevih, mada je naknadno razjašnjeno da je njena veza sa njima bila samo poslovna i prijateljska. Čočoroska je, naime, godinama vodila Arkanovu benzinsku pumpu u Erdutu i usput, kako je sama rekla, trgovala cigaretama i drugom luksuznom robom „u tranzitu“, u vreme sankcija. Kad su se Arkanovi Tigrovi povukli iz Slavonije, Stanislava je preuzela fudbalski klub Obilić, gde je među igračima važila za strah i trepet. Prijateljstvo sa Arkanom je naglo prekinuto u januaru 2000, kada je komandant Tigrova ubijen, a sa Cecom tri godine kasnije, nakon što je protiv udovice Ražnatović pokrenut krivični postupak zbog nezakonite trgovine fudbalerima. Ceca je u istrazi tvrdila da je sve mutne poslove, bez njenog znanja, u stvari vodila Stanislava, pa je oslobođena odgovornosti, ali istraga protiv Čočoroske, iz nekog razloga, nikada nije pokrenuta.

Stanislavine makedonske veze nisu ništa manje zanimljive: tvrdilo se da je bratanica Slobodana Bogoevskog, ministra unutrašnjih poslova u vladi Branka Crvenkovskog, ali se kasnije ispostavilo da je i s njim samo prijateljica (oboje su iz sela Vevčane). S obzirom na to da je u Makedoniji trenutno na vlasti ekipa iz suprotstavljenog političkog tabora, Svetlanina veza sa Blagoevskim neće joj nimalo pomoći pred istražnim organima; naprotiv. Sem toga, makedonska štampa tvrdi da policiju, osim kokaina, veoma zanima šta Stanislava zna o atentatu na predsednika Kiru Gligorova 3. oktobra 1996. Gligorov je tada pukom srećom preživeo daljinski aktiviranu bombu postavljenu u parkirani automobil „ami“ u centru Skoplja. Policija je kao moguće mesto sa koga je bomba aktivirana označila stan u skopskom naselju Zid, u zajedničkom vlasništvu Stanislave i njene sestre, sa odličnim pogledom na mesto atentata.

Neobično je i to da su odmah po Stanislavinom hapšenju počele spekulacije o tome da joj je ponuđen status svedoka saradnika, ukoliko oda stvarnog naručioca kokaina i ispriča šta zna o atentatu na Gligorova. Njen advokat Svetozar Pavlović saopštio je da je ona tu ponudu odlučno odbila, jer ni sa jednim ni sa drugim nema nikakve veze. Ipak, do sad nije zabeležen slučaj da se status svedoka saradnika (koji u Makedoniji, uzgred, još nije pravno definisan) nudi licu koje je još u ekstradicionom pritvoru, pa se stoga ne zna ni da li će postati dostupno. Takođe je sumnjivo što joj je taj status navodno nudila policija, a ne pravosudni organi, bez kojih takva nagodba ne bi važila.

Advokat Pavlović je u prvi mah tvrdio da njegova klijentkinja ne može biti izručena jer protiv nje nema nikakvih dokaza, da bi potom sve bacio na jednu kartu: državljanstvo. U početku je tvrdio da Stanislava pored makedonskog ima i srpsko državljanstvo (što bi onemogućilo izručenje), da bi nakon što se ispostavilo da ga nema, pokušao da ga izdejstvuje, na osnovu Čočoroskinog braka sa srpskim državljaninom i dugogodišnjeg boravka u Beogradu. Uzaman: Okružni sud u Beogadu odbio je zahtev sa obrazloženjem da je bez osnova, a to je u žalbenom postupku potvrdio i Vrhovni sud. I tako je Stanislava, nakon što su joj sve žalbe odbijene, krenula prema Tabanovcima, a odatle u istražni zatvor u Skoplju.

LEP, BOGAT, SMRTONOSAN: Životna priča Andrije Draškovića suviše je bogata da bi mogla da stane u novinski tekst, mada je „Vreme“ o njemu u više navrata pisalo. Ukratko, Drašković je uhapšen 11. marta na frankfurtskom aerodromu, tokom presedanja na letu za Dubai. Za njim je četiri godine ranije raspisana poternica od strane specijalnog tužilaštva u Bariju, a zbog sumnje da je u drugoj polovini devedesetih švercovao cigarete, ali i narkotike, iz Crne Gore prema Italiji. Prema dostupnim podacima, iz Crne Gore je u Italiju od sredine devedesetih do 2000. svakog meseca krijumčareno najmanje hiljadu tona cigareta. Ministarstvo finansija Italije procenilo je da je država zbog šverca cigareta svake godine gubila između dve i tri i po milijarde evra na ime neplaćenog poreza (o kokainu da ne govorimo). Dosadašnja istraga je pokazala da se taj šverc odvijao pod pokroviteljstvom crnogorskog državnog vrha sa Milom Đukanovićem na čelu, koji je godinama pružao gostoprimstvo bosovima Sakra korone unite, mafijaške organizacije sa sedištem u Pulji, a neki od dosad pohapšenih „pokajnika“ su Draškovića naveli kao jednog od glavnih pomagača u ovim poslovima.

Inače, Drašković je mnogo pre hapšenja stekao reputaciju čoveka koji se sa zavidnom lakoćom kretao u gangsterskim, mondenskim i obaveštajnim krugovima: počeo je sa likvidacijama za potrebe Službe u zemlji i inostranstvu, da bi se polovinom devedesetih, u vreme Jovice Stanišića i Vukšina Maraša, vinuo do vlasnika licence za državni šverc cigareta i narkotika. Dok je Drašković iz Grčke i Crne Gore koordinirao komplikovane puteve duvana i kokaina, nije bilo problema, ali po povratku u zemlju krajem devedesetih, počeli su problemi sa konkurencijom. Najpre je od strane porodice pokojnog Ražnatovića i bar jednog svedoka označen kao glavni organizator ubistva Arkana u januaru 2000, a zatim se zamerio surčinskom klanu, pa je u septembru iste godine, navodno u samoodbrani, pucao u leđa Surčincu Zvonku Plećiću Pleći, u kafani Knez. Za Arkanovo ubistvo nikada nije bio optužen (ključni svedok je ubijen), ali je zbog Plećića odležao četiri godine u Sremskoj Mitrovici, dok mu kazna nije ukinuta, a predmet vraćen na ponovno suđenje.

U međuvremenu, Drašković je u nekoliko navrata bio meta nepoznatih atentatora, zbog čega je često bio prinuđen da se povlači na rezervne položaje, uglavnom u Hrvatsku i u Crnu Goru. Pokušaj da ode malo dalje, u Dubai, stajao ga je slobode, a bosanski pasoš koji je pokazao nemačkim policajcima nije ga spasao hapšenja i izručenja.

Baš kao i advokat Pavlović u slučaju Čečeroske, Draškovićev advokat Veljko Delibašić pokušao je da spreči izručenje svog klijenta u Italiju preko državljanstva, pokušavajući da nagna pravosudne organe Srbije da za njim raspišu poternicu zbog tekućeg suđenja za ubistvo Plećića, a posle bi, kao naš državljanin, lako izbegao izručenje Italijanima. Uzaman: Drašković se na tom suđenju branio sa slobode, a kada se zbog opravdanog odsustva nije pojavio na ročištu 20. aprila, sud nije naložio njegovo privođenje. „Mada je srpsko pravosuđe znalo da je Drašković uhapšen, pravili su se neobavešteni. Srbija nije ni poslala zahtev za izručenje Draškovića“, žalio se posle Delibašić. Ipak, mora se reći da situacija u kojoj advokat insistira da se za njegovim klijentom hitno raspiše poternica i da mu se odredi pritvor nije baš česta u pravosudnoj praksi.

ĆERAĆEMO SE JOŠ: I opet, baš kao u slučaju Čočoroske, u štampi su odmah nakon Draškovićevog hapšenja, a pre izručenja, krenule priče da mu je ponuđen status svedoka saradnika, kako bi svedočio protiv Đukanovića. I reakcija advokata bila je identična: „Andriji Draškoviću niko nije ponudio da bude svedok saradnik, niti bi on, koliko ga ja poznajem, pristao da bude pokajnik! Uostalom, zašto bi mu iko to i ponudio, ako on nije uradio to za šta ga terete“, izjavio je Delibašić.

Time se završava jedno poglavlje u životima Čočoroske i Draškovića, a počinje novo, puno neizvesnosti. Za sada, oboje su tokom prvih razgovora sa istražnim organima izjavili da su nevini i da nemaju veze sa zločinima koji im se pripisuju, ali videćemo šta će biti dalje. Oboje, naime, imaju još jednu stvar koja im je zajednička: Čočorovska i Drašković znaju mnogo više od onoga što piše u predmetu, i mogli bi, ako se ispovede, da mnoge moćne ljude povuku za sobom. Mogli bi, zatim, da pruže mnogo informacija koje možda ne bi mnogo vredele na sudu, ali bi ih zlatom platile strane obaveštajne službe zainteresovane za spregu politike i organizovanog kriminala na Balkanu. A mnogi bi, to je sigurno, platili još više da ih zauvek ućutkaju.

Da priča nije gotova svedoči i najnovije spektakularno ubistvo u Beogradu: 9. maja, dan nakon što je Drašković izručen Italiji, u dedinjskom kafiću Zodijak izrešetan je splitski košarkaš Jovan Manović, ali policija tvrdi da je meta trebalo da bude Goran Marić Mare, koji je sedeo za istim stolom. Mare je, inače, blizak prijatelj Draškovića, ali i Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam, a svedočio u prilog Draškoviću na suđenju za ubistvo Plećića.

Jedno je sigurno: država Srbija je, da je htela, mogla da učini mnogo više da spreči da Drašković i Čečeroska postanu dostupni strancima, ali je u oba slučaja odlučila da ostane po strani. Izgleda da je došlo do smene generacija: ljudi koji su ih dosad štitili odavno nisu na položajima, ili imaju važnije probleme, a novi su jedva dočekali da ih se reše. U jednoj knjizi engleskog pisca špijunskih romana Erika Emblera opisuje se sledeća situacija: čovek sa sumnjivim papirima i još sumnjivijom biografijom pokušava da u britanskom konzulatu produži pasoš kako bi se spasao hapšenja i deportacije. „Vaš život je, gospodine, jedna prljava priča“, kaže mu konzul, gadljivo listajući pasoš. „Ali od danas, to više nije naša prljava priča.“