Dani bola i slave

Predsednik Srbije Boris Tadić početkom avgusta, sada već tradicionalno, oglasio o najvećem srpskom egzodusu (iseljavanje u masama) od vremena Arsenija Čarnojevića, onom iz 1995. godine, kada je hrvatska vojska, braneći teritorijalni suverenitet, proterala i podstakla na proterivanje gotovo kompletno stanovništvo srpskog porekla iz delova Hrvatske pod kontrolom srpskih „pobunjenika“.

„Godišnjicu akcije hrvatske vojske Oluja, u kojoj je ubijeno i nestalo blizu 2000 ljudi, oplakujemo kao dan velike tuge i nesreće. Koristim ovu trinaestu godišnjicu kao povod da od Hrvatske još jednom zatražim da ispita sve što je moguće u vezi sa zločinima počinjenim u toj operaciji“, rekao je predsednik Srbije.

Od kada je na državničkoj funkciji, Tadić se redovno oglašava povodom ovog tragičnog bilansa poslednjeg oružanog konflikta Srba i Hrvata, ali osim godišnjice Oluje, on to često čini i u vezi sa drugim problemima Srba koji danas žive u Hrvatskoj. U februaru ove godine, na primer, najavu Hrvatske da će slediti odluku Evropskog veća vezanu za priznanje Kosova, Tadić je takođe iskoristio i za prigovor Hrvatskoj „da nije pravna država na evropskom nivou, misleći prije svega na zaposjedanje stanova čiji su vlasnici ili korisnici bili Srbi pre raspada bivše države“ (24sata.com).

Srbi u Hrvatskoj, nekad i sad, postali su važan deo Tadićeve diplomatske aktivnosti. Ove godine, aktivnosti u tom pravcu dodatno su pojačane najavom Ministarstva spoljnih poslova Srbije o otvaranju konzularnog predstavništva Srbije u Kninu, zarad olakšavanja povratka Srba u taj region.

Nema sumnje da je efikasnost „održavanja“ temperature ove teme za Tadića i Demokratsku stranku višestruka, i to ne samo u domenu proširenja glasačkog uporišta. Naime, ove „intervencije“ iz opusa nacionalnih pitanja među retkima su koje imaju nepodeljenu podršku u Briselu: odnos hrvatskih vlasti prema pitanju Srba Evropska unija tretira kao lakmus papir u spremnosti te države za članstvo u Uniji, i u tom smislu predsednik Tadić ima svu slobodu da kritikuje a da se to pri tome i veoma ozbiljno uvažava. Iako se često čini da je EU zaboravila na Srbe kao „uslov svih uslova“ Hrvatskoj, koji eksplicitno figurira još od 2001. godine, zapravo to nije tako. Pritisci na hrvatske vlasti u ispunjavanju obaveza u vezi sa povratkom Srba i njihove bolje integracije nisu prestali, i deo su svih važnih razgovora sa evropskim (i drugim) zvaničnicima u vezi s budućnošću Hrvatske. To nije jedina briga Hrvatskoj na putu u EU, ali jeste problem koji je obično „izvlačen iz bunara“ u trenucima kada se Hrvatska nekako najviše približavala ostvarenju svog najvažnijeg istorijskog zadatka nakon Bljeska i Oluje – članstvu u Evropskoj uniji.

Iz toga, ali ne samo iz tog razloga, veoma je rašireno uverenje da je to taktika koju EU koristi ne bi li osigurala da „problemi potraju“ dok i Srbija i Hrvatska ne budu bile spremne da zajedno uđu u EU. To je jedno od onih uverenja koje u Hrvatskoj uvek izaziva blagi užas, i zbog kojeg bi se mnogi, kad bi mogli, ponovo otcepili.

„Nije samo saradnja sa Haškim tribunalom, već i konkretan rad državnih institucija na pronalaženju žrtava, preduslov za uspostavljanje evropskog društva na ovom prostoru. Politika pomirenja u regionu je u interesu Evrope i u interesu naroda zapadnog Balkana“, poentirao je ove godine Tadić. Podsetio je i na to da Srbija i dalje očekuje izvinjenje za zločine počinjene prema Srbima.

Zbog toga se upravo avgustovskih dana odnosi između Srbije i Hrvatske drastično pogoršavaju.

Govoreći o pomirenju i o izvinjenjima, Srbi govore o kraju, a Hrvati o početku sukoba 1991–1995. godine.

„Kada predsednik Boris Tadić govori o Oluji, morao bi da vodi računa o tome da je pobuna Srba u Hrvatskoj bila inicirana iz Beograda, odakle su dolazili dobrovoljci i tenkovi okićeni cvećem, i o tome da je Hrvatskoj rat bio nametnut“, reagovao je predsednik Hrvatske Stipe Mesić na Tadićevu izjavu, i dodao da bi on „morao da ima u vidu da sam se ja kao šef države izvinio za zločine pripadnika svog naroda“. Slično je reagovao i premijer Hrvatske Ivo Sanader rekavši da „Srbija neće rešiti svoje probleme tako što će se usmeriti na Hrvatsku“.

Proslava u Hrvatskoj ove godine u velikoj je senci suđenja zapovednicima akcije Oluja hrvatske vojske Anti Gotovini, Mladenu Markaču i Ivanu Čermaku pred Tribunalom u Hagu. Predsednik Dokumentacionog centra Veritas Savo Štrbac ocenio je da „od te presude zavisi i naša sudbina“, i čini se da ga u toj oceni podržava ogroman deo javnog mnjenja Srbije. Što se tiče pomirenja u Hrvatskoj, hrvatske većine i sada nacionalne srpske manjine, ono je korak dalje od početka ali još pred ogromnim iskušenjima. Ogromna većina pravnih mera, taj ram svakodnevice za koji je odgovorna država i koji mora da prethodi svakom društvenom napretku, još je tek forma bez sadržine. Najveći broj problema Srba u Hrvatskoj proističe iz nedostatka odlučnog pritiska vrha države na lokalni nivo, u cilju sprovođenja zakonskih mera. Ključni problem je neefikasan i izuzetno pristrasan pravni sistem, i to je ujedno i prva rečenica svih međunarodnih izveštaja o stanju ljudskih prava u Hrvatskoj. Srbi nemaju neometan pristup pravima u toj zemlji, kaže se u analizi Human Right Watcha. Ta činjenica, udružena sa izuzetno neefikasnim sankcionisanjem krivičnih dela iz oblasti bezbednosti – ogroman broj teških napada na povratnike Srbe, uključujući i one sa tragičnim ishodom, od kojih je 24 u samo tri godine ubijeno u dalmatinskom zaleđu – presudno utiče na opredeljenje o povratku u Hrvatsku.

Sa „druge“ strane takođe ima brojnih incidenata. Hrvatski mediji javljaju da je u noći uoči 4. avgusta ove godine na Spomen-domu „Ovčara“ kod Vukovara nepoznata osoba ispisala ćirilične grafite, četiri „S“ i „Ovo je Srbija“. Vest je potvrdio i portparol Policijske uprave Vukovarsko-srijemske županije Krunoslav Žgela. Vukovar beleži incidente gotovo svakodnevno. To je jedna od regija u kojoj srpska i hrvatska deca pohađaju iste škole ali u različitim smenama. Jedni pored drugih prolaze bez komunikacije, a ponekad se potuku, često upravo zbog uvredljivih grafitâ. Vlasti zaista sada već uhodano i brzo postižu da prekreče grafite „pre svitanja“. No, iako u toj najmešovitijoj sredini Hrvatske postoje dve zajednice i njihove paralelne svakodnevice u različitim radnjama, kafićima, na okupljalištima, Vukovar ipak govori o mogućoj, ili izvesnoj budućnosti suživota Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Veliki je broj Srba iz te oblasti koji rade u Vukovarskoj regiji a žive u jeftinijoj Srbiji. Oni putuju svakodnevno, čineći tako veoma važan kanal razmene između dveju država i obezbeđujući život solidnom broju porodica.

U toj činjenici – da je karakteristika povratka Srba u Hrvatsku zapravo kretanje i dinamika velikog broja ljudi – mnogi vide neuspeh povratka. To je nesumnjivo tačna, ali ne i tako „konačna“ istina. Kretanje stanovništva može se posmatrati i kao povoljno na duže staze i to za čitav region bivše Jugoslavije, u kojem je zapravo nekoliko miliona ljudi u migracijama koje traju. Ipak, jasno je da će za pozitivan pristup potrebama realnosti, za veću naklonost politike životu umesto statistici, biti potrebno vreme.

Kada je u pitanju taj pozitivan pristup potrebama ljudi koji su od završetka rata u stalnom kretanju, i među kojima je najviše trajno potencijalnih povratnika u Hrvatsku i drugde, Srbija je propustila mnogo šansi. U periodu kada je moglo da se učini najviše (od 2001. i dalje), Vlada Srbije je, preko svojih činovnika u Komesarijatu za izbeglice, napravila niz neverovatnih propusta i prokockala mnoge šanse u vezi s povratkom. Kako „Vreme“ saznaje, Vlada Srbije je 17. jula postavila za novog komesara za izbeglice Vladimira Cucića. To je čovek koji ima mnogo zasluga u vezi s povratkom u BiH, a radio je i na povratku u Koordinacionom centru u vreme Nebojše Čovića, i to možda govori o nameri Vlade Srbije da više radi na povratku.

Za uspeh u tom smislu potreban je i niz drugih pratećih mera i dela. Pored nekažnjenih zločina, ogromno opterećenje odnosa Srbije i Hrvatske su nestala lica. Ogromna brljotina Hrvatske su „crne liste“ osumnjičenih Srba koje uteruju strah u kosti ljudima u putu. Samo je ove godine prilikom ulaska u Hrvatsku uhapšeno šest Srba. Predsednik Mesić je prilikom svoje posete Srbiji 2005 – kada je popio kafu i u izbegličkom kampu i ćaskao sa svojim izbeglim građanima – obećao da će ambasadi Hrvatske biti dostavljene precizne liste osumnjičenih za krivična dela pred hrvatskim zakonom. Hapšenja zatečenih putnika međutim i dalje traju. Ogromna je potreba za ažuriranim i konačnim listama koje će biti dostupne u svakom trenutku. U tom smislu, predsednik Mesić, a ni mnogi drugi sa njim, nije ispunio data obećanja.

U hrvatskoj akciji Oluja proterano je 192.000 ljudi, po podacima UNHCR-a i Komesarijata za izbeglice; sa akcijom Bljasak taj broj premašuje 200.000. Broj ubijenih i nestalih Srba za vreme i nakon Oluje je po podacima DC-a Veritas 1920, a po Hrvatskom helsinškom odboru za ljudska prava, po završetku borbenih dejstava ubijeno je oko 700 srpskih civila.

Iz svedočenja Save Štrpca

„Nije bilo reakcije iz Beograda. Sve je već bilo pripremljeno da, ako dođe do velikog napada, svi krenu u zbeg. Narod nije čekao ničiju komandu, poučen prethodnim iskustvom. Kad se sve pokrenulo, više nije bilo povratka. Avioni NATO-a porušili su komunikacione sisteme 4. avgusta. Tada su i Hrvati bacali letke, preletajući teritoriju. Znali smo da mora da se krene.

Odlučili smo da narod ide ka Banjaluci. Tamo je 7. avgusta stigla delegacija iz Srbije: Pavle Todorović, predsednik komisije za humanitarna lica, i Bratislava Morina i ne znam ko još. Rekli su nam na hitno zakazanom sastanku: ’U Srbiju ne možete, ali je Srbija spremna da vam pomogne. Recite koliko treba komada hlebova, cisterni sa vodom, mehaničarskih ekipa.’ Kosta Novaković, koji je bio drugi čovek u vojsci RSK, rekao je da se više u Banjaluci ne može čekati i da će ljude da uputi ka Srbiji. Onda su nam oni rekli da nećemo ući, da će nas na Rači čekati zabrana. Nisu nam ništa objašnjavali. Rekli su da nam je najbolje ovde, da je Srbija prenatrpana izbeglicama, da sačekamo da se sredi situacija, jer lakše je da se vratimo odavde nego iz Srbije. Znamo da Republika Srpska nije u mogućnosti da vas sve ugosti pa smo spremni pomoći. Prethodne noći su došli Milan Babić i Milan Martić, pa sam se ja povukao i napravio krizni štab za nestale i stradale. (Savo Štrbac je dva dana „od naroda“ bio postavljen za predsednika RSK, jer nije bilo nikog od lidera sa njima u zbegu i nisu znali šta se sa njima dešava; prim. aut.) Kada je došao Babić, dogovorili smo se da idemo u Srbiju, jer su nas oni uvukli u ovo pa nek se vade. A videlo se da nema reakcije ni vojske niti ikoga tako da je bilo jasno da u Krajinu nema povratka.

Na granicama Srbije je bilo zabranjeno ulaziti, bila je policija, pojačana. Kada smo probili prolaz na Rači, onda su na autoputu policajci usmeravali ljude put Kosova.

U Beogradu, mobilizacija i hapšenja. Moja porodica je bila smeštena kod rođaka na Novom Beogradu, otišao sam zajedno sa mojim prijateljem Kostom Novakovićem da ih obiđem, a zatim smo krenuli sa mojim zetom put Banovaca gde je bila smeštena Novakovićeva porodica. Znači, nas trojica u kolima i negde na izlazu iz Zemuna policija nas zaustavlja. Pitaju nas ko smo i šta smo, imamo krajiška dokumenta. I vrate mog zeta, a nas dvojicu u stanicu milicije u Zemunu. U hodniku stanice su nam dobacivali da smo pobegulje. Onda izvadimo legitimaciju i kažemo da smo članovi vlade, da smo po zadatku ovde. Sedimo i slušamo telefoniranja, i tek nakon jedno dva, tri sata, neko nam se smilovao i pustio nas da odemo.“

Iz knjige u pripremi „Politička upotreba izbeglica“ Jelene Grujić