Čudesni svet Đovanija di Stefana

Izgleda da je pokojni Željko Ražnatović Arkan mnogo zadužio Srbiju. Prošlo je više od tri godine od kad je ubijen i šest godina od raspuštanja Srpske dobrovoljačke garde, ali duh pokojnog Komandanta nikako da se smiri. Žena mu je uhapšena, kuću hoće da mu sruše, bivšeg zamenika Legiju jure zbog ubistva premijera, rasturaju mu fudbalski klub… Ni Haški Tribunal ga ne ostavlja na miru: pre desetak dana, zaštićeni svedok B-129, bivša administrativna radnica u SDG, govorila je u sudnici Tribunala o unutrašnjem ustrojstvu i finansiranju ove jedinice. Tako smo saznali ono što smo odavno slutili: da Garda nikuda nije išla bez naloga bivšeg šefa Resora državne bezbednosti Jovice Stanišića i njegovog zamenika Frenkija, da su novac, oružje i oprema dolazili iz policije i vojske, ali i od Mihalja Kertesa, kao i da su pokojni Ražnatović i Biljana Plavšić blisko sarađivali i pre i posle „oslobađanja“ Bijeljine. Međutim, u Beogradu se najviše prašine podiglo oko izjave B-129 da su glavni sponzori SDG bili biznismeni Đovani di Stefano i braća Karić. Karići su to istog dana oštro demantovali, a nekoliko sati kasnije iz Londona se oglasio i Di Stefano. „Nikada od mene nije zatraženo da finansiram SDG“, stoji u Di Stefanovom saopštenju. „Da je Željko zatražio pomoć, ja bih se bez sumnje složio. On to nije uradio, što znači da nijedan doprinos u dinarima ni u nemačkim markama nije potekao od mene ni bilo koga drugog ko je povezan sa mnom“, tvrdi on.

Briga Bogoljuba Karića i familije da ih neko ne dovede u vezu sa Miloševićevim poslovima primetna je još od Petog oktobra i sasvim je razumljiva s obzirom na klimu koja ovih dana preovladava u Srbiji. Manje je jasno zašto se Di Stefano ograđuje: svojevremeno se hvalio činom „đenerala prve linije“ u SDG, bio je Komandantov blizak prijatelj pa mu je navodno platio svadbu (tri i po miliona DM), pa što se onda usteže da prizna da je dao neku paru i za „Tigrove“? Ako se pribojava Karle del Ponte, taj strah je neosnovan: da je Tužilaštvo htelo da ga optuži, već bi davno sedeo u Hagu, s obzirom na to da je donedavno ležao u italijanskom zatvoru, a da je i u Engleskoj dostupan i izručiv. Del Ponte je verovatno procenila da joj ne treba još jedan patološki lažov koji će od sudnice da pravi cirkus; pored Miloševića i Voje Šešelja, samo joj još fali Di Stefano.

Bez obzira na Di Stefanove motive, podsećanje iz haške sudnice je dobrodošla prilika da se ponovo osvetli lik i delo ovog neobičnog čoveka, koji je sedam godina bio naš sugrađanin, a čiji je životni put nakon odlaska iz Beograda nastavio da krivuda na krajnje neobičan način. Imali smo, doduše, mnogo drugih stranih „prijatelja“, hohštaplera i grebatora, koji su nas u Miloševićevo vreme obilazili: setimo se Danijela Šifera, Patrika Besona, Edičke Limonova, grofa Dolgorukova, raznih generala sa francuskog i ruskog vojnog otpada… Neki su ostajali duže, neki kraće, ali svi su na kraju nestajali u opskurnosti iz koje su nam došli. Di Stefano je svoju slavu nastavio da širi i nakon odlaska, i nema sumnje da ćemo o njemu još slušati.

HOLIVUD U BEOGRADU: Đovani di Stefano, podanik Velike Britanije rođen u Italiji, pojavio se u Beogradu u drugoj polovini 1992, kratko vreme nakon što su Jugoslaviji zavedene ekonomske sankcije. Ko ga je i zašto doveo nije poznato, ali mu je odmah po dolasku izdat jugoslovenski pasoš sa upisanom adresom u Tolstojevoj ulici 32, odmah do tadašnje Miloševićeve rezidencije. Di Stefano je posle pričao da je u vreme kada je dobio pasoš još stanovao u hotelu, pa je navedenu adresu, na kojoj se nalazi prazan plac, izmislio na licu mesta. U stvari je stanovao u Geneksovim apartmanima, u iznajmljenom stanu. Iako je docnije stekao i stambenu zadrugu, nikada nije sebi kupio neku nekretninu u Beogradu: valjda je od početka računao da će se na brzinu seliti.

Odmah po dolasku Di Stefano je privukao pažnju: predstavio se kao milioner i suvlasnik holivudske filmske kompanije Metro Goldvin Majer (MGM) i objavio da namerava da preseli ovu firmu u Beograd, jer je ogorčen neprincipijelnom politikom Vašingtona prema Jugoslaviji. U tadašnjoj patriotskoj štampi ova priča je bila shvaćena ozbiljno, kao i Di Stefanova hvalisanja o ličnom prijateljstvu sa nizom svetskih bogataša i filmskih zvezda. Da je neko hteo da proverava, saznao bi da je Di Stefano uoči dolaska u Beograd bio deportovan iz Amerike nakon što je bio osuđen zbog učešća u prevari koja je, istini za volju, zaista imala veze sa kompanijom MGM. Naime, Di Stefano je bio jedan od saradnika međunarodnog mahera visoke klase po imenu Đankarlo Pareti. Pareti je krajem osamdesetih godina pokušao da kupi MGM parama koje je na nezakonit način izvukao iz francuske banke Kredit Lionez – reč je o nekoliko stotina miliona dolara. Prevara je otkrivena, Pareti je zaglavio zatvor, Kredit Lionez se uz pomoć francuske države jedva spasla bankrotstva, a Di Stefano je kao manje važan akter ove priče dobio uslovnu kaznu i izgon. Tako se obreo u Srbiji, u kojoj su se mnogi oduševili idejom da se Holivud preseli u Beograd.

Di Stefano je bio ništa manje oduševljen Srbijom. „Nema poreza, nema završnog računa“, govorio je s ushićenjem, „Ovo je zemlja neslućenih mogućnosti.“ Mogućnosti su se otvarale pre svega na polju pranja novca: pod sankcijama, država se odjednom našla u situaciji da velik deo transakcija u inostranstvu mora da obavlja ilegalno. Di Stefano je poznavao ljude koji su imali veliko iskustvo u prevazilaženju takvih problema: prema navodima američke Agencije za suzbijanje droge (DEA), to su bili kolumbijski trgovci kokainom. Ostalo je samo da ih poveže sa svojim novim beogradskim prijateljima, što je početkom 1993. i učinio. Sa svojim beogradskim partnerom, operativcem DB-a i biznismenom Radojicom Nikčevićem, prema istom izvoru, Di Stefano je otputovao u Kolumbiju malim avionom; vratili su se sa izaslanicima Pabla Eskobara, koji je tada još bio na čelu Medeljinskog kartela. Detalji sporazuma koji je tom prilikom napravljen sa našim vlastima još su nepoznati, ali izgleda da je neko tu nekog pokušao da prevari. Izvesno je samo da je Radojica Nikčević u oktobru iste godine ubijen u svom automobilu, a da ubica do dana današnjeg nije otkriven. Nešto kasnije i sam Eskobar je pao kao žrtva nelojalne konkurencije iz konkurentskog kartela.

Nikčevićeva smrt ožalostila je Di Stefana, ali mu je tugu blažilo što je od pokojnika nasledio unosne poslove, stambenu zadrugu „Šumadija“, te Pingvin, prvu privatnu radio-stanicu u Beogradu. U međuvremenu, veoma se zbližio sa Ražnatovićem, za koga je tvrdio da ga je upoznao deset godina ranije, u londonskom Hiltonu. Postali su nerazdvojni, do te mere da je par godina kasnije Pingvin poklonio Arkanu, a ovaj je odmah promenio ime stanice u Radio Tigar. U radiju je Đovani upoznao i svoju sadašnju suprugu Mirjanu, koju je unapredio u dopisnicu iz Rima. Đovani i Mirjana su se venčali u junu 1995. godine u Peskari, na veličanstvenoj proslavi na koju je pozvao mnoge beogradske prijatelje (Arkan nije mogao da dođe, na veliku žalost italijanske policije) i celo rodno selo.

ZBOGOM SRBIJO: I pored oduševljenja Miloševićevom politikom, koje je uredno iskazivao u svakom javnom nastupu, Di Stefano je povremeno uletao u probleme sa domaćim vlastima. U jednom trenutku je bio uhapšen zbog nelegalne trgovine devizama; pušten je uz kauciju od 100.000 maraka koja mu nikada nije bila vraćena, mada je proces protiv njega obustavljen. Zatim, postalo je očigledno da biti Arkanov drugar i kolega može pogubno da utiče na zdravlje: ubijeni su Badža, Knele, Ćenta, Šuca… Di Stefano je sve više vremena počeo da provodi u Italiji, gde je počeo da se bavi političkim radom za račun Silvija Berluskonija, za koga je tvrdio da mu je intimni prijatelj. Godine 1998. tužio je „Vreme“ zbog jednog teksta u kome je bio opisan kao sumnjiv tip i tražio pozamašnu odštetu. Izgubio je spor i počeo da izbegava da se pojavljuje u javnosti. Kako je NATO sve ozbiljnije pretio zbog Kosova, Di Stefano je sve više vremena provodio u Italiji. Uprkos svojoj ljubavi prema Srbiji, bombardovanje je proveo sa druge strane Jadrana, solidarišući se iz bezbedne daljine sa usvojenom domovinom. Moguće je da je posle hteo da se vrati, ali je bio sprečen: italijanska policija uhapsila ga je u novembru 1999, na osnovu poternice koja je za njim bila izdata u Engleskoj zbog neke prevare. Odmah je izjavio da je u pitanju pokušaj Velike Britanije da ga spreči da pred Haškim tribunalom zastupa Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića. I Arkan je bio ubeđen da je to bio razlog. „Đovani di Stefano je trn u oku Blera, Robertsona i čitavog Zapada“, izjavio je Arkan tim povodom. „Jednostavno, oni mu sada fabrikuju to što mu fabrikuju.“

Ubistvo svog drugog najboljeg beogradskog prijatelja u januaru 2000. Di Stefana je zateklo u zatvoru. „Arkan je ubijen po nalogu britanske vlade“, poručio je Di Stefano iz rimskog zatvora Regina Koeli, tvrdeći da su izvršioci britanski komandosi prerušeni u Srbe. Isti ljudi, poručio je u pismu „Nedeljnom telegrafu“, nameravaju da ubiju i Slobodana Miloševića. To se nije dogodilo, a Di Stefanovi pokušaji da spreči da bude izručen Engleskoj izjalovili su se. Ipak, nakon što je isporučen, englesko pravosuđe je odustalo od daljeg gonjenja i pušten je na slobodu.

Izgleda da je Di Stefano negde između odlaska iz Srbije i dolaska u Englesku nekako uspeo da položi pravosudni ispit, jer se nakon izlaska iz zatvora dao u advokate. Pre toga je pokušao da kupi jedan rudnik uglja i tri nižerazredna fudbalska kluba, „Dandi“, „Norič“ i „Nortempton“ iz istoimenih gradova. Posao sa rudnikom propao je pošto se umešala vlada, a klubovi nisu prodati jer su uprava i igrači zapretili kolektivnim ostavkama ukoliko Di Stefano postane vlasnik.

ĐAVOLOV ADVOKAT: U svojoj advokatskoj karijeri, međutim, Di Stefano je bio bolje sreće, i uspeo je da stekne sumnjivu slavu zastupajući najozloglašenije kriminalce. Među njegove klijente spadaju Peri Vaker, trgovac ljudima u čijem je kamionu pre dve godine nađeno pedeset osam mrtvih Kineza koji su se ugušili prilikom pokušaja da ilegalno uđu u Englesku; Džon „Zlatoprsti“ Palmer, koji je ojadio stotine ljudi prodajom lažnih „tajm šering“ aranžmana; te Linda Kalvin, poznata kao „crna udovica“. Najnoviji klijent mu je Nikolas van Hogstraten, ozloglašeni biznismen i lični prijatelj zimbabveanskog diktatora Mugabea, nedavno osuđen zbog naručenog ubistva poslovnog partnera.

Time se krug Di Stefanovih prijatelja ne iscrpljuje. Engleskim novinarima je pričao da je tokom boravka u Srbiji često putovao u Irak, gde je za Miloševićev račun poslovao sa Sadamom Huseinom, sa kojim se vremenom i sprijateljio.“Njegova ekselencija je veoma vredan, veoma razložan čovek“, preneo je Di Stefano svoje utiske. A to što je bacao nervne otrove na sopstveni narod? „A, to je bilo pre četrnaest ili petnaest godina“, odgovara Di Stefano. „Ni engleski političari nisu ništa bolji.“

Ima i još: Di Stefano se kune da je 1998, u lobiju jednog bagdadskog hotela upoznao i Osamu bin Ladena, sa kojim je razmenjivao misli o genocidnoj američkoj politici prema Iraku i Jugoslaviji. „Veoma prijatan čovek“, prisetio se Di Stefano. „Ima meke ruke kao sveštenik. I glas mu je takav, nekako umirujući, a orlovski nos me podsetio na Dantea… Ja tada nisam znao ko je stvarno Bin Laden, ali kad sam o tom susretu posle pričao Arkanu, on mi je rekao da je trebalo odmah da ga ubijem.“ U Di Stefanovu priču malo ko je poverovao, ali je naišla na povoljnu reakciju američkih konzervativaca, koji su je doživeli kao dokaz da su Sadam i Bin Laden zajedno planirali 11. septembar.

U međuvremenu, Di Stefano se ozbiljno sprema da se u Bedfordu kandiduje za poslanika u Evropskom parlamentu na izborima 2004. godine. S obzirom na to da je odziv na izborima za evropske institucije u Britaniji tradicionalno mala, može se desiti i da prođe. Lepo je znati da ćemo, kad jednom uđemo u evropske institucije, tamo već zateći stare prijatelje.