Čerupanje državne televizije

Urednim, vrlo čitljivim rukopisom, latinicom, Marija Milošević potpisala je 27. oktobra 1995. godine sa Radio televizijom Srbije, Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, na osnovu koga je Radio Košava, bez javnog konkursa, dobila na korišćenje radio-frekvenciju. U ime RTS-a, dokument je potpisao Dragoljub Milanović, tadašnji v.d. generalnog direktora. Za Milanovića je to bio jedan u nizu sličnih ugovora, zahvaljujući kojima je, uz pomoć RTS-a, ali ne samo u vreme kada je on bio na čelu nacionalne televizije, stvoren deo postojeće neuređene šume elektronskih medija.

Ugovor potpisan između ćerke najpoznatijeg haškog optuženika i jednog od poznatijih beogradskih zatvorenika, sačinjen je po istom modelu kao i drugi slični dokumenti koje je „Vreme“ dobilo na uvid. „U cilju realizacije saradnje“, RTS bi u svoje ime zatražio frekvenciju (u dotičnom slučaju radijsku, UKT FM), a druga strana bi se obavezala da plati sve troškove u vezi sa dobijanjem dozvole i izradom neophodne dokumentacije. Bio je to baš zgodan način da se prevaziđe zakonska prepreka zahvaljujući kojoj je radio-televizijsku frekvenciju bilo moguće dobiti samo na osnovu javnog konkursa, osim ako ona (frekvencija) nije u funkciji radio-difuzne delatnosti RTS-a.

Obično su to bili kratki ugovori (11 članova) u kojima se, između ostalog, precizira da će dodeljenu frekvenciju zajednički koristiti RTS i druga strana potpisnica dokumenta, koja ima i obavezu da nabavi potrebnu profesionalnu tehničku opremu, kompatibilnu sa tehničko-tehnološkim sistemom RTS-a.

PREUZIMANjE: Sledio bi i jedan član (obično pod brojem 4) kojim se srećni dobitnik RTS-ove frekvencije obavezuje da će emitovati program koncipiran u skladu sa načelima Zakona o javnom informisanju i Zakona o radio-televiziji. Medijsko mladunče bi se, obavezno, obavezalo da će preuzimati i prenositi delove programa RTS-a, „kada su hitne prirode“ i „kada je to od posebnog značaja za informisanje građana u Srbiji i to uvek po nalogu RTS-a“. Radio Košava je, doduše, imala izvestan „popust“ u odnosu na većinu drugih stanica koje su se obavezale da program RTS-a prenose u terminima koje odabere RTS. U slučaju radija čiji je direktor bila Marija Milošević, u ugovoru se precizira da će Košava prenositi program RTS-a „u terminima koje saglasno odrede ugovorne strane kao najcelishodnije“.

Bilo bi u ugovorima reči i o razmenjivanju sopstvenog i realizaciji zajedničkog programa, ali i obećanja medija u nastajanju da će pružati neophodnu pomoć RTS-u u vezi sa obezbeđivanjem „programskog pokrivanja značajnijih događaja, pojačavanja novinarskih i tehničkih ekipa u vanrednim prilikama i direktnim prenosima“. Ugovorne strane obavezale bi se i na poslovanje u duhu dobrih poslovnih odnosa, i sve to na period od deset godina (obično).

Zahvaljujući istoj dosetki smišljenoj za zaobilaženje zakonske odredbe o učešću na javnom konkursu, medijski prostor obogatili su i Radio S (u ime preduzeća Genes Sistem d.o.o, u okviru koga posluje Radio S, ugovor je 22. februara 1996. potpisao generalni direktor preduzeća Zoran Anđelković, poznatiji kao Baki, visoki funkciner SPS-a; s druge strane i tu je bio Milanović) pa Radio SKC (novembra iste godine, opet Milanović, a u ime Studentskog kulturnog centra još jedan ugledni socijalista – Slavoljub Veselinović), ali i Radio Novosti (27. aprila 1996. paraf na dokument, uz Milanovića, stavio je i Rade Brajović, tadašnji predsednik Kompanije Večernje Novosti i glavni urednik istoimenog lista) i TV Palma (ugovor 10. febrauara 1997. potpisali Milanović i Miodrag Vujović, kao direktor preduzeća Palma ltd.). TV Palma je izbegla klauzulu o obaveznom prenošenju delova programa RTS-a – pominje se samo saglasnost da dve ugovorne strane razmenjuju sopstveni TV program i sarađuju u koncipiranju i realizacii zajedničkog TV programa.

ZAHVALNOST: Na istom spisku guraju se i manje poznati mediji, ali sa jednakim osećanjem zahvalnosti prema Milanoviću – Radio Vožd iz Beograda (zastupao ga je direktor društvenog preduzeća Core Vožd, Saša Smolović), YU ECO radio iz Subotice (zastupao ga direktor Pinter Jožef), Radio Herc iz Petrovca na Mlavi (direktor Aleksandar Antić), TV Goša iz Smederevske Palanke (potpisao predsednik Holding korporacije Goša Branislav Milanović), Radio Mip iz Beograda (ugovor parafirao direktor preduzeća Mipos d.o.o. Mirče Pejoski), ali i u dotičnom momentu još neimenovana TV stanica preduzeća „Perica – eksport-import“ d.o.o. iz Jagodine (direktor Perica Stepanović) i mnoge druge stanice širom Srbije.

Bilo je i varijacija na istu temu: ugovorom koji su 7. aprila 1992. potpisali Dobrosav Bjeletić, u ime RTS-a čiji je direktor bio Rajko Vračar, tadašnji rektor Univerziteta u Beogradu i Darinka Matić Marović, rektor Univerziteta umetnosti, RTS je Univerzitetskom radiju Indeks ustupio na privremeno korišćenje svoju UKT frekvenciju 88.9 MHz. „U prvoj fazi Univerzitetskog radija, RTS će ustupiti na korišćenje, bez naknade, i studijske prostore neophodne za pripremu i emitovanje ovog programa, u trajanju od minimalno 15 časova dnevno. U tu svrhu RTS će univerzitetima ustupiti na privremeno korišćenje Studio 15 Radio Beograda“, navodi se u dokumentu koji nije vremenski ograničen.

Sličnim ugovorom, ali na rok trajanja od godinu dana, SOS kanal je, zahvaljujući potpisu direktora tog preduzeća Dragiše Kovačevića i (još jednom) Dragoljuba Milanovića, aprila 1997, dobio pravo da na frekvenciji kanala NS plus emituje svoj program u terminima od 10 do 17 časova i od 22 do 24 časa. Na ime naknade, SOS kanal se obavezao da za potrebe RTS-a nabavi „klistron, diplekser i filter – redžektor“. Sportski kanal se obavezao da neće emitovati informativni program i da će tokom emitovanja programa na ekranu istaći i znak RTS-a i svoj znak. Tom kanalu pripao je sav prihod od marketinške delatnosti i komercijalnog programa.

POMRAČENjE: Zanimljiv je ugovor koji je sa preduzećem Sunce iz Aranđelovca (RTV Sunce, direktor Dobrivoje Marinski) 17. avgusta 1995. potpisao tadašnji direktor RTS-a Milorad Vučelić. Pored odredbi sličnih onim iz drugih ugovora, prema tom dokumentu, RTV Sunce je trebalo da svakodnevno, u dva termina, prenosi program Trećeg kanala, ali i da „svojim finansijskim, kadrovskim i tehničkim kapacitetima učestvuje u produkciji pet projekata Produkcije gramofonskih ploča RTS, godišnje“. Tri meseca kasnije, međutim, direktoru RTV Sunce stiglo je obaveštenje v.d. generalnog direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, kojim se Vučelićev ugovor raskida. Razlog: „RTS zbog objektivnih okolnosti – zauzetost frekvencijskog spektra na području Aranđelovca i Šumadijskog okruga, nije u mogućnosti da ispuni svoju obavezu iz člana 2. stav 1. navedenog ugovora, u vezi podnošenja zahteva za dobijanje jedne UKT FM radio-frekvencije i jednog TV kanala.“

Bilo je i komplikovanijih poduhvata. Tako je, recimo, Milanović, u ime RTS-a, 25. jula 1996. potpisao ugovor sa DP Kontakt Zemun (zastupao ga v.d. direktora Drago Kerkez). Ugovor je podrazumevao ceo „paket“ – RTS se obavezao da obezbedi radio-frekvenciju za potrebe stanice Radio Zemun, a Kontakt Zemun da će platiti sve troškove i da će preuzimati delove programa RTS i sve to na deset godina. „Kontakt Zemun“ je, međutim, 25. oktobra iste godine sa PS Grmeč AD, koga je zastupala izvršni direktor sektora za novinsko-izdavačku delatnost Zorica Stablović, sklopio ugovor na osnovu koga je Grmeču ustupljeno pravo „raspolaganja opremom i drugim sredstvima u cilju proizvodnje i emitovanja radio programa“. Na taj ugovor, RTS (Milanović) je naknadno dala saglasnost.

B92: Sušenje kabla

Saradnja B92 sa režimom Slobodana Miloševića, oličenim u (tada brkatom) Dragoljubu Milanoviću, sudeći prema dokumentaciji koju je „Vreme“ dobilo na uvid, odnosi se na Ugovor o poslovnoj saradnji od 12. 12. 1996, zaveden pod brojem 190-1. Tim dokumentom RTS preuzima obavezu da preko svog UKT – FM predajnika snage jedan kilovat, lociranog na Zvezdari, i preko svojih sistema veza prenosi i emituje program Radija B92 na frekvenciji 92,5 Mhz, u neprekidnom trajanju od 24 sata svakog dana. Na ime naknade, Radio B92 obavezao se da RTS-u plaća 2000 dinara mesečno (iznos je trebalo da bude korigovan svakog meseca, u skladu s rastom cena na malo). RTS je, ipak, zadržao pravo da „ukoliko usled vanrednih okolnosti prouzrokovanih višom silom, ne bude u mogućnosti da preko svojih drugih predajnika emituje program Radio Beograda, za emitovanje koristi“ upravo taj predajnik „u periodu trajanja vanrednih okolnosti“.

Iz ugovora, koji važi deset godina, ne vidi se ono što se dešavalo na ulicama tih dana – stotine hiljada demonstranata u Beogradu, ali i širom Srbije, zahtevajući priznavanje izbornih rezultata, tražilo je i uklanjanje vode iz koaksijalnog kabla koji je iznenada prekinuo emitovanje programa B92.

Nakon 5. oktobra 2000. godine B92 je tražio od RTS-a ustupanje 56. kanala na lokaciji Banovo brdo, što je odbijeno (Aleksandar Crkvenjakov) uz obrazloženje da je to kanal na kome RTS emituje program već decenijama, „što znači da bi time naneli štetu našim gledaocima, a time i nama“. U postmiloševićevskom periodu, RTV B92 je, kao i mnogi drugi mediji, sklapao komercijalne ugovore o korišćenju tehničkih usluga na emisionim objektima RTS-a širom Srbije. U jednom od takvih ugovora, koji se odnosi na korišćenje objekta Subotica – Crveno selo, u članu 2, navodi se da je „RTS saglasan da B92, zajedno sa RTV Pinkom, koristi postojeći antenski sistem Pinka koji se sastoji od dva sprata osmerca u tri pravca, koji na obračunatoj visini od 107 m zauzima ukupno obračunatu površinu od 8,82 m, s tim što se na B92 odnosi 4,41 m, tako da ukupna obračunata površina primopredajnog antenskog sistema koji koristi B92 iznosi 12,25 m“.