Cena dojave – 1200 evra

Diglo je i Milorada Vučelića poznatog i kao Vučela. Njegova frakcija ostataka SPS-a odmah je počela da kuka na „politički progon“; a da šta će drugo, jadni? Do zaključenja ovog broja „Vreme“ nije moglo da dobije niti jednu indiciju o osnovama za sumnju da je Vučelić počinio neko konkretno krivično delo. S druge strane, drug Milorad u posedu je mnogih veoma zanimljivih informacija od značaja za niz istraga koje se trenutno vode, pa se može pretpostaviti da ga je privelo da „pomogne policiji u istrazi“, kako to engleska policija voli da formuliše. Ono, jeste da se i on vidi na čuvenom kućnom video-snimku „crvenih beretki“, ali teško da je to razlog što ga policija moli za pomoć; toliki sa snimka nisu privedeni, mada zaslužuju, a Vučela se tamo našao nekako više po bačkoj liniji, sa Jovicom i Bracikom i to. Jeste dao veliki intervju Legijinom „Identitetu“ (potpis iznad slike: „Slobodni strelac“; malo nezgodno, ali hajde, metafora je), ali ništa od značaja nije rekao. Ali: ne može se baš sve, pa se ide po nekim prioritetima… Drug Vučela bio bi veoma prioritetan i veoma bezbednosno interesantan ako se policija bacila na rasvetljavanje Miloševićeve paralelne, neformalne operativne strukture: ideološke, medijske i finansijske: ipak je on od samog početka bio svuda i znao sve o svemu što sledi: mnogo više od drugih.

Milorad Vučelić na velika vrata ulazi na javnu scenu 1973, kao jedan od urednika tadašnjeg „Studenta“. Napisao je jedan gromoglasni uvodnik koji se zvao „Ne dam Jugoslaviju!“ i oko koga je posle nastala jedna od onih komitetskih bura u čaši vode, a bez rezultata. Taj modus operandi on će zadržati dugo. Inteligentan, obrazovan, pismen i talentovan mlad čovek kojega je jedna značajna zagrebačka feministkinja opisala rečima „libidinozni tip!“, a nadasve glasan, Vučela je sredinom osamdesetih krenuo na veliko. Bilo ga je svuda: Studentski kulturni centar, „Književne novine“ u njihovo najbolje vreme, Grad teatar Budva, NIN (i svuda puna plata: bio je šampion u tome da istovremeno prima nekoliko plata; nesebična ljubav prema novcu, kako izgleda, odvešće ga predaleko). Uvek je bio na umereno pravoj strani (u smislu „umerenog nacionalizma“ Voje Koštunice, to jest): njuškao se sa disidentima svih vrsta – dok ne postane opasno, na primer. U tom veselom disidentskom haosu sredinom osamdesetih, kad je pokojni Dušan Bogavac pokušavao da napravi onaj svoj „Fond solidarnosti“, svi potpisnici peticija najureni su iz Saveza komunista – osim Vučele… Kad ga je pokojni Nikola Đorđević, veliki novinar, upitao kako to da jedino njega nije izbacilo iz SK-a, Vučela se samo nasmejao „He, he!“.

Već oko one epizode sa Memorandumom uveliko se muvao sa Dobricom Ćosićem i njegovim društvom sa Dedinja; valjalo je i tamo imati kontakt i operativni uvid. Kad je Milošević krenuo ozbiljno, Vučela biva prekomandovan u NIN, za urednika kulturne rubrike, mesto tradicionalno rezervisano za političke komesare; tu je nasledio Teodora Anđelića, zbog naročitog isticanja u službi unapređenog u čin glavnog urednika. Već 1989. Vučela na kolegijumima NIN-a drži proročanske govore o tome kako će uskoro nastupiti „veliki građanski rat u Jugoslaviji“, kako nas Srbe „svi mrze“ i u tom pravcu. Pri tom viče na sav glas, kao i obično; ko je tada Vučelića poznavao, ni Beba Popović mu neće biti težak. Na pitanje zašto nas mrze i naši saveznici iz dva svetska rata, Vučela odgovara otprilike: zato što smo nebeski narod i imamo dužu onu stvar. Anđelić i Vučelić u NIN dovode Željka Malog Simića, Branislava Brborića i iste takve kao i oni, a od Milorada Ekmedžića živeti se nije moglo.

Za razliku od Teodora Anđelića, koji se upropastio sa NIN-om, „Epohom“ itd., pa završio u crvenoj „Borbi“, Vučela je pazio odakle vetar duva po Dedinju i koliko ima sati na Andrićevom vencu. Napredovao je partijski (do potpredsednika) i formacijski (do direktora RTS-a). Opet ga je bilo svuda po „patriotskim“ krugovima, gde je na sav glas vikao ono što Milošević tiho misli. Na pogrebu svog druga Badže pustio je veoma uverljivu suzu; nije to mali strah bio tada: naći se na listi mogućih meta druga Make… Onda je najuren iz vrha SPS-a u okolnostima koje se sada javljaju kao nedovoljno jasne. To ga nije preterano ojadilo, jer se u međuvremenu obogatio od raznih bizmisa i živeo je sasvim dobro. Opet je počeo da viče tek nedavno kada je napravio nekakvu stranku, da bi se vratio u okrilje majke Partije koliko pre neki mesec.

Iz svega ovoga jasno je da bi drug Vučela imao čime i kako da pritekne u pomoć policiji – ako se policija već pozabavila njegovim saznanjima iz prethodnih perioda. A možda su i pare u pitanju; znajući druga Vučelu, to se ne može isključiti.

U ponedeljak je MUP imenovao pet pripadnika Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije koji su uhapsili, ubili i zakopali Ivana Stambolića: Gumar (komandant Jedinice), Rambo Veliki (kapetan), neki Branko Berček, neposredni izvršilac i još dvojica sa nižim činovima. Ono što je bitno jeste da su ovlašćena službena lica uhapsila, pa ubila i u unapred iskopani grob zakopala čoveka, postupajući sasvim formacijski, kao da je reč o običnoj operaciji, poštujući primljena naređenja. Nije im bilo prvi put: Nenad „Rambo Veliki“ Bujošević već je rekao na suđenju oko Ibarske magistrale da kad im se kaže da nekoga ubiju – oni ga lepo ubiju bez pitanja. Kao što su pisali oni koji sada više vole da nisu to pisali, hvaleći „crvene beretke“, tamo se nepoštovanje naređenja plaća životom… Još samo da se rasvetli i smrt onog njihovog pripadnika zvanog Prika, čiji je iskasapljeni leš sa tragovima strašnih mučenja pre par godina pronađen blizu Beograda; je li taj Prika stradao zato što nije poslušao naređenje – ili zato što ga je poslušao? Svašta se priča…

Bezbednosno informativna agencija, BIA, takođe u ponedeljak, saopštila je imena tri svoja pripadnika, privedena ranije zbog osnovane sumnje da su Miloradu Legiji Ulemeku-Lukoviću, Dejanu Bagziju Milenkoviću i Zvezdanu Zmiji Jovanoviću dojavili kretanje Zorana Đinđića u dva slučaja: na autoputu 21. februara i na dan atentata 12. marta; dobili su po 1200 evra, kažu. Ta trojica, Toni Gavrić, Branislav Bezarević i Zvonko Tojaga (za koga nije konkretizovano za šta se sumnjiči) imali su iz operativnog centra BIA uvid u opservacione kamere i javljali su vremena Đinđićevih izlazaka iz rezidencije na Dedinju. MUP je takođe u detalje rekonstruisao plan za ubistvo Zorana Đinđića, u kome je neposredno učestvovalo 18 lica, raspoređenih po centru grada. Ekipa atentatora imala je planiranu podršku i zaštitu ako nešto loše krene, isplanirane pravce povlačenja itd. U operativnom obezbeđenju bili su pokojni Duća Spasojević i Kum Luković, kao i još nekoliko pripadnika iste organizacije.

Stvar je, kako se čini, sada zaokružena i spakovana do nivoa krivične prijave. Ostaje da se vidi kako će taj predmet proći na tužilaštvu i na sudu.

SMETNjE NA VEZAMA: Prošle nedelje je Vlada izdala dva saopštenja kao odgovor na pisanje „Vremena“: jedno, Biroa za komunikacije, bavi se irelevantnim detaljima o ulozi brifinga u novijoj istoriji i uopšte je tautološkog tipa, dakle nesporno, jer se ne bavi temom istinitosti podataka iznesenih na brifinzima. Drugo saopštenje je iz MUP-a Srbije: ono je zanimljivije. Naime, tamo se kaže kako je ovaj autor napisao tekst „Srbija na brifingu“ u kome je rečeno nešto što se osporava. Ovaj autor nije napisao tekst „Srbija na brifingu“; nije ga napisao niko – reč je o naslovu na naslovnoj strani, a u tekstu se ti podaci ne pominju. Ovaj autor napisao je jedan tekst – „Padavine se nastavljaju“ u kome se kaže da je na brifingu u Vladi Srbije iznesen jedan netačan podatak. MUP Srbije, naravno, nije hteo da ospori tu tvrdnju, jer je istinita; MUP Srbije kaže da „su informacije o privođenju saradnika Jovice Stanišića tačne“, ali ne kaže kojih saradnika. Jovica Stanišić imao je mnogo saradnika i „Vreme“ pozdravlja ideju da se privede što više njegovih saradnika (i da nikada ne izađu); ali ostaje činjenica da barem jedan od saradnika koje smo mi pomenuli nije „uhapšen“, kako je rečeno na tom nesrećnom brifingu koji nije bio 12. nego 11. aprila, uostalom. Tu sad imamo terminološku zabunu za koju sigurno nije kriv MUP Srbije, jer oni terminologiju poznaju, nego Biro za komunikacije koji saopštenja sastavlja.

Dakle: ako je neko „uhapšen“, on je lišen slobode i sedi u pritvoru ili istražnom zatvoru. Neko može biti uhapšen i pošto je „priveden“, dakle opet lišen slobode, pa makar i na sat vremena. „Priveden“ je neko po koga su došli organi MUP-a da ga liše slobode na određeno vreme, pa makar i na pola sata. „Pozvan na informativni razgovor“ neko je kome se u smislu Zakona o krivičnom postupku uputi pismeni poziv, ili ga se lepo zamoli, čak i telefonom, da na informativni razgovor dođe. Ishod informativnog razgovora može biti od „hvala što ste svratili, slobodni ste da idete“, pa do lišenja slobode i pritvaranja. U slučaju Dragiše Ristivojevića, o kome je reč, to je bio još samo jedan od informativnih razgovora sa koga je on lepo otišao kući. Dakle, nije bio „uhapšen“, kako to tvrdi Biro za komunikacije na brifingu. Neka, dakle, Biro za komunikaciju povede računa o terminologiji, jer je to veoma važno, znate, pošto je o stvarima krivično-pravnim reč. Tu nije dopuštena marketinška kreativnost kojoj je g. Vladimir, poznat i kao Beba, Popović inače sklon, kao marketinški stručnjak. Inače, u terminološku zbrku spada i uobičajena rečenica: „Posedovali legitimacije Resora državne bezbednosti“. Da su bile falsifikovane to bi se lepo i reklo, ali pošto su bile prave, onda se ne kaže posedovali, nego se kaže – radnici Resora državne bezbednosti.

Kad smo kod g. Popovića: to isto lice pozvalo je telefonom u petak uveče Gordanu Sušu, glavnu urednicu video-produkcije VIN, očito nezadovoljno intervjuom koleginice Suše sa potpredsednikom Vlade Nebojšom Čovićem. Gordana Suša je, naime, dopustila sebi da se kod g. Čovića raspita o stvarnom statusu i ulozi g. Popovića u Vladi Srbije. Nebojša Čović je na to pitanje uredno odgovorio. Nezadovoljan time što se Gordana Suša uopšte usudila da se o tako nečem raspituje, gospodin Beba se okomio na nju pretnjama i prostaklucima nedostojnim jednog vladinog činovnika, a koje ovde nećemo citirati, jer nisu za štampu (iz razloga vulgarnosti, da budemo sasvim jasni). Osim prostakluka, gospodin Beba je sebi dopustio i pretnje prema ličnosti Gordane Suše, njene porodice i producentske kuće kojoj je na čelu. Pri tom se pozvao na „deset ljudi koji ovde sede i slušaju“; Gordana Suša mu je tada prekinula vezu.

E, sad: treba li Vladi Srbije nacrtati očigledne činjenice, pa da ih razume? Posao Biroa za komunikacije Vlade jeste da komunicira. Ne može se komunicirati s nekim kome nije do komunikacije, nego do svađe, pretnji, manipulacija i prostakluka. Kompletnom beogradskom novinarstvu dosta je svadljivog i arogantnog gospodina Bebe već više od godinu dana, on je predmet prezira i sprdnje među kolegama i krajnje je vreme da Vlada nađe nekog drugog za taj važan posao, pa makar koliko se gospodin Beba hvatao za ručke Đinđićevog kovčega na pogrebu. Ovaj incident sa Gordanom Sušom od petka uveče trebalo bi da bude dovoljan sam po sebi; o prethodnim slučajevima i da ne govorimo, a odlično ih se sećamo, hvala lepo. Gospodin Beba je imenovano, a ne izabrano lice: činovnik Vlade ništa politički bolje utemeljen od šefa garaže, neko ko živi od novca poreskih obveznika i prema poreskim obveznicima ima pristojno da se ponaša.

Miloš Vasić, novinar „Vremena“, dobitnik je nagrade grada Beograda za izuzetne rezultate u oblasti novinarstva. Nagrada mu je uručena na svečanosti u Skupštini grada u subotu 19. aprila.

Kolega Vasić je prvi dobitnik te nagrade otkako je uveden novi praznik Beograda.

Redakcija i Miloš Vasić zahvaljuju na čestitkama koje su tim povodom upućene.