Čekajući strujni udar

Energetska kriza se iz Evrope proširila na ceo svet. Loše vesti dolaze i iz Kine i Indije; u obe države su uvedene redukcije potrošnje struje u pojedinim provincijama.

Svi pokazatelji govore da će kriza u svetu potrajati bar do kraja ove grejne sezone. Poskupljenje jednog energenta povuklo je i poskupljenja svih ostalih: u odnosu na stanje pre godinu dana, ugalj je poskupeo tri puta, sirova nafta dva puta, a prirodni gas u Evropi više od četiri puta. Skok cene energenata najviše pogađa Evropu; ona je ugroženija od ostalih, ne samo usled ogromne zavisnosti od uvoza energenata već i zbog agresivne i nedovoljno dobro isplanirane tranzicije ka obnovljivim izvorima energije.

Zato su i cenovni udari u Evropi najveći: u SAD je gas poskupeo samo dva puta. Cena gasa u SAD je i inače bila mnogo povoljnija, pošto ga imaju i za izvoz (dobijaju ga postupkom frekinga, koji se u Evropi smatra „prljavim“). Evropljani su zbog ekologije odustali od dobijanja gasa frekingom, a i ne razvijaju više druga nalazišta gasa: na primer, Velika Britanija bi imala više nego dovoljno sopstvenog gasa iz frekinga da vlada pre nekoliko godina nije odustala od eksploatacije. Pritom, Evropa se defakto odrekla (osim Francuske i Mađarske) nuklearne energije; postojeći reaktori se ne revitalizuju i pri kraju su radnog veka. Pojedine zemlje su odlučile da i ne čekajući kraj radnog veka pogase postojeće nuklearke; tako će u Nemačkoj sve biti ugašene u narednih nekoliko godina. To takođe utiče na sve veću zavisnost Kontinenta od uvoza fosilnih goriva.

SRBIJA I KRIZA

Do kraja godine Srbija neće imati promene cene gasa, pošto je ona određena u dugoročnom ugovoru o snabdevanju sa ruskim Gaspromom. Taj ugovor obezbeđuje predvidljivu cenu i sprečava šok-poskupljenja kakva se ovih dana dešavaju na tržištu. Trenutno je berzanska cena gasa u Holandiji oko 1000 dolara za 1000 kubika, dok je cena za Srbiju samo 270 dolara. Srbiji dodatno u prilog ide i to što je otvoren i gasovod „Turski tok“ kojim je izbegnut (preskup) tranzit preko Mađarske i Ukrajine. Štaviše, početkom meseca i Mađarska je počela da se snabdeva gasom preko Srbije, pa sada oni nama plaćaju takse za prenos gasa, a ne mi njima.

Cena gasa koji Srbija uvozi od Gasproma formira se prema ugovoru na osnovu cene nafte od pre devet meseci, što povlači da će u prvom kvartalu gas poskupeti za više od 50 odsto. Vlasti uveravaju da će ruski partneri dati „najpovoljniju moguću“ cenu, ali teško je za očekivati da će poklanjati gas državi koja teži ka EU. Srbija će ove godine za nabavku gasa platiti nešto preko 650 miliona dolara, a sledeće godine će morati da za kupovinu gasa izdvoji bar dvostruko više novca, osim ako dođe do naglog pada cene nafte u narednih par meseci.

Poskupljenje gasa neko mora da plati: ili će već u prvom kvartalu potrošači gasa dobiti nove cenovnike sa znatno uvećanim cenama ili će država iz budžeta morati da snosi ogromne gubitke Srbijagasa. Ipak, realno je očekivati da će država zbog predstojećih izbora odložiti poskupljenje za drugi kvartal. To će verovatno učiniti ne samo za stanovništvo već i za industriju, kako ne bi došlo do naglog rasta cena čitavog niza proizvoda visoko zavisnih od gasa (opeka, crep, veštačka đubriva, keramika, cement). Poskupljenje gasa takođe će morati da se prelije i na nove cene grejanja gradskih toplana ili će ta preduzeća pasti na teret svojim osnivačima, lokalnim samoupravama.

GASA NEMAMO, STRUJE IMAMO – ZA SADA

Za razliku od prirodnog gasa, gde Srbija skoro u potpunosti zavisi od uvoza, sa električnom energijom situacija je dijametralno suprotna. Proizvodnja EPS a je na granici da obezbedi sve potrebe zemlje, s tim da se u određenim periodima manjka struje ona uvozi, a u drugim se izvozi. Doprinos privatnih proizvođača iz obnovljivih izvora energetskom bilansu je minimalan; oni proizvode samo nešto više od tri odsto struje, koja se plaća po relativno skupim fid-in tarifama.

To omogućava da Srbija vodi fleksibilnu politiku cene struje. Za građane (i preduzeća koja troše manje od 25.000 kilovat-sati godišnje) cena struje je fiksna i određuje se na osnovu tarife EPS a koju odobrava Agencija za energetiku.

za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Međutim, privreda je po Zakonu o energetici dužna da plaća tržišnu cenu struje, koja se formira na budimpeštanskoj berzi. Potrošači zaključuju ugovore sa EPS om ili sa nekim od privatnih snabdevača – tržište je liberalizovano – na period od godinu dana (ili duže), pa su i oni uslovno rečeno zaštićeni za vreme trajanja ugovora. Ali kada sadašnji ugovori isteknu, privreda će se suočiti sa drastičnim poskupljenjem struje. Cena na Berzi u Budimpešti je drastično skočila; u pojedinim trenucima čak je bila šest puta veća u odnosu na početak godine. To se preslikalo i na cene struje za industriju u Srbiji; tokom avgusta, cena koju EPS zahteva od kupaca za godišnji ugovor iznosila je oko 85 evra za megavat-sat, odnosno oko 60 odsto više nego početkom godine. Već u septembru, EPS je ugovarao prodaju struje po ceni od 120–140 evra za megavat-sat za godišnju isporuku.

Najveći broj preduzeća ima ugovor o snabdevanju sa EPS om do 31. decembra 2021. godine, tako da će se „strujni udar“ osetiti od sledeće godine. EPS nije monopolista za snabdevanje strujom, pošto se ona može kupovati i od privatnih dobavljača. U trenutku pisanja ovog teksta, dva privatna snabdevača su u blokadi za po više od 10 miliona evra, a kako stvari stoje, posle ovakvog cenovnog udara teško da će ijedan privatni snabdevač (u Britaniji je za par nedelja čak 10 dobavljača obustavilo poslovanje) nastaviti da posluje na srpskom tržištu. Liberalizacija snabdevanja strujom je tako doživela krah; privrednici koji su pokušali da eksperimentišu sa, u pojedinim trenucima povoljnijim, privatnim snabdevačima našli su se na „belom hlebu“. Njima su privatni snabdevači raskinuli ugovore uz obrazloženje da je došlo do naglog skoka cene na berzi. Niko zbog toga neće ostati bez struje, pošto EPS ima ulogu „rezervnog snabdevača“, ali su ti potrošači bili prinuđeni da zaključe ugovore o snabdevanju sa novim, znatno uvećanim cenovnicima.

Cenovni udar posebno će pogoditi niskoakumulativne grane privrede koje troše mnogo energije. To ne odgovara vlastima, pošto će preduzeća deo povećanih troškova morati da preliju na cene, što će povećati već primetnu inflaciju. Cementare već prete značajnim poskupljenjem cementa, što će direktno pogoditi i državu, koja gradi veliki broj auto-puteva kao investitor. Poskupljenje cementa, gvožđa i svih građevinskih materijala znatno će povećati troškove izgradnje, čime će se dovesti u pitanje i održivost (pre)ambiciozne agende „Srbija 2025“.

Mnogo veći problem za vlast je inflacija, koja je već na nivou od 4–5 odsto godišnje pošto će je nove cene energije dodatno pogurati naviše. I tu će se pokazati da se bliži kraj bajkama o „šampionu privrednog rasta u Evropi“; narod se više neće moći zavoditi „velikim“ povećanjima minimalca, rastom prosečne plate u odnosu na region i sličnim tezama. Cenovni udar vlast može samo da prolongira, ali će se on dobrim delom osetiti i pre izbora. Privreda će morati da ukalkuliše nove cene energije, a onda će se videti da nas sledeće godine ne čeka „rast“ nego ozbiljan pad standarda i kraj naprednjačke bajke.

Nervozan nastup Aleksandra Vučića pred ruskim ministrom Lavrovom pokazao je koliko je energetski šok uzdrmao vlast. Privredna komora predlaže „zamrzavanje sadašnjih cenovnika“, a pojavile su se i najave u medijima da će Vlada posebnom uredbom ograničiti cenu struje za privredu između 80 i 90 evra za megavat-sat. To može samo ublažiti efekte rasta cene struje na inflaciju i standard stanovništva.

foto: milovan milenković

ŠTA EPS DOBIJA OD POSKUPLJENJA

S obzirom da EPS struju koju isporučuje u Srbiji pokriva iz sopstvenih resursa, nove cene veoma pogoduju kompaniji.

U pitanju je igra velikih brojeva: ako bi EPS celokupnu svoju proizvodnju od nešto preko 3400 GWh godišnje prodao na slobodnom tržištu po ceni od 200 evra po MWh (koliko je iznosila berzanska cena u regionu 11. 10. 2021. godine), naplatio bi skoro 7 milijardi evra za godinu dana. To je ogroman novac; ilustracije radi, prethodne godine EPS je prihodovao jedva nešto preko 2 milijarde evra (uključujući i prihode od distribucije struje, koja je od ove godine izdvojena kao posebno pravno lice, nezavisno od EPS a). Prihodi od skoro 7 milijardi evra značili bi i profit od bar 4–4,5 milijardi evra. Nije realno da će ovako visoke cene duže potrajati, ali ova računica govori o tome kolika je potencijalna vrednost EPS a i koji je njegov značaj za našu državu. Čak i da Vlada Srbije uredbom propiše maksimalnu cenu struje za privredu, EPS će imati značajnu dobit. Pri ceni od samo 85 evra za megavat-sat, EPS će ostvariti dodatne prihode od preko pola milijarde evra u odnosu na 2020. godinu. Kompaniji ide u prilog što je ove godine petostruko uvećana naknada za obnovljive izvore koja ide uz račun za struju, pa će po tom osnovu inkasirati dodatnih 100 miliona evra u odnosu na prošlu godinu. Pored toga, povećana je i garantovana cena za domaćinstva za 3,4 odsto, što će takođe doneti dodatnih 40-ak miliona evra prihoda više u odnosu na 2020. godinu.

ODSUSTVO KARBONSKIH TAKSI OMOGUĆAVA INVESTICIJE I RAZVOJ EPS a

Dramatične promene u energetskom sektoru zahtevaju da država utvrdi jasnu strategiju i da odredi pravac razvoja EPS a u narednim godinama. Stanje u EPS u nije dobro, najveći problem su termocentrale koje su izraubovane (poneke su starije od 60 godina). Te centrale imaju malu efikasnost pa troše i za 30–50 odsto uglja više nego novi kotlovi, i pritom emituju u atmosferu mnogo više ugljovodonika i sumpornih gasova nego što je optimalno.

Ali EPS će od te cene struje imati profit samo zato što Srbija ne primenjuje karbonske takse koje je EU uvela za proizvodnju struje od fosilnih goriva. Da EPS mora da plaća te takse po sadašnjoj ceni na tržištu, to bi ga koštalo bar 800 miliona evra godišnje. Te takse će u budućnosti samo rasti ako se prihvati (pre)ambiciozna agenda Evropske komisije „Fit za 55“ koja predviđa ubrzanu dekarbonizaciju Kontinenta. Srbija nije članica EU i ne mora da primenjuje njene direktive, a shodno tome ne mora ni da uvodi karbonske kvote.

Haos na evropskim tržištima struje i gasa je pokazao da Evropa ne može da forsira isključivo izgradnju obnovljivih izvora energije, uz opterećivanje taksama proizvodnju energije iz fosilnih goriva. Odsustvo snažnih vetrova na severu Evrope krajem leta je predstavljalo okidač za eksponencijalni rast ne samo cene struje već i gasa; nedostajuća struja se morala nadoknaditi prevashodno iz gasnih elektrana, koje plaćaju duplo manje karbonske takse od centrala na ugalj. Povećana potrošnja gasa dodatno je uticala na skok cena tog energenta, pa se tako EU našla u začaranom krugu poskupljenja, a gašenje nuklearki je dodatno podgrejalo rast cena fosilnih goriva.

Kriza je pokazala da je neophodno da Srbija i u narednih nekoliko decenija proizvodnju struje bazira na sopstvenim izvorima ukoliko želi da izbegne negativne posledice energetskih šokova, a sa njima i energetsko siromaštvo. Potrošači na Zapadu možda i mogu da plaćaju mesečne račune za struju i po više stotina evra; građani Srbije to bi teško mogli da izdrže.

ŠTO PRE ZAVRŠITI KOSTOLAC I KOLUBARU B

EPS će sticajem pomenutih okolnosti već sledeće godine imati na raspolaganju ogroman novac – preko pola milijarde evra dodatnih prihoda u odnosu na 2019. godinu. Trenutno EPS gradi samo termoblok B3 u Kostolcu snage 350 MW, kao i hidrocentrale sa Republikom Srpskom na gornjem toku Drine. To nije dovoljno za energetsku bezbednost u budućnosti. EPS u ovom trenutku ima jedinstvenu priliku da isključivo sredstvima od poskupljenja struje za privredu može da sâm isfinansira izgradnju elektrane Kolubara B. Puštanje u rad novih kapaciteta otvorilo bi prostor da se odmah ugase najstarije i najneracionalnije termocentrale u EPS u. Samim tim bi se odmah smanjila emisija štetnih gasova i povećala bi se energetska efikasnost kompanije (novi kotlovi za istu količinu uglja generišu 30–50 odsto više struje!). Povećanjem energetske efikasnosti termocentrala smanjila bi se emisija ugljen-dioksida, pa bi tako EPS doprineo „klimatskoj agendi“ i dekarbonizaciji.

Međutim, pritisci za dekarbonizaciju će po svoj prilici rasti s vremenom i Srbija će morati da donese važne odluke u neposrednoj budućnosti. Ako isključimo ugalj, jedini stabilan izvor energije u Srbiji su velike hidrocentrale, međutim one ne mogu da pokriju više od 30 odsto potreba, i to uz velike sezonske oscilacije u proizvodnji. Alternativa za sigurno snabdevanje mimo uglja može biti samo nuklearna elektrana; jedna elektrana snage 4GW mogla bi lako da zameni sve termokapacitete. Nuklearne elektrane imaju nultu emisiju ugljovodonika, pa samim tim ne mogu biti osporene u „borbi protiv klimatskih promena“, a uz to obezbeđuju stabilno snabdevanje za razliku od promenljive energije vetra i sunca.

Jedino preostalo rešenje jeste da se umesto nuklearne elektrane forsiraju skupi i nestalni kilovati od vetra i sunca; u nedostatku vetra i sunca, ogromne količine energije će morati da se uvoze. Posledica će biti drastično poskupljenje cene struje ne samo za privredu već i za stanovništvo. Investitori u obnovljive izvore insistiraju da EPS obezbedi „balansiranje sistema“, odnosno da se iz rezervi kompanije nadoknađuje nedostatak vetra ili sunca. To bi podrazumevalo da EPS izgradi još dve reverzibilne hidroelektrane (Bistricu i Đerdap 3). U pitanju su investicije od više milijardi evra, što bi upropastilo EPS. Sav profit bi, bez imalo rizika, pokupili finansijski investitori u obnovljive izvore; pod uslovima koji važe u Srbiji, za investiciju u obnovljive izvore praktično ne postoji rizik.

Srbija bi eventualno mogla da prihvati izgradnju novih kapaciteta iz sunca i vetra samo pod uslovom da troškove balansiranja snose sami vlasnici elektrana, kao i da EPS nema obavezu otkupa struje po unapred garantovanoj ceni. Idealno bi bilo kada bi svaki od tih izvora mogao da izvozi struju, a da ne traži od državnog EPS a da svojim rezervama pokriva rupe; takve investicije bi bile dobrodošle, ali niko od tih „zelenih investitora“ ne želi ni najmanji rizik. Trenutno su kapaciteti EPS a za balansiranje obnovljivih izvora iscrpljeni – svaki novi vetrogenerator opterećivao bi energetski sistem. Dalji razvoj obnovljivih izvora bio bi siguran put u energetsku zavisnost zemlje od uvoza struje.

ŠTA DALJE

Nimalo ne ohrabruje to što je namera EPS a da izgradi termoelektranu Kolubaru B proletos blokirana od Ministarstva energetike; spor je iznet i pred predsednika Vučića, koji još nije doneo konačnu odluku. U Vučićevom prisustvu je tokom avgusta potpisan memorandum sa jednom američkom kompanijom o izgradnji solarne elektrane snage 1 GW. Još gore, Vučić je prilikom posete Angele Merkel najavio da se priprema „sporazum sa vladom SR Nemačke o borbi protiv klimatskih promena“.

Takav sporazum može značiti samo jedno – odustajanje od suverene energetske politike i prihvatanje diktata EU, i to u trenutku kada je energetska kriza ovog leta pokazala sve slabosti, ili bolje reči gluposti, evropske energetske strategije.

Srbija ima šansu da izbegne zamku u koju je upala EU svojim ortodoksnim pristupom sa oslanjanjem isključivo na energiju iz obnovljivih izvora. Kriza u Evropi pokazala je da energetska politika ne može da se zasniva na nestalnim izvorima; čak se i Kina opekla sa nestalnim izvorima energije i karbonskim taksama.

Za sada se ne vidi da su donete bilo kakve odluke o budućem razvoju srpske energetike. Histeričan nastup predsednika Vučića pred Lavrovom govori da je on svestan zabluda evropske energetske politike i suštine problema. Javna kritika karbonskih taksi koju Vučić iznosi delimično ohrabruje da Srbija neće upasti u tu zamku. Međutim, odbacivanje tih taksi nije dovoljno, već je neophodno odrediti pravac razvoja energetike u budućnosti, a o tome on upadljivo ćuti.

To ne može dugo trajati, ova kriza je jedinstvena prilika da se Srbija opredeli kakvu će energetsku politiku voditi u narednih par decenija: ili će se forsirati sopstveni stabilni izvori (ugalj ili nuklearna elektrana), ili će se upustiti u igru (bolje reći igranku) sa obnovljivim izvorima energije kao dominantnim izvorima uz gašenje termocentrala. U drugom slučaju, Srbija će biti osuđena da uvozi ogromne količine energije po „tržišnim cenama“ ako ne bude dovoljno vetra ili sunca. Tu neće mnogo pomoći ni gradnja dve nove reverzibilne hidroelektrane, koje će basnoslovno koštati.

A može se poverovati i u poruke koje se čuju iz Brisela da je potrebno još više energije iz obnovljivih izvora, pa će cene biti povoljnije a zavisnost od gasa manja. To doduše neodoljivo podseća na ideologiju koju smo imali pre 50 godina: tada su na primedbe da je samoupravljanje neefikasno političari deklarativno odgovarali da je rešenje u „još više samoupravljanja“.