Budžet, bela kuga i kvaka 22

Prosečna starost stanovnika Srbije (42 godine) vinula nas je u sam vrh ostarelih nacija. Osim velikog odliva mladih iz zemlje, za ovaj plasman kriv je i nizak natalitet, a kako stvari stoje u Srbiji bi uskoro moglo biti više osoba starijih od 75 godina, nego što će biti mladih do 18. Otud nije ni čudo što se na sve strane poziva na udarničku borbu za podizanje nataliteta. Iskustvo, međutim, pokazuje da za hvatanje u koštac sa „belom kugom“ nisu dovoljni samo poziv države i dobra volja.

Za početak, treba ostati trudan.

POMOĆ DRŽAVE: Parovima kojima ne polazi za rukom da posle mnogo upornosti dođu do željenog rezultata u pomoć priskače država finansirajući jedan pokušaj vantelesne oplodnje. Pravo na učešće u programu vantelesne oplodnje o državnom trošku ima hiljadu parova godišnje i svi moraju zadovoljiti sledeće kriterijume: da nemaju dece, da imaju neplodnost organskog porekla ili dugotrajnu neplodnost neotkrivenog uzroka (u obzir dolaze i svi oblici neplodnosti muškaraca, čiji je rezultat neuspešno prethodno lečenje bračne neplodosti), i da žena nije starija od 38 godina. Svim parovima koji su bezuspešno prošli ovaj program a žive na teritoriji Beograda drugi pokušaj će finansirati prestonica.

Zahvaljujući amandmanu na Zakon o oplodnji koji su podnele narodne poslanice Snežana Stojanović-Plavšić, Aleksandra Jerkov i Gordana Čomić, pravo na veštačku oplodnju dobile su i žene koje su same. To što će neudate žene za ovaj poduhvat morati da dobiju i specijalnu dozvolu Ministarstva zdravlja i ministarstva nadležnog za porodicu naišlo je na oštre kritike javnosti, ali kako su poslanice objasnile – „bolje išta nego ništa“.

DA LI STE TRUDNI: Koliko god nelogično zvučalo, u planiranju potomstva jedna od najznačajnijih uloga pripada osobi koja nije ni u kakvom srodstvu sa porodicom. Reč je o poslodavcu. Pitanja koja se postavljaju na raznoraznim forumima posvećenim trudnoći ne tiču se toliko nege beba koliko efekta koji trudnoća/porođaj ostavlja na poslodavca. Prema podacima nevladine organizacije Bebac, više od 65 odsto trudnica u radnom odnosu skriva trudnoću od poslodavca, a veoma su česti intervjui za posao na kojima se obavezno postavlja diskriminirajuće pitanje: „Da li ste trudni?“

Zakon o radu članom 26 jasno zabranjuje poslodavcu da prilikom zasnivanja radnog odnosa od kandidatkinje zahteva podatke o porodičnom/bračnom statusu i planiranju porodice. Međutim, mnoge to ne sprečava da zavire u „sferu intime“ potencijalne zaposlenice. Sa više ili manje diskrecije. Poslodavcu, takođe, nije dozvoljeno da zasnivanje radnog odnosa uslovljava testom trudnoće – osim ako se radi o poslovima kod kojih postoji znatan rizik za zdravlje žene i deteta utvrđen od strane lekara.

Mnoge trudnice nisu načisto da li ih šef tokom bolovanja može proglasiti tehnološkim viškom i uručiti im otkaz.

I tu je Zakon o radu na strani trudnica. Član 182 (stav 2) precizno navodi da se korišćenje porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne smeju smatrati „opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu“. Član 186 je još precizniji i striktno zabranjuje poslodavcu da zaposlenoj otkaže ugovor o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.

Osim što ne sme da joj da otkaz, poslodavac zaposlenoj ženi mora da obezbedi posebnu zaštitu za vreme trudnoće i porođaja. Zaposlena žena za vreme trudnoće ne može da radi na poslovima koji su po nalazu nadležnog zdravstvenog organa štetni za njeno i zdravlje deteta, a naročito ne na poslovima koji zahtevaju podizanje tereta ili na kojima postoji štetno zračenje ili izloženost ekstremnim temperaturama i vibracijama. Zakon zabranjuje zaposlenoj ženi i da tokom prve 32 nedelje trudnoće radi prekovremeno i noću ukoliko bi takav rad bio štetan za njeno i za zdravlje bebe. Ukoliko poslodavac poželi/odluči da zaposlenoj ženi za vreme trudnoće izvrši preraspodelu radnog vremena, to sme da učini samo uz njenu pismenu saglasnost.

Čitajući Zakon o radu, reklo bi se da je trudnoća najsigurniji način da se u Srbiji zadrži posao. Pitanje je koliko bi se sa tim složile žene koje su otkaz dobile radeći na podizanju nataliteta.

KALKULACIJA: Osim što se na forumima dovijaju kako da doskoče šefovima (i zakonu), mnoge trudnice baš na tim mestima mogu naći recepte za tempiranje bolovanja, ali i savet kako da otvore bolovanje pre trećeg meseca trudnoće, na šta po Zakonu nemaju pravo, osim u izuzetnim slučajevima. Porodiljsko odsustvo počinje najranije 45, a najkasnije (i obavezno) 28 dana pred porođaj i traje do navršena tri meseca posle porođaja. Kada joj istekne porodiljsko odsustvo, zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana za prvo i drugo dete. Zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno ili dvoje dece, a rodi ih još dvoje ili više sme legitimno izostati sa posla dve godine. Za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena ima pravo na naknadu zarade. U mnogim slučajevima odlazak na bolovanje određuje upravo kalkulacija oko nadoknade zarade.

Iako je stupila na snagu još u februaru prošle godine, Strategija za podsticaj rađanja nije mnogo pomogla trudnicama i porodiljama. Ovim aktom, koji je stupio na snagu u februaru prošle godine, predviđeno je da sve trudnice koje su na bolovanju primaju naknadu u iznosu od 100 odsto od zarade, kao i da roditeljski dodatak bude uvećan i da se za drugo i treće dete isplaćuje jednokratno, a ne u 24 mesečne rate.

Ipak, nova pravila važe samo na papiru, a u praksi se primenjuju stara, jer, kako kažu nadležni, u budžetu nema novca za ova davanja.

Dok naknada za porodiljsko bolovanje iznosi sto odsto od pune plate, naknada za vreme trudničkog bolovanja je 65 odsto od proseka tri poslednje plate koje je trudnica pre odlaska na bolovanje primila. Taj iznos tokom prvih 30 dana bolovanja ne sme biti manji od bruto minimalne zarade za taj mesec. Ukoliko je iznos manji od minimalca, isplaćuje se minimalac koji iznosi oko 13.600 dinara (85 dinara po satu). I posle 30 dana trudnice dobijaju novčanu naknadu koja je 65 odsto od proseka poslednje tri plate, ali tada taj iznos može biti manji od minimalca. U celoj Evropi samo Albanija za trudnice navodno izdvaja više nego Srbija, međutim, kolika je to uteha nekome ko je prepušten minimalcu?

Stvar su u svoje ruke uzeli predstavnici lokalnih samouprava.

Od februara ove godine trudnicama iz Beograda koje su na bolovanju gradska vlast iz sopstvenog budžeta uplaćuje dodatnih 35 odsto od plate, a gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma, koji je, ruku na srce, najdalje otišao u konkretnoj pomoći za podmlađivanje Srbije, izdejstvovao je da sve zaposlene žene na trudničkom bolovanju iz budžeta grada mesečno dobiju po 10.000 dinara.

Slične inicijative postoje u još nekim gradovima u Srbiji, ali nažalost nema novca kojim bi se one sprovele u delo.

Najdeblji kraj su, očekivano, izvukle nezaposlene trudnice.

Novim zakonom o zapošljavanju i o osiguranju u slučaju nezaposlenosti, trudnice koje nisu u radnom odnosu prepuštene su jednokratnoj finansijskoj pomoći. To se odnosi i na trudnice koje su bolovanje otvorile po starom zakonu, koji im je obezbeđivao finansijsku pomoć tokom celog bolovanja. Toliko o borbi protiv bele kuge i ostvarenju principa socijalne države.