Bombardovanje demokratije

Najdramatičniji trenutak u odnosima NATO-a i Srbije bilo je svakako bombardovanje iz 1999. godine. Danas, jedanaest godina kasnije, srpsko društvo ima ambivalentan stav prema alijansi, a polemike o eventualnom ulasku u NATO su žestoke. Glavni kamen spoticanja i najjači argument protivnika priključenja Srbije Atlantskom savezu jeste upravo vazdušni napad koji je počeo 24. marta 1999. godine. „To je očigledno dramatičan događaj prvog reda. U Beogradskom centru za ljudska prava, nedavno smo završili istraživanje koje još nije objavljeno. Po njemu bombardovanje je jedan od najstrašnijih događaja u istoriji Srbije“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Vojin Dimitrijević, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i ekspert za međunarodno pravo: „Međutim, ja ostajem pri onome što sam napisao tri dana nakon početka bombardovanja i što još postoji na internetu, da je time načinjena ogromna šteta budućnosti Srbije, demokratskom razvoju Srbije. Osnovna greška cele politike Zapada i ponašanja NATO-a bila je što se sve usmeravalo na Miloševića. Hteli su da se Milošević urazumi, ako ne može da se urazumi, da se primora, natera i tako dalje. Kao da pored Miloševića u Srbiji nema ničeg i da je opozicija mizerna, nesložna, slaba. Slično je bilo i sa Irakom. Dok im nije prekipeo Sadam Husein, smatrali su da je iračka opozicija suviše slaba, nesložna, pa su na kraju ušli na teritoriju Iraka.“

„VREME„: Koliko je antinatovskom raspoloženju doprinelo bombardovanje, a koliko antizapadna propaganda Miloševićevog režima, čiji relikti i danas žive?

VOJIN DIMITRIJEVIĆ: Imali smo posla sa opasnom propagandom i kontrolom izveštavanja. Ta vrsta sistematskog medijskog trovanja i zagađivanja, prikrivanja je dovela dotle da se recimo u Srbiji još dugo, pa možda i danas kao što pokazuju istraživanja, nije znalo šta se dešavalo na Kosovu ili u Sarajevu ili bilo gde gde se ratovalo na teritoriji bivše Jugoslavije. Onda je odjednom rat stigao ovde, ali je stigao ne drugačiji način. Ovde u Srbiji nije bilo borbi, rat je bio kao neka ogromna mašinerija, koja izgleda svemoćno, koja operiše sa velikih visina i mogu da vam urade šta hoće. U to vreme bila je najčešća rečenica: „Šta nam to radite?“ I to je leglo na jednu vrstu propagande koja počinje još od 1990. godine, da postoje neke mračne sile na zapadu koje su rešile da unište Jugoslaviju. Bombardovanje 1999. bilo je šok za ljude nepripremljene za bilo kakva ratna dejstva, a naročito ne za takva dejstva koja su anonimna, inpersonalna, koja imaju neke rakete, veoma precizna navođenja, krstarice. To je užasno dramatičan osećaj za ljude koji su prvi put pojmili šta je to rat i šta sve može da se desi. Uz to, nanelo je ogromnu štetu demokratizaciji Srbije, jer ono nije samo glavni argument protiv ulaska u NATO, već i protiv ulaska u Evropsku uniju.

Osim što se zbog bombardovanja javnost podelila na zagovornike i protivnike NATO–a, posle bombardovanja isplivala je na površinu i podela unutar demokratski, u ono vreme opoziciono orijentisanih intelektualaca. Dok je jedan deo njih apelovao da NATO prestane sa napadima jer se time nanosi šteta Srbiji, a ne Miloševiću, drugi deo je smatrao, a i danas veruje da je bombardovanje bilo ključ za Miloševićev pad koji je došao godinu dana kasnije. Šta je suština i koren te podele?

Ja sam jedan od onih koji je sve vreme bombardovanja bio u Beogradu, kao i mnogi drugi iz nevladinog sektora, koji su kasnije bili žrtve propagande prema kojoj smo mi svi odavde pobegli. Mnogi i danas misle da bez bombardovanja Milošević nikada ne bi bio uklonjen. Ja ne mislim tako. Verujem da se kasnije pokazalo da on može biti srušen po ceni dve krstareće rakete.

A naspram toga stoji jedna teza po kojoj je bombardovanje možda doprinelo njegovom padu utoliko što su prijatelji počeli da ga napuštaju. Sklon sam da verujem da je prosto elita oko Miloševića, naročito ona koja je već drpnula što je mogla da drpne, shvatila da je on iracionalan. Oni koji su bili protiv nas koji smo kritikovali bombardovanje su možda mislili da će zahvaljujući bombardovanju, ljudi koji su deset godina podržavali Miloševića shvatiti da je njegova politika pogubna. Da će, kada na svojoj koži osete nešto krajnje neprijatno, kao što je rat, shvatiti da je to posledica idiotske politike sukobljavanja sa celim svetom i tako dalje. Mislim da je taj razlog isuviše iskonstruisan jer dok se takva poruka shvati treba dosta vremena, tim pre što je NATO intervencija bila praćena i neviđenim brojem propagandnih i medijskih gluposti, poput onih koncerata na mostovima.

Koji su, po vama, bili glavni uzroci bombardovanja?

Uzrok bombardovanja je iritacija samog vrha NATO-a. Pazite šta je sve njima Milošević pokvario, pokvario im je pedesetogodišnjicu. NATO je jedna ogromna, moćna organizacija stvorena za važan zadatak u hladnom ratu: da odbije moćni Sovjetski Savez i na kraju je on počeo da gubi osnovnu funkciju. I onda je ispalo da najveća operacija NATO-a bude protiv jedne grupe ludaka na Balkanu što je i za njih bilo poniženje. Prosto, veliki broj svetskih lidera do te mere je postao alergičan, hostilan prema nekom čoveku, da je to rezultiralo reakcijom koja je bila kobna, ne u smislu kako se to u propagandi tvrdi, nego u smislu da je Srbija invalidizirana za neko vreme kako za demokratiju tako i za saradnju sa tim demokratskim svetom.

Zašto je NATO toliko žurio sa intervencijom?

Ovde je bila uzbuna da će intervencija biti tog novembra. Ne treba izgubiti iz vida da je s druge strane propaganda u korist Albanaca na Kosovu bila vrlo efikasna. Drugo, jednostavno znam da u to vreme nijedan Amerikanac nije dolazio isključivo u Beograd, nego je prolazio kroz Beograd na putu za Prištinu gde se „rađala demokratija“. To je bilo smešno jer mislim da nivo svesti, potencijal za demokratiju nije ništa bolji tamo nego što je ovde. Čak je uoči bombardovanja zasedao američki kongres i doneo nekakvu rezoluciju ili zakon o podupiranju demokratije u Srbiji, što je takođe bilo smešno.

Šta je NATO intervencija značila globalno, a šta regionalno?

Globalno-politički mislim da i nije mnogo značila. Ono bitnije što se desilo bilo je 2000. godine kada se prosto Srbija obrela u nekom boljem društvu i počela da dobija i pomoć i popularnost. Ne zaboravite da je posle 5. oktobra u Hrvatskoj vladala ogromna ljubomora prema Srbiji koja je sad odjednom od nekog lošeg momka postala dobar momak. Globalno, ne vidim neke krupne posledice, ali je NATO pokazao da može da funkcioniše. Znate, to je isto jedna vrsta ilustracije, da jedan ogroman savez postoji tolike godine a da nikada ne bude iskorišćen, kao što se u vojsci prave vežbe da se nešto isproba tako je i ovo bila prilika da se isproba. Nažalost, mi kao Srbija nikako nismo naučili da ne podmećemo vrat pod točak istorije. Kada točak istorije ide, svi beže ili idu njegovim pravcem ali mi vrlo vešto legnemo da nas taj točak pregazi.

Šta su bila njihova očekivanja kada su počeli bombardovanje? Da obore Miloševića?

Jeste, tu leži najveća glupost. Postoje tolike knjige o međunarodnim odnosima koje nažalost odlučioci ne čitaju. Kada je počeo sukob u Jugoslaviji, Okan Vidak, čuveni istraživač mira iz Kopenhgena koji je često dolazio ovamo, raspitivao se po ministarstvima inostranih poslova i vladama zapadne Evrope koliko i kakvih stručnjaka imaju za Jugoslaviju. Počeo je sa danskim ministarstvom koje nije imalo nikoga, sem što je od vojske pozajmila jednog pukovnika. Tako je bilo svuda, čak i u Francuskoj i SAD, mada na njihovim univerzitetima postoji bezbroj ljudi koji to znaju. Ali to je problem mnogih birokratija, neće da slušaju.

U udžbenicima međunarodnih odnosa, teorija pretnje je razrađena vrlo dobro, kao i u privatnom životu. Pretnja mora da uspe samim tim što je zaprećena. Ako ti moraš da izvršiš pretnju, već si na gubitku. Pošto su bili opsednuti Miloševićem, oni su potpuno pogrešno odabrali da njemu zaprete da će da ga bombarduju ako ne popusti, za šta je njega bilo baš briga. To je trebalo da uspe kao pretnja i to da uspe za jedan dan. Kada nije uspelo za jedan dan, onda je počela ta mašinerija da radi jer ne može NATO da se pokrene a da ne pobedi. Drugo, nije im bila namera da žrtvuju nikoga za neke kopnene snage.

A slabo su proučili i načine na koje će srpsko društvo reagovati. Zna se da u ratu i u sankcijama narod reaguje u samom početku tako što se „okuplja pod zastave“. Tek kasnije vidite razočarenje i shvatanje da je rat jedan veliki belaj. Dotle su ljudi nosili one targete, a julovski pevači igrali i pevali. Na neki način, neukus te propagande je poništio šepavost NATO propagande. Ali, i dan-danas, ako se nekom nešto ne sviđa, dovoljno je da vam kaže da ste iz nevladinih organizacija. Prosto, tada nam je nametnut žig koji još nije skinut.

Kako biste opisali Miloševićevu poziciju za vreme bombardovanja? U neku ruku, on u svojoj maloj „avliji“ nikad nije bio moćniji nego tad. Da li je svesno računao s tim i namerno išao na to da Srbija bude bombardovana?

Milošević je shvatio da bez rata ovde gubi. Jer kad god je napravio neki zastoj u ratovanju, svet je počeo da se pita kako mi ovde živimo. Ipak su najveće demonstracije 1996/7. bile posle Dejtona. Te demonstracije je slabo ko i podržao iz inostranstva. Imali smo izbore 1997. Došao je Holbruk i ja se sećam da su ga pitali oni koji su bojkotovali da li treba bojkotovati, a on je rekao: „Ne, nikako, izbori služe da se na njih izađe i glasa.“ Oni su mislili da sa Miloševićem mogu, a i on je mislio da će ako malo popusti, sve to nekako da legne. Mislim da je on u suštini hteo da bude novi Tito, a onda nije znao na koji način to da bude. Hteo je da bude predsednik cele Jugoslavije, pa cele Srbije. Vidite sa kojim je cinizmom on razgovarao o svojim saradnicima kada je bio u Dejtonu, o Karadžiću.

Tu je i iracionalnost kao karakteristika njegove politike, ali, nema većeg ludaka od Hitlera, koji je radio sa 80 miliona ljudi, a Milošević je pokušao sa pet, šest miliona. Činjenica je da je Miloševiću propala mobilizacija baš u krajevima ratničke Srbije, da je on bio prinuđen da izvodi iz zatvora najgore robijaše da mu budu vojska. To je već pokazalo da je zbog popularnosti koju je ovde stekao nekim trikovima, pomislio da je stvarno moćan. To je dugo trajalo i sada je na neki način Milošević zaboravljen, ali su okolina, mentalitet miloševićevski.

Tužba Srbije protiv NATO–a je propala. Može li ona ponovo da postane tema, s obzirom na to da je i prošle godine, na desetu godišnjicu bombardovanja, bilo nekakvih inicijativa?

Ona je podneta, pa je propala i ne može više da se obnovi. Mada je i to jedna stvar o kojoj se može razgovarati. Posle 5. oktobra nova vlast je pokušala da se izvuče od tužbe Bosne i Hercegovine tako što je tvrdila da Jugoslavija nije bila članica UN-a u trenutku kada je tužena. Međunarodni sud pravde ne voli da revidira stare slučajeve. Kada je došla na red tužba protiv NATO-a, odbacili su je jer nije moguće tužiti NATO, nego države članice. To mnogi ljudi kod nas ne znaju, nije to sud u Vlajkovcu pa da tužiš koga hoćeš. Sud je zaključio da je 1999. godine bilo jasno da mi nismo u UN-u i da, shodno slučaju sa tužbom BiH, taj argument mora da važi.

Današnja pozicija Srbije prema NATO–u je, prema tvrdnjama zvaničnog Beograda – neutralna. Koliko ta neutralnost ima smisla, budući da ni od koga nije priznata?

Neutralnost je faktičko stanje. Ako neko ratuje, vi ste neutralni dok god ne stanete na stranu jedne od država u tom ratu. Ali, ta neutralnost povlači i neke obaveze. Kao neutralna država ne možete, na primer, da favorizujete jednu od strana u sukobu. Postoji i ono što se zove stalna neutralnost. Takve su one države koje ne žele da učestvuju ni u kakvom sukobu. Takvu neutralnost neko mora da prizna, ne možete tek tako da je proglasite. Najpoznatiji takav primer je Švajcarska. Nešto slično je uradila i Austrija posle Drugog svetskog rata i bila priznata kao takva. Ako ste članica Ujedinjenih nacija, onda imate neke obaveze. Ako Savet bezbednosti donosi određene odluke, vi ne možete u odnosu na njih da budete neutralni, a to što neko proglasi da će biti neutralan, ne znači ništa. A kod nas je to toliko tendenciozno urađeno da je proglašena neutralnost samo u odnosu na NATO. Ali, ako sutra Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donese odluku da mi treba da učestvujemo u nekoj misiji, mi tome moramo da izađemo u susret. Uostalom, na neki način već participiramo u Partnerstvu za mir, a moramo se i privići na to da gorčina zbog toga što smo sa nekim bili u krvavom sukobu ne mora da traje doveka.