Bes, strah i odmazda

Rafali iz kalašnjikova, eksplozije, zvuk sirena pretvorili su u petak uveče 13. novembra veseli šarm Pariza u košmar terora. Iz automobila u pokretu teroristi su u 21.25 počeli hladnokrvno da ispaljuju rafale iz kalašnjikova na ljude koji su uz piće sedeli u popularnom restoranu „Mala Kambodža“, potom na goste u restoranu „Karion“ blizu Trga Republike, pa restorana „Kaza nostra“ i „Bel ekip“.

Pet minuta pre pucnjave kod „Male Kambodže“, u 21.20, čula se prva eksplozija – razneo se jedan bombaš samoubica u osam kilometara od centra Pariza udaljenom Sen Deniju, u blizini ulaza D na Stadion Francuske na kojem je u toku bila prijateljska utakmica između Nemačke i Francuske. Ljudi su se zgledali, ali utakmica je nastavljena. Nešto kasnije kod ulaza H razneo se još jedan bombaš samoubica obučen isto kao prvi.

U 21.53 čula se nova eksplozija – oko 400 metara od stadiona razneo se još jedan bombaš samoubica. Nad stadionom su kružili helikopteri. Mnoštvo gledalaca se spustilo na teren. Policija je ipak uspela da masu gledalaca održi koliko-toliko mirnom, inače bi evakuacija u stampedu verovatno odnela mnogo žrtava.

Među gledaocima bio je i predsednik Francuske Fransoa Oland, koji je nakon eksplozija evakuisan sa stadiona. Nemačka reprezentacija odlučuje da prespava na stadionu, u svlačionicama, jer se nije znalo kakvo je stanje u hotelu u kome su smešteni i koliko je rizičan put kroz Pariz.

Sreća u nesreći je što je fudbalska utakmica kao događaj visokog rizika bila obezbeđena, pa su se teroristi-samoubice razneli pred stadionom, a ne na stadionu. Na drugom mestu, u centru Pariza, jedan drugi masovni događaj nije bio toliko obezbeđen.

BATAKLAN: Najkrvavija pariska drama odvijala se u koncertnoj dvorani „Bataklan“ na Bulevaru Volter u kojoj je na koncertu američkog rok benda Eagles of Death Metal bilo oko 1500 posetilaca.

Oko 9.40 uveče na ulici ispred Bataklana parkiran je crni folksvagen polo iz koga su izašla tri muškarca naoružana automatskim puškama uzvikujući: „Alahu akbar!“ U dvoranu su upali nekih 25 minuta posle početka koncerta i odmah počeli nasumice da bacaju granate i da pucaju u ljude. Kako je kasnije pomenuo francuski tužilac, među uzvicima se moglo razabrati da pominju Irak i Siriju. Mnogi posetioci koncerta su čuli pucnjavu i eksplozije, ali su pomislili da je to vatromet i deo šou-programa. Čuvši pucnjavu, članovi grupe Eagles of Death Metal su prekinuli koncert, jedan po jedan pobegli s pozornice i kasnije izašli.

Francuski radio-novinar Žilijen Pirs, koji je bio u dvorani „Bataklan“ kada su ušli napadači, pričao je posle kako su dva muškarca obučena u crno 10 do 15 minuta pucali po ljudima, a kada bi ranjeni pali na pod, ponovo su pucali u njih, dok se unutar male koncertne dvorane širila panika. Video je 20 do 25 tela kako leže na podu.

Jedan od svedoka koji je bio u loži na spratu i gledao dole na salu, priča kako se masa ljudi zatalasala bežeći prema bini kao žito kad naiđe orkanski vetar. Ljudi zarobljeni u pozorištu ležali su bespomoćni na podu, dok su na njih teroristi sistematično pucali, što je trajalo beskrajno dugo. U pauzama pucnjave čulo se kako teroristi menjaju šaržere.

Pirs je nekako pobegao preko pozornice. Neki su potražili spas preko pomoćnog izlaza pored bine. Neki kažu da su bežeći gazili po lokvama krvi. Tridesetogodišnji Britanac iz severoistočne Engleske pričao je posle reporteru Bi-Bi-Si-ja kako je bauljao preko mrtvih tela. Pedesetak ljudi je uspelo da se popne na krov. Neki su se krili po kancelarijama i toaletima. Neki su pokušavali da se popnu do loža na galerijama. Neki su našli izlaz kroz prozore u bočnoj Ulici San Pjer. Jedna žena se nekako spuštala čak sa trećeg sprata. Kad se policija sukobila s napadačima, oni su preživele u sali pokušavali da drže kao taoce.

Od napada na restoran „Mala Kambodža“ u 21.20 uveče do napada na koncertnu dvoranu prošlo je oko 40 minuta. Od upada terorista u dvoranu „Bataklan“ do završetka policijske akcije prošlo je oko 140 minuta i okončana je nešto posle ponoći između petka i subote 13/14. novembra. Na jednom od kasnije snimljenih policijskih štitova izbrojano je 15 ulubljenja koje su napravili meci.

Dva napadača su aktivirala svoje prsluke sa eksplozivom, a kod jednog taj prsluk je verovatno aktivirao policijski metak. Sva trojica terorista koja su ušla u salu su mrtva.

U dvorani je stradalo 89 osoba, a teško povređeno 99.

Dok su medicinske ekipe zbrinjavale povređene, a ljudi bacali čaršave kroz prozore da se prekriju tela stradalih dok ne dođu forenzičari, u medijskim izveštajima se iz minuta u minut uvećavala brojka koja govori da je u istovremenim i očito koordinisanim terorističkim napadima na šest lokacija u Parizu u petak uveče 13. novembra za nešto više od dva sata stradalo 100, 118, 127, 129 ljudi. Među 352 ranjena devedeset njih je bilo u teškom stanju.

Na ulice Pariza izašle su stotine kola hitne pomoći, vatrogasnih vozila i oko 1500 francuskih vojnika koji su pridodati policijskim snagama u Parizu.

ALLONS ENFANTS DE LA PATRIE: Dok su evakuisani sa stadiona nakon eksplozija bombi, Parižani su pevali Marseljezu:

Allons enfants de la Patrie
Le jour de gloire est arrivé!
Contre nous de la tyrannie
L’étendard sanglant est levé

O maršu protiv tiranije deca otadžbine su pevala i na Trgu Republike dan posle košmarne noći, kada su uprkos preporuci vlasti da ostanu u svojim kućama mnogi izašli na ulice sa natpisima „Mi se ne plašimo!“.

Kako tanka linija deli prkos od panike videlo se u onom trenutku kada je pucanj petarde ili nečeg drugog nagnao u bekstvo masu ljudi koji su u stampedu gazili po svećama koje su zapalili za mrtve i po cveću koje su uz suze ostavljali u znak empatije prema stradalima. Videla se i nervoza policajaca koji su jurcali okolo sa oružjem u rukama, dok su se na ulicama čule sirene.

Nadomak Trga Republike, koji je u tim trenucima bio stecište mladih i progresivnih svih mogućih boja kože koji su lečili rane Pariza pevajući Marseljezu, dvadesetpetogodišnji Parižanin Pol je zamišljeno, ozbiljnog lica, pričao reporteru „Vremena“ Prvoslavu Karanoviću da ne oseća bes, jer je to prejaka reč, da ne oseća ni strah, jer mu ta reč „zvuči bez veze“, već da je umor zapravo najbliži opis onoga što oseća.

Sudbinu Pariza sa nekoliko prijatelja delio je i četrdesetogodišnji Nazim, čiji su roditelji došli sedamdesetih godina iz Alžira. „Da, musliman sam, Francuz i poreklom Alžirac, ali ovo što se dešava uradile su obične budale. Spreman sam sutra od takvih da branim Matjea i Gioma, baš kao što su oni uvek spremni da mene brane od rasizma“, kaže Nazim pokazujući na dvojicu prijatelja sa kojima pali sveće.

Bulevar Volter, gde se nalazi dvorana „Bataklan“ u kojoj se dogodio masakr, bio je posut cvećem i izlepljen porukama saučešća i podrškama porodicama. „Ovde sam izgubio 128 braće i sestara“, glasi jedna od njih. Tuga je bila gledati i neke od prolaznika koji među svećama, cvećem i porukama pokušavaju da naprave što bolji „selfi“.

Klaudio stavlja poruku „Pray for Paris“ (molimo se za Pariz). On kaže da je za ovaj masakr čuo od prijatelja koji su mu slali SMS iz Italije, Portugala i Poljske. Pitali su ga kako je, da li je živ, kako mu je porodica i da li su bezbedni. „Ništa mi nije bilo jasno, bio sam u čudu pred porukama da mi je zemlja u ratu. Situacija je stravična, ali nekako imam utisak da svima van Pariza izgleda sto puta gore nego što zaista jeste.“

Sara, penzionisana čistačica, stavlja buket cveća za poginule. Na pitanje menja li se i u kom pravcu ide Pariz sutra, prekosutra ili za pet, možda i deset godina, ona odgovara da se menja: „Eto, roditelji će biti zabrinutiji za svoju decu, možda ćemo u metrou zazirati jedni od drugih. Umesto da uživamo u Parizu takvom kakav jeste, gledaćemo se ispod oka i procenjivati ko je sumnjiv. Razmišljaću kad izađem sa prijateljicama na večeru koji restoran je bezbedan, a koji nije. Ipak, ne možemo u svaki bistro da stavimo policajca. Ne znam kuda ide ovaj grad. Tu sam rođena. Pariz se menjao, ali nikad nije izgubio svoj šarm, pa neće ni sutra.“

DECA KURKURNA: Preuzevši odgovornost za pokolj u Parizu, Islamska država (ID) preko svojih elektronskih glasila saopštava da je to „glavni grad odvratnosti i perverzije“, a da su ljubitelji koncerata „pagani“. Džihad se pokazao kao zavodljiv za neke otuđene mlade muslimane u područjima visoke nezaposlenosti i urbanog zanemarivanja. Dugi niz godina, neke od siromašnih stambenih četvrti u predgrađima Pariza veoma različitih od 10. i 11. arondismana, a i slične četvrti drugih gradova, plodno su tlo za regrutaciju islamskih ekstremista u Francuskoj.

Jedan od mrtvih napadača identifikovan je kao Omar Ismail Mostefai, rođen 1985. godine, koji je živeo u pariskom predgrađu Kurkurn, 25 km zapadno od Pariza, gde su ga službe bezbednosti identifikovale kao sitnog kriminalca koji je imao osam presuda za lakša krivična dela između 2004. i 2010. godine, ali nije osuđen na zatvorsku kaznu.

Jedan od njegovih kompanjona, koji se predstavio kao Dominik, pokazao je reporteru Bi-Bi-Si-ja video na kome je zabeleženo kako on i Omar repuju o svom životu. Objašnjavao je kako je izgledao njihov život u predgrađu Kurkurn: „To je bio rat. Droga. Oružje. Čitav život se svodio na to da se odbrani svoj prostor. To je zaista bilo opasno vreme. Dečaci koji nisu imali šta da rade, upetljani su u nasilje…“ On objašnjava kako je sve počelo porodičnim sporom koji se pretvorio u ozbiljniji rat bandi.

Stvari su eskalirale kada je 2008. godine ubijen čovek u lokalnoj prodavnici, očigledno zbog spora oko droge. Njegov ubica nikada nije uhvaćen, mada „svi znaju ko je“. Reč je, kaže, bila o odbrani teritorije Kanala (kojoj pripada Kurkurn). To satelitsko predgrađe je izgrađeno 1960. jer se broj stanovnika povećao sa 1000 na oko 15.000. Pored nove katoličke crkve od pečene cigle modernog oblika, koja pomalo podseća na Plečnikovu crkvu na Crvenom krstu u Beogradu, tamo je izgrađena i nova džamija, takođe modernog dizajna s elementima tuniske arhitekture. To su spoljni znaci pokušaja integracije stranaca u Francuskoj, u kojoj živi pet miliona muslimana, a živi i sećanje na sukobe u Alžiru od 1954. do 1962. Sada se vidi da „u dubini društva“ to ne ide lako.

Francuska policija uhapsila je šestoro ljudi bliskih Omaru Ismailu Mostefaiju, uključujući njegovog oca, tridesetčetvorogodišnjeg brata i snaju za koje sumnja da su učestvovali u ubistvima u koncertnoj dvorani „Bataklan“. To da članovi porodice budu upleteni u teroristički akt nije novo u hronikama o terorizmu – na primer, bombaški napad na međunarodni maraton u Bostonu 2013. izvela su čečensko-američka braća Džohar i Tamerlan Čarnajev.

„Njujork tajms“ 15. novembra piše da je Mustafai, peto dete Alžirca i Portugalke, ranije radio u pekari, da je bio veseo mladić, da nije govorio o religiji, ali da se naglo promenio 2010. Francuski „Mond“ piše da je Mostefai izvesno vreme živeo u Šartu, stotinak kilometara jugozapadno od Pariza, odakle je u januaru 2014. na nekoliko meseci otišao u Siriju. Više od 500 francuskih muslimana otišlo je da se bori sa džihadistima u Siriji i Iraku.

„Njujork tajms“ inače piše da su trojica od sedam napadača bili francuski državljani, a da su dvojica njih živela u regionu Brisela. Tužilac Fransoa Molins je rekao novinarima da su verovatno tri koordinisana tima terorista bila angažovana u ovom varvarskom činu. Policija je fokusirana na dva vozila: crni seat i crni Folksvagenov polo sa belgijskim registarskim tablicama koji su viđeni na mestima napada.

BELGIJSKA VEZA: Dva dana posle pariskog masakra počela je potera za Abdeslamom Salamom, rođenim 1989. koji ima francusko državljanstvo a živi u Briselu. Policija ga smatra vrlo opasnim. „Mond“ piše da je njegovo ime, kao i ime njegovog brata Ibrahima Abdeslama, koji je takođe učestvovao u napadima u Parizu, navedeno u ugovoru o rentiranju dva automobila (polo i seat s belgijskim tablicama, u kome je pronađeno nekoliko kalašnjikova iz kojih su, po pretpostavci policije, napadači pucali na ljude u „Karion baru“ i restoranu „Mala Kambodža“ u 10. arondismanu).

U petak ujutro 13. novembra, znatno pre tragičnog sleda događaja, njega je policija uočila dok je vozio preko belgijske granice sa još dvojicom saputnika, ali ga nije zadržala. Treći brat Abdeslam uhapšen je u Belgiji kada je nakon terorističkih napada u Parizu belgijska policija izvršila raciju na tri adrese u briselskom distriktu Molenbek, četvrti za koju se sumnja da ima veze sa napadima u Parizu.

„Njujork tajms“ podseća da muslimani čine šest procenata belgijske populacije, ali 25 procenata stanovnika Brisela, a 40 procenata stanovnika Molenbeka. Stopa nezaposlenosti u tom distriktu je 30 procenata, a veruje se da je među imigrantima znatno viša. „Mnogi tamošnji muslimani su umereni, ali tamo postoje i oštro radikalizovane grupe s vezama sa salafistima“, priča za „Njujork tajms“ briselski novinar Mehmet Koksal, koji godinama prati islamističku scenu. Oni govore mladim ljudima da oni nisu Evropljani i da se postavlja pitanje „mi ili oni“. U tom distriktu može da se uoči pritisak islamističkih grupa: „Ako neko jede na javnom mestu u vreme Ramazana, ili ako žena ne nosi zar, može da doživi neprijatnosti…“

Lokalni briselski policijski funkcioneri kažu da im je potrebna pomoć federalne policije jer ne mogu sami da nadgledaju šta se zbiva u toj zajednici. Jedan od njih pokazuje reporteru „Tajma“ grafit „Je suis 1080“ u istom stilu kao „Je suis Charlie“ koji je masovno ispisivan svuda u Evropi posle januarskog terorističkog napada na redakciju tog lista. Poštanski broj Molenbeka je 1080. On možda govori i o neprijatnosti koju osećaju muslimani zbog podozrenja prema njima koje se povećava posle svakog terorističkog napada. „Muslimanska zajednica u Molenbeku je veoma zatvorena“, priča Koksal. „Oni koji nisu njen deo smatraju se ili agentima ili neprijateljima.“ To može da objasni zašto su mnogi osumnjičeni teroristi uhapšeni u Molenbeku, iako tu ne žive.

Magazin „Tajm“ piše da je Molenbek dom izbeglica iz stotinak zemalja: mnogi od njih žive u velikom kompleksu uz kanal u Molenbeku koji zovu Mali dvorac, gde belgijska vlada smešta izbeglice. U tom susedstvu mesari reklamiraju svoje halal meso na arapskom, a mnoge radnje nose samo arapske natpise.

Netrpeljivost između Valonaca i Flamanaca u Belgiji je takođe jedan od razloga što policija teško kontroliše situaciju. U Briselu ima šest različitih policijskih vlasti u 19 različitih gradskih distrikta. Belgijska policija obraća pažnju na taj distrikt, naročito od kada je uočila da je francuski islamista Mehdi Nemuči, koji je u maju 2014. ubio četiri osobe u Jevrejskom muzeju u Briselu, proveo izvesno vreme u Molenbeku. Iz Belgije je oko 500 ljudi otišlo u Siriju da se pridruži džihadistima, a 130 ih se vratilo, izjavila je šefica belgijske policije Katerine de Bol za Flamansku televiziju.

Prošireno je verovanje da se oko džamije u Molenbeku pletu veze sa sirijskim militantnim grupama i sa Muslimanskom braćom i da je Molenbek jedna od ključnih tačaka do kojih su vodile mnoge istrage nakon terorističkih napada širom Evrope. Tu je nađena veza sa izvršiocima napada na brzi voz Pariz–Brisel u avgustu 2015, tu su nalažene veze sa izvršiocima napada na redakciju „Šarli ebdo“ u januaru 2015. Tu su nađene veze sa napadima u Parizu 13. novembra 2015.

Belgijske bezbednosne službe prisluškuju telefone i nadgledaju najvažnije ljude u tom distriktu, tako da nije verovatno da se indoktrinacija obavlja oko same džamije Al-Halil u kojoj se moli oko 600 muslimana, a za čiju lokaciju bi slučajni namernik morao da pita prolaznike jer nema minareta, a njena pokretna vrata i šaloni liče na vrata nekog auto-servisa. Ta indoktrinacija se, kaže sagovornik „Njujork tajmsa“, verovatno obavlja na daleko tajnovitijim mestima.

Policija sumnja da je napade na Pariz naredio, a i da je bio „mozak“ više napada u Evropi, izvesni Abdelhamid Abud, belgijski državljanin marokanskog porekla, iz briselskog kvarta Molenbek, za kojim potera traje još od januara i razmene vatre sa policijom na istoku Belgije u kojoj su ubijena dva pripadnika njegove ćelije. Njemu je tada sudskom odlukom određen policijski nadzor, ali je kasnije nestao sa policijskog radara, pa se pretpostavlja da se sada bori na strani Islamske države u Siriji.

MADRID, LONDON, MOSKVA: Islamska država preuzela je odgovornost za napade u Parizu, poručivši da će Francuska biti meta sve dok bude vodila trenutnu politiku, i objavila je video u kojem poziva muslimane da, ukoliko ne mogu da dođu u Siriju, sveti rat vode na tlu Francuske, prenosi Rojters.

Napadi pripadnika Islamske države se poodavno šire svetom, u svakom slučaju izvan njene baze u Iraku i Siriji gde je proglasila kalifat, tj. Islamsku državu. Prema analizi Instituta za proučavanje rata koju citira „Njujork tajms“, ID je 2014. proglasila tri pravca delovanja: podsticanje regionalnih sukoba u Iraku i Siriji; jačanje odnosa sa džihadističkim grupama koje inspiriše i ponekad pomaže da sprovode vojne operacije širom Bliskog istoka i Severne Afrike; pozivanje sledbenika da sprovode napade u zapadnim zemljama. Iza motiva da Islamska država naloži svojim pristalicama u zapadnim zemljama da deluju kod kuće možda ne stoje samo ideološki izgovori o borbi protiv „gradova greha“, već i to da je transfer islamističkih dobrovoljaca iz Evrope u novim okolnostima otežan.

Do sada su terorističke akcije Islamske države uglavnom ličile na akcije „usamljenih vukova“, koji su po sistemu „udari, izazovi užas i beži“ sa relativno niskom tehnologijom napada privlačili široku pažnju demonstracijom okrutnosti u svojoj „ljubavi prema smrti“. Anarhistički teroristi su svojevremeno imali parolu Viva la muerte!. „Njujork tajms“ u interaktivnoj mapi pokazuje aktivnost ID (akcije, regrutacija, otkrivene grupe) u 25 država od Egipta, Tunisa, Libana i Australije preko Amerike do Francuske. Tu je nabrojan repertoar nasilja ID statistički učestalijeg u arapskim nego u zapadnim zemljama – ubijanje nedužnih, eksplozije, uzimanje talaca, egzekucije, ispoljavanje rušilačkog besa prema spomenicima civilizacije.

Sudeći po tom pregledu, pristalice regrutuju u mnogim zemljama uključujući i Kosovo.

Parisko krvoproliće je opisivano ka najveći teroristički akt u Francuskoj posle Drugog svetskog rata i događaj koji je uzdrmao Evropu, kao napad na način života, na svakoga u svakoj prilici.

Novinar Miloš Krivokapić, koji živi u Parizu, za „Vreme“ prenosi lični utisak da se sada u odnosu na napad na redakciju „Šarli ebdoa“ u januaru ove godine, kada je u pitanju bio šok, užas, ali i osećaj da je napadnuta sloboda izražavanja, jedan od simbola demokratije – čini da u Parizu preovlađuje osećaj „da si napadnut ti“, kao da je napad izvršen u beogradskoj Savamali. Kaže da zna četvoro ljudi kojima je ubijen ili ranjen neko blizak. „Ljudi su svesni da je ovo opasnost sa kojom će morati da žive, ali nisam čuo nikoga ko je rekao da će zbog straha prestati da živi onako kako je živeo do sada, da će nešto promeniti“, kaže Miloš, kome se čini da atmosfera u Francuskoj ipak nije nalik onoj u SAD posle 11. septembra 2001. kada je američka administracija posle terorističkih napada iskoristila priliku i uradila ono što je nameravala i pre toga. U Parizu posle 13. novembra 2015. nema želja te vrste.

Priča se „moramo intenzivnije da napadnemo“, ali se vode i debate o tome koje su greške napravljene. Konstatuje se da je neprijatelj ovde, da su to mladi Francuzi koji su skrenuli s puta, ali se priča o edukaciji. Jedan imam islamskih zajednica u Francuskoj je na pitanje novinarke u jednoj radijskoj emisiji šta misli o ideji proterivanja imama koji propovedaju nasilje odgovorio pitanjem: „A šta se čekalo do sada?“ Kaže se da mora da postoji vojni odgovor, ali se i razmišlja šta da se radi na duge staze. Govori se da ovaj rat ne može da se dobije bombardovanjem.

Napadi poput ovog pariskog nisu nova pojava. Po načinu izvršenja neke je ovaj pariski masakr podsetio na onaj u Mumbaju 2008. kada su pakistanski islamistički ekstremisti ubili 308 osoba u osam napada bombama i drugim ubojitim sredstvima. Dan pre pariskog crnog petka u Bejrutu su dvojica bombaša samoubica aktivirala bombe i ubila 43 osobe.

Jevrejske institucije su napadnute od strane islamističkih militanata u januaru 2015, briselski Jevrejski muzej je napadnut 2014. i 2012. U Tuluzu je Mohamed Merah ubio jevrejskog rabina i troje dece u jevrejskoj školi. Mnogi pamte ne tako davne krvave događaje kao što je razarajuće bombardovanje voza u Madridu (2004) i u Londonu (2005), koje su takođe izvršili militantni islamisti.

Neki francuski komentatori su podsećali na teroristički napad u moskovskom pozorištu 2002, u kome su čečenski teroristi u toku predstave zarobili taoce, da bi nakon rizične ruske spasilačke akcije u pozorištu ostalo 130 mrtvih talaca i 40 mrtvih ekstremista. U školi u Beslanu u Osetiji nakon što su 1. septembra 2004. čečenski militantni prvog školskog dana uzeli 1100 talaca posle višednevne napetosti, eksplozija, egzekucija i akcije oslobađanja, izbrojana je 331 mrtva osoba.

SIRIJSKI PASOŠ NA BALKANSKOJ RUTI: Mnogi mediji, pa i naši, objavili su vest da je pored tela jednog od poginulih terorista u Parizu pronađen sirijski pasoš, pa je najpre grčki ministar unutrašnjih poslova Nikos Toskas izdao saopštenje u kojem navodi da je jedan od napadača iz Pariza, kod kojeg je pronađen sirijski pasoš, sa grupom od 69 izbeglica ušao u Grčku preko ostrva Leros 3. oktobra gde je identifikovan na osnovu pravila EU – otiskom prsta.

Srpske vlasti su takođe saopštile da je vlasnik tog pasoša prešao granicu s Makedonijom i tražio (privremeni) azil u jednom od registracionih centara. Citirajući izvore u srpskom MUP-u, Tanjug prenosi da se sa podacima osobe koja je 3. oktobra identifikovana u Grčkoj poklapaju podaci Ahmeda Almuhameda, koji je registrovan na graničnom prelazu Preševo 7. oktobra ove godine, gde je formalno zatražio azil, te da za tim licem nije bila raspisana Interpolova poternica. Agencija Tanjug prenosi da je premijer Srbije Aleksandar Vučić u utorak 17. novembra izjavio da nije tačno da je muškarac izbeglica u Preševu imao pasoš s istim podacima kao i jedan od ekstremista koji je izveo napad u Parizu. „To nije bio isti pasoš, u njemu nisu bili isti podaci“, rekao je Vučić

Što se tiče izbeglica, „Njujork tajms“ dovodi u pitanje tezu o infiltraciji boraca Islamske države preko izbegličkih kolona – možda su oni i želeli da se među izbeglicama pronađe poneki sirijski pasoš, da bi posejali sumnju u izbeglice, jer Islamska država begunce iz ratne zone smatra izdajnicima ili neprijateljima.

Oko tog eventualnog islamističkog ekstremiste među izbeglicama rasplamsala se priča o uticaju pariskih napada na evropsku pograničnu kontrolu i izbegličku politiku, i o rastućim tenzijama između evropskih zemalja oko toga, pa i o sudbini Šengenskog ugovora.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk je, na primer, izjavio kako „nema sumnje da je u pitanju budućnost ‘šengena’, da vreme ističe i da se mora uspostaviti kontrola nad spoljnim granicama EU“. Predsednik Evropske komisije Žan-Pol Junker je na samitu G20 opominjao da ne sme da se uguši princip solidarnosti sa izbeglicama. Niz zemalja, uključujući i Nemačku, praktično su suspendovale Šengenski ugovor.

Francuska je uspostavila kontrolu granica u okviru vanrednog stanja koje je produženo na tri meseca. Odlučnost da se očuvaju principi slobode kretanja iz Šengena ne treba da bude potcenjena, ali što duže zemlje budu zadržale strožu kontrolu granica ili postavljale ograde na granicama, taj princip otvorene Evrope će sve više biti doveden u pitanje.

Teroristički horor u Parizu 13. novembra je izbegličku krizu učinio kompleksnijom i težom za upravljanje. Parisko krvoproliće je pojačalo osećaj krize u Evropi i osećaj da granice neće biti sigurne dokle god se rasplamsavaju konflikti u susedstvu.

Neki su se razložnije suočavali sa indicijama da su terorističke strukture oblikovane usred Evrope. „Ako se dokaže da su se neke pripreme za napad u Parizu dogodile u Belgiji i da su orkestrirani od stratega Islamske države, onda je tačno da svima nama u Evropi preti ova vrsta terora, a za to neće biti moguće naći tačan odgovor u roku od samo nekoliko sati ili dana. I to takođe neće biti rešenje koje se može opisati u nekoliko kratkih rečenica“, piše nemački nedeljnik „Špigel“.

„Još jednom smo doživljavali trenutke poput onog koji je usledio 11. septembra ili napada na London i Madrid – trenutke u kojima smo primorani da se podsetimo na naše prave vrednosti: otvoreno, demokratsko društvo definisano pluralizmom, jednakim pravima i slobodama, verovanje u vladavinu prava, poštovanje naših sugrađana i svih naroda i zaštita života. Postavljanje hiljade nevinih izbeglica u isti kontekst sa ubicama u Parizu je sramno“, piše „Špigel“.

VANREDNO STANJE: U Francuskoj je proglašeno vanredno stanje. Granice su zatvorene. Predsednik Fransoa Oland se preko televizije obratio naciji i rekao da su Francusku napali teroristi, da je to čin rata i da je on mobilisao snage za suzbijanje te opasnosti.

U izveštaju nemačkog nedeljnika „Špigel“ se kaže da su mnoge zemlje odgovorile na napade. U Francuskoj i Belgiji su pojačavane mere bezbednosti, uz proveru granice, puteva, železničkog saobraćaja i aerodroma.

U Berlinu policija je pojačala svoje prisustvo na ulicama grada i postavila mnoštvo patrolnih kola ispred poznatih francuskih institucija.

Specijalne jedinice u Vašingtonu, Njujorku, Bostonu i ostalim američkim gradovima su već u petak uveče raspoređene na raznim atraktivnim mestima koje posećuje mnogo turista. Mostovi, tuneli i železnički objekti su pod posebnim nadzorom policije, u autobusima i vozovima pretresani su torbe i drugi prtljag u potrazi za eventualnim eksplozivom.

Pomoćnik komesara londonske policije Mark Roli je za Bi-Bi-Si najavio da će biti pojačano prisustvo policije na ulicama širom zemlje, a posebno na ulicama Vest Enda, popularnog dela Londona u kojem se nalazi veliki broj pozorišta i restorana.

Neki signali govorili su o erupcijama besa protiv izbeglica. U izbegličkom kampu u nemačkom Kaleu, jednom od simbola izbegličke krize u Evropi, u kome prebiva 6000 ljudi, izbio je požar, ali nije jasno da li je požar izbio slučajno ili je reč o osvetničkom napadu. U nekim medijima pojavila su se nagađanja da se u izbegličkom kampu u Kaleu kriju i teroristi Islamske države.

APELI I AVION: Usledio je apel učesnika samita svetskih lidera G20 za zajedničku borbu protiv terorizma. Lideri Grupe 20 najrazvijenijih zemalja snažno su se založili za jačanje obaveštajne saradnje među državama, jačanje bezbednosti granica u Evropi, kao i sprečavanje finansiranja terorizma. Domaćin samita, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, zatražio je međunarodni dogovor o borbi protiv ekstremista. „Terorizam nema veru, domovinu, naciju, niti rasu“, rekao je turski šef države.

Uoči samita, ministri spoljnih poslova sastali su se u Beču, gde su razgovarali o novom diplomatskom planu za okončanje rata u Siriji. Taj plan u velikoj meri zasnovan je na ruskom predlogu koji predviđa da vlada predsednika Bašara el Asada i opozicione umerene grupe počnu pregovore do 1. januara 2016. Pitanje je, međutim, da li su u tom ratnom teatru sukobljenih interesa usaglašeni bar osnovni pristupi.

Svakako najznačajniji bilateralni sastanak koji je održan u četiri oka tokom samita G20 bio je između šefova država SAD i Rusije, Baraka Obame i Vladimira Putina. Obama je najavio da će pojačati borbu protiv Islamske države. Putin je upozorio na to da po ruskim obaveštajnim podacima pojedinci iz čak 40 zemalja ekonomski pomažu Islamsku državu, a da snimci ruskih izviđačkih satelita i ruske avijacije pokazuju veoma duge kolone cisterni s naftom. Kaže da na nekim snimcima, koje je pokazao zapadnim kolegama a snimljeni su s visine od tri do četiri kilometra, kolone tih cisterni nestaju iza horizonta. Američki mediji su posle toga objavili vest da je američka avijacija bombardovala neke od tih transporta nafte.

Putin je po povratku u Moskvu zvanično obavešten o rezultatima istrage koji pokazuju da je ruski avion sa 246 putnika i članova posade nad Sinajem oboren eksplozivom, čiji su tragovi pronađeni u prtljažniku i u delovima aviona. Posle toga je rekao da će ruske službe krivce naći i u najudaljenijem kutku sveta, da će ih kazniti i da će operacije ruske avijacije u Siriji biti pojačane.

Komandi krstarice „Moskva“ u Mediteranu naložio je da koordinira aktivnosti sa francuskom avijacijom radi zajedničkih akcija u Siriji. Neposredno posle terorističkih napada u Parizu, 10 francuskih aviona je bacilo 20 bombi na komandne centre, kasarne i instalacije Islamske države. Francuske vlasti su saopštile procenu da su napadi u Parizu isplanirani u Siriji, nakon čega je 10 francuskih bombardera u saradnji sa američkim snagama 15. novembra poletelo iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Jordana i bacilo 20 bombi na komandni i regrutni centar džihadista, skladište municije i kamp za obuku islamista u Siriji.

SLEPI U RATU: Nakon napada na Svetski trgovinski centar 2001. godine, tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš je pozvao na „međunarodni rat protiv terorizma“. Mnogi intelektualci podržali su njegov izbor termina i potpisali manifest pod nazivom „Ono za šta se borimo“ u kome se kaže: „Postoje trenuci kada nije samo moralno dozvoljeno da se ratuje, već moralno potrebno, kao odgovor na katastrofalne akte nasilja, mržnje i nepravde, a mi smo sada u takvom trenutku…“ Neki pominju da se sada žanju plodovi i takve orijentacije.

Upozorenja da se u besu ne pretera mogu se uočiti u ozbiljnijoj zapadnoj štampi. „Ratna retorika je sve samo ne nešto novo“, piše, na primer, nemački list „Cajt“ koji se osvrće na reči Fransoa Olanda: „Francuska je u ratu“, pa piše da je još drastičnije reči izrekao papa Franja na italijanskoj Episkopskoj konferenciji a na pitanje da li ovi događaji vode u treći svetski rat: „Ovo je deo toga.“

Cajt zaključuje: „Totalni rat? Treći svetski rat? To je pogrešna retorika u pogrešno vreme. To stvara dodatnu nervozu u atmosferi nelagodnosti. I uliva strah, što se dešava kada lingvistički simbolizam ima realne posledice.“

ODAVANJE POČASTI I PRKOŠENJE STRAHU: Parižani ispred crkve Notr Dam dva dana nakon napada foto: fonet / ap