Basne iz Londonskog kluba

„Čim sam video da Karić izvodi Borku Vučić na svoju televiziju upravo dan uoči početka pregovora Labusa i Dinkića sa Londonskim klubom u Parizu – shvatio sam da tamo počinju pregovori – zapravo sa njom i Miloševićevom ekipom trejdera – pa se tako i završilo, pat pozicijom“, kaže nam jedan dobro obavešteni finansijski mešetar u Beogradu.

Postoji zrno soli u ovoj karikaturi, mada je gđa Vučić, u emisiji „Nije srpski ćutati“ (25. novembra), uglavnom prećutala svoje glavne poslove na Kipru krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina – a to je bila trgovina državnim dugovima na sekundarnom svetskom tržištu hartija od vrednosti. Jedino „novo“ u tom razgovoru bilo je to da se ona ponašala kao da se sukcesija SFRJ nije već daleko razmotala na načelu ravnopravnog nasleđa pokojne Jugoslavije – pa je u tom smislu gđa Vučić, držeći se Miloševićeve strategije „kontinuiteta SRJ sa SFRJ“, izbacila priču o 5 milijardi dolara „naših para“ u svetu koje samo treba pokupiti. A reč je zapravo o najviše 3-4 milijarde dolara depozita i potraživanja, što još nije raspodeljeno među državama naslednicama (a u toj sumi dominiraju nerealizovana potraživanja SFRJ prema nekadašnjem SSSR-u).

Na šta se odnosila aluzija našeg sagovornika da Londonski klub u stvari „govori srpski“ i da pregovori upravo zbog toga nisu uspeli – jer su Labusu i Dinkiću posao pokvarili nekadašnji Miloševićevi trabanti – bolje reći, njegovi finansijski agenti? Jednostavno na to da je u suštini možda i preko 30 odsto potraživanja svetskih komercijalnih banaka prema jugoslovenskim firmama bilo ili je i sada u rukama, pod kontrolom ili pod „protekcijom“ grupe Vučićkinih poslovnih partnera čija se prezimena završavaju na „ić“. Možda je upravo zbog galame koju su krajem novembra podigle ove „finansijske patriote“, plašeći se da će biti izbačeni iz igre i da će im propasti profiti povodom „nacionalnih ulaganja“ – cena jugoslovenskih dugova naprasno i porasla sa oko 21 na oko 27 centi za dolar duga – što je automatski srušilo strategiju našeg tima – da se i od Londonskog kluba traži otpis potraživanja, najmanje onakav kakav smo isposlovali kod Pariskog kluba.

Prema proceni guvernera Dinkića, onih 600 miliona dolara, od ukupno 2,8 milijardi dolara potraživanja prema SRJ u Londonskom klubu, za koje se smatra da su potraživanja u rukama sada galamećih „povezanih lica“ sa Miloševićevim režimom (a koja on hoće da „isključi“ iz reprogama državnih dugova), trebalo bi uvećati za najmanje još 200-300 miliona dolara naših dugova koje drže ti isti poverioci – ali je to gotovo nemoguće dokazati, jer su spretni mešetari ove jeftino kupljene obligacije „parkirali“ kod dosta uticajnih svetskih banaka, koje bukvalno ne smeju da priznaju da su pozajmile kišobran srpskim finansijskim lešinarima (ministar finansija Vlade Srbije Božidar Đelić je zastoj u pregovorima sa Londonskim klubom objasnio problemom – tamo ne pregovaramo sa vladama zapadnih zemalja, nego sa „bankarskim lešinarima“ koji se trude da uteraju naplatu što većeg iznosa bankarskih potraživanja).

Napokon, kad to već ne smeju da izgovore pregovarači SRJ sa Londonskim klubom, „Vreme“ će da istraži ko su sada glavni poverioci demokratske SRJ i ko su ti Miloševićevi finansijski agenti koji „kvare“ povoljno reprogramiranje jugoslovenskih dugova? U ovom rizičnom „skiciranju problema“ služićemo se gomilom materijala i mejlova koja je tokom poslednjih godina stizala u „Vreme“, uglavnom iz zapadnih izvora (što, naravno, samo po sebi ne govori mnogo o njihovoj pouzdanosti).

ISTORIJAT: Priču o trgovini jugoslovenskim dugovima treba najpre posmatrati u kontekstu oscilacija cene naših dugova tokom poslednje decenije, jer upravo su te oscilacije mamile i Miloševića i sve finansijske „trejdere“ da ih kupuju, misleći da to čine jeftino, sa nadom da će ih moći prodati ili naplatiti skuplje ili mnogo skuplje. Ako tu cenu počnemo da pratimo od 20. septembra 1988. godine, kada je Mikulićeva vlada SFRJ zaključila sa Londonskim klubom (600 komercijalnih banaka) ugovor o konverziji dugovanja od 7,1 milijardi dolara na period od 18 godina, sa 6 godina počeka (NFA – New Financing Agreement), i istovremeno se zadužila za svežih 300 miliona dolara, videćemo da je cena tih (sada) NFA dugova između 1988. i 1991. godine oscilovala između 44 i 64 odsto. Kad su počeli jugoslovenski oružani ratovi i kada su na snagu stupile sankcije SB UN, cena se stropoštala 1992. godine na 20 odsto. Čim su se 1994. godine pojavili izgledi za mir u Bosni, ona je porasla na 30 odsto, da bi zatim, u zavisnosti od pregovora o miru rasla do 35, 40, pa i 50 odsto (odmah nakon potpisivanja ugovora u Dejtonu). Kasnije, kada se videlo da tu nije kraj rata, cena NFA dugova padala je i do 12,5 odsto (najniža je bila kada je Milošević odbio da preda vlast Koštunici). Tokom poslednje „demokratske godine“ varirala je na nivou od nešto preko 20 odsto, a poznata konsultantska firma Meril Linč procenila je da postoje samo mali izgledi da ona u narednim godinama skoči na više od 40 odsto. To su dakle parametri u kojima je još vlada Ante Markovića shvatila da se može manevrisati, pa i činiti ono što je u načelu zabranjeno pomenutim NFA – da se državnim deviznim rezervama kupuju i gase sopstveni dugovi (debt-buy-back), a što niko u svetskim finansijskim institucijama baš sitničavo ne poteže, ako paralelno s tim operacijama ide reformisanje i restrukturiranje privrede države dužnika. Do 1991. godine smatra se da je putem tih tajanstvenih operacija otkupljeno jugoslovenskog duga za 3 milijarde dolara (a od toga „ugašeno“ oko polovine). Ove operacije uspešno je izvodio tim na čelu sa Miroslavom Šarencem, a aktivni su bili i Slovenci – Mojmir Mejak i Mitja Gaspari. Kasnije će Šarenac napustiti državne poslove i osnovati privatnu firmu na Kipru, a Mrak i Gaspari će „slomiti“ Miloševićevu strategiju da SRJ u okviru filozofije kontinuiteta preuzme celokupan dug SFRJ te tako finansijski „zauzda“ osamostaljene republike, a prilikom nekog očekivanog reprograma tih dugova – otplatu ostavi budućnosti, a odjednom dođe do znatnog svežeg kapitala.

„OŠTRI TRENING„: Za ovu fazu trgovanja našim dugovima važno je primetiti još jednu ličnost. To je g. Fulvio Dobrić, koji je bio koordinator prilikom zaključenja NFA u Londonu 1988. godine i koji će 1996. godine iznenada „izroniti“ u Beogradu, na sastanku koji je trebalo da omogući srpskoj bogatoj dijaspori da „savetuje“ Miloševića kako da privuče strani kapital u zemlju. Ovaj gospodin je još kao tinejdžer 1960. godine pobegao iz Titove Jugoslavije u Italiju – gde je čitavu godinu čak ležao u izbegličkom kampu, ali je posle toga relativno brzo, već sedamdesetih, napredovao u „Manjufaktors Hanover trustu“ (Manufacturers Hanover Trust – MHT) do nivoa direktora filijale, a potom i do mesta potpredsednika istog „Mani Hanija“ („Manny Hanny“) u Njujorku. Ovaj zanimljivi gospodin kasnije će biti i predsednik Američko-jugoslovenskog ekonomskog saveta, pa sličnog saveta sa Bosnom, pa onog za jugoistočnu Evropu. Posle NFA u Londonu on će preuzeti šefovsko mesto u jednoj banci u Kaliforniji (Independence Bank in Encino, California – BCC) koja će se ubrzo naći u središtu jednog velikog finansijskg skandala u poslovanju sa novcem jednog osiguravajućeg društva, što je američke poreske obveznike koštalo oko 140 miliona dolara. Dobrić se vešto izvukao i ubrzo sa svojim drugarima iz BCC u Njujorku osnovao kompaniju DLF (F. Dobrić – G. Liberitore – Frod Foss-Skiftesvik) pod nominalnim vlasništvom izvesnog Gejta Faraona – na koga će se već 1991. godine sručiti posledice novog velikog skandala koji je izbio kada je DLF počeo da šuruje u otkupu poljskih dugova upravo sa nadležnim poljskim zvaničnikom – i da s njim deli posredničku zaradu. I Dobrićev kompanjon Liberman bio je pod istragom zbog nekih poslova sa kolumbijskim dugovima. Posle tih „oštrih treninga“ Dobrićev DLF je u razdoblju između 1990. i 1994. godine kupio i paket jugoslovenskih NFA dugova težak oko 150 miliona dolara i veoma brzo ga prodao. Preciznije bi bilo reći da je Dobrićev DLF često služio samo za „duple pasove“, jer je mnogo puta kupovao i prodavao isti dug istoj banci, a partneri nisu bili bez zvučne firme (između ostalih su takve igre vodili Chemical Bank, Chase Manhattan, Lazard Brothers, West Merchant, LBS, Pro-Invest, Indossuez, Morgan Grenfell i drugi). Shvativši profitni potencijal baratanja sa NFA dugovima, Dobrić uskoro u Sloveniji osniva Factor banku (1993) i Investicioni fond Catalina SA – a obe ove institucuje „rade“ upravo sa „istočnim dugovima“ (bolje reći sa jugoslovenskim). Kasnije, kada je Dobrić utvrdio da Slovenija nije najpogodnija za te poslove, on je preko svoje Kataline SA osnovao druge fondove i, sa Nemcima, privatnu banku na Kipru (DePfa) – koja se umestila u poslove istočnoevropskih zemalja u tranziciji sa Svetskom bankom (WB) i Evropskom bankom (EBRD). Sve u svemu, teško je pretpostaviti da g. Fulvio Dobrić nije na Kipru bio glavna veza gđe Borke Vučić sa „svim svetskim vodećim bankarima“, kako su jednom opisana njena poslovna poznanstva.

Domaćin cele grupe kiparskih ljubitelja jugoslovenskih NFA dugova izgleda da je bio biznismen i političar Tasos Papadopulos, pravni savetnik i partner tamošnje filijale Udružene Beogradske banke u kojoj je carovala Borka Vučić. Osim Dobrićeve filijale DLF-a, u tom „Nikozija klubu“ bio je i poznati Karićev „Jusiko“ (Yucyco). Karići su istina glavne operacije sa NFA dugom obavili preko „Kopeksa“ u Austriji (Coopex), od koga je krajem 1991. godine UBB Kipar kupila 16 miliona dolara duga, a isti Kopeks je prodao svojoj „bratinskoj“ firmi na Kipru „Jusiku“ dugova za 29,5 miliona dolara, itd. U tom krugu bili su i Kemikal banka (koja je kasnije progutala „Hani Mani“), a i partner UBB – Santandner banka, njena Nasau banka i ko sve ne još.

„POVEZANA LICA„: Kada se pokuša baciti generalni pogled na filijalu Borke Vučić na Kipru, mora se primetiti da je ona za relativno male pare otkuplila ogroman iznos nominalnog duga. Naime, u prvoj fazi tih poslova, između 1988. i 1991. godine, preko Kipra je otkupljeno, navodno, blizu 900 miliona dolara NFA dugova za samo oko 70 miliona dolara. Naravno, te operacije se moraju posmatrati dinamički, pa se procenjuje da je Borka Vučić zadržala portfelj od oko 250 miliona dolara, a Narodnoj banci Jugoslavije (s čijim parama je verovatno radila) izgleda da je vraćeno 580 miliona dolara (pa su ti dugovi „ugašeni“ uz podelu diskonta između preduzeća dužnika i centralne banke). Suprotno raširenom mišljenju, obim kupovina NFA duga iz kiparske filijale Beogradske banke dramatično pada (ili postaje nevidljiv) posle 1991. godine i u vreme sankcija.

Danas niko (a sigurno ni on sam) ne deli nekadašnje mišljenje današnjeg guvernera NBJ Mlađana Dinkića (koje je izneo u dodatku „Ekonomiji destrukcije“, 1997) da je Milošević 1992. i 1993. godine potrošio 530 miliona dolara na kupovinu dugova Slovenije i Hrvatske po svetu. Zapravo, Dinkić je gađao u dobrom smeru, ali je toliko dugova kupljeno – za znatno manje para. U stvari, promet NFA jugoslovenskih dugova bio je najveći tokom 1996. i 1997. godine (6,8 i 2,3 milijarde dolara), ali zahvaljujući činjenici da su Slovenija i Hrvatska uspele da se iščupaju iz NFA aranžmana (gde je normirana supsidijerna odgovornost dužnika, bez obzira iz koje republike SFRJ potiču) i da preuzmu i reprogramiraju svoj deo dugovanja (čak i nešto više onih alociranih) te ih konvertuju u obveznice na svoje ime. Najgore od svega za Miloševićeve finansijske agente bilo je to što su i Slovenija i Hrvatska „isključile“ takozvana „povezana lica“ koja su dugove kupovala navodno za račun naše centralne banke.

U ovom traganju za „povezanim licima“ u slučaju NFA dugova, među onima koji su se vrzmali od Nikozija kluba sve do Londonskog kluba, važno je zapaziti i pedesetogodišnjeg Beograđanina Milana Markovića, koji je svoju advokatsku karijeru 1981. godine zamenio angažmanom u Beogradskoj banci, potom u Linklatares & Paines u Londonu, zatim ponovo u BB do 1989, da bi potom prešao u Anglo-jugoslovensku banku, pa u Australijsko-novozelandsku banku (ANZ), dok je sada suvlasnik londonskog „Ešmora“ (Ashmore Investment Management Limited).

Ovaj prodoran čovek, da začas napravimo skok u sadašnjost, prilikom poslednje posete predsednika Vojislava Koštunice Londonu uspeo je da mu na jednom koktelu doturi i svoju vizit kartu, mada je, s druge strane, Labus s njim odbio i da razgovara – pošto je, navodno, ovaj galamom o potrebi „izmeštanja“ trgovine obveznicama stare devizne štednje ispod skuta Narodne banke i Beogradske berze, kao i sa, kako se čuje, očajničkom aktivnošću da se nastave sudski sporovi sa Slovenijom i drugim „dužnicima“, čije je dugove ranije otkupio – gotovo lično „podigao“ cenu NFA dugova u vreme pregovora sa Londonskim klubom, sa 21 na 27 centi za dolar, te tako pokopao „platformu“ naše delegacije u tim pregovorima. G. Marković je, uzgred, ranije bio i neka vrsta savetnika Nikole Zebića, nekadašnjeg potpredesdnika Miloševićeve Savezne vlade – kada je ovaj (pošto je „likvidiran“ guverner Avramović) blanko prihvatao nemoguće nepovoljne uslove Londonskog kluba pre nekoliko godina – i kada je u okviru teorije kontinuiteta i poveden skupi bezizgledni sudski spor protiv Slovenije – da ona ne bi isključila jugoslovenska „povezana lica“ i tako im pokvarila privatnu zaradu. A malo je pri svemu tome reći da je g. Marković stalno bio i bliski partner i saradnik Borke Vučić.

„OBNOVA BALKANA„: Na koji način je, dakle, prethodno pomenuti ANZ, koji je na čuvenom ostrvcetu Gernzeju 1992. godine osnovao Fond za trgovinu dugovima EMLIP (Emerging Markets Liquidity Investment Portfolio), a u kom se zaposlio Milan Marković, započeo učešće u trgovini NFA dugovima. Taj Fond je odmah po osnivanju od Banke Indosuec (o kojoj će kasnije biti više reči) kupio jugoslovenskih, a u velikoj meri zapravo slovenačkih dugova za 76 miliona dolara, ali je veći deo tog portfelja, u vrednosti od 60 miliona dolara, brzo utopljen u „Sibenko“ (Cybenco) u Nikoziji. Nažalost po ulagače i našeg g. Markovića, koji je verovatno baš zbog tog posla i primljen (ili poslat) u ANZ, taj dug su Slovenci jednom doista sumnjivom pravnom vratolomijom „isključili“ kroz dve godine iz svoje obaveze.

ANZ nije imao mnogo sreće ni u drugim krupnim operacijama slične vrste, pa je nakon kraha ruskog špekulativnog finansijskog tržišta rešio da napusti posao sa dugovima. No, taj posao je otkupila jedna ekipa od osam članova na čelu sa veteranom među „menadžerima i trejderima dugova“ Markom Kumbsom (Mark Coombes) i formirala već pomenuti „Ešfor“ u kome zatičemo i g. Markovića. Ova neobična firma sa dvadesetak zaposlenih i godišnjim obrtom od oko 10 miliona dolara navodno upravlja ukupnim paketom dugova od preko 700 miliona dolara, a neki posmatrači smatraju da će taj portfelj narasti na milijardu, jer navodno ima liniju do američkih penzionih fondova – koje smo, izgleda, već pominjali. Zapravo, „Ešmor“ ima jednu kancelariju sa jednim čovekom u Americi, ali zato ima registrovanih 5-6 fondova, opet na Gernzeju, koji se listom bave finansijskim operacijama sa Rusijom i istočnom Evropom. Poslednje što se čuje jeste da je Marković marta 2001. godine na istom ostrvu registrovao još jedan fond za balkansku obnovu (Balkan Regeneration Fund) pod kapom Ešmora (u formi PCC firme), koji raspolaže sa 20 miliona dolara kapitala, koja ima ideju da se posle trgovine dugovima počne baviti i direktnim ulaganjima.

Iako su sve ove basne iz Londonskog kluba, koje nije lako dešifrovati, veoma zanimljive, najvažnije je proniknuti u okolnost da je danas stara francuska „Kredi agrikol indosuec“ banka sa najviše NFA jugoslovenskih dugova. Zapravo, čim je Beogradska banka 1991. godine počela da obustavlja kupovine tih dugova, operacije je nekako gotovo prirodno nastavila tada još Banka indosuec (tek kasnije je „merdžovana“ od Kredi agrikol, preko Mekenzija, a neke od tih poslova na ujedinjavanju, mimo jugoslovenske stvari, tu je radio i mladi Božidar Đelić). Ta banka je preko svoje ženevske kompanije između 1991. i 1994. godine akvirirala oko milijardu dolara (ili četvrtinu) onoga što se tada smatralo jugoslovenskim dugom. Zanimljivo je da većina posmatrača smatra da je bar polovina te akvizicije učinjena po nalogu (valjda i sa parama) NBJ, te da je Indosuec za Rusiju kupio čak 74 miliona dolara NFA dugova (dakle pola od ukupno 165 miliona koliko se navodno nalazi u Moskvi). Ovaj posao je išao preko FIMACO, firme osnovane u Džersiju 1990. godine, a radi trgovine ruskim dugovima. Uzgred, taj FIMACO prodao je pomenutom ANZ naših dugova za 76 miliona dolara. Nije lako odgovoriti na pitanje ko je zaslužan što je Indosuec u posedu toliko naših obligacija, mada neki kažu da je reč o izvesnom Goranu Lazoviću, mešanog francusko-jugoslovenskog porekla, kome se navodno u Njujorku sada gubi svaki trag (pošto ništa nismo uspeli da saznamo o ovom „ključnom gospodinu“, čak možemo da pretpostavimo da smo njegovo ime dobili sa 12 slovnih grešaka, koje se ponavljaju kad god se o njemu nešto napiše). Ipak, okolnost da je Lazović, septembra 1996. godine, navodno organizovao jednu delegaciju investitora koja je trebalo da ohrabri ulaganja u Jugoslaviju jednim aranžmanom u kome bi se četiri krupna potraživanja teška oko 500 miliona dolara konvertovala u vlasničke udele poverilaca u najlukrativnijim preduzećima u Srbiji. Izgleda da taj posao nije uspeo, a kad će ne zna se (i da li je ovde uključena famozna Beočinska cementara – to možda samo zna Nenad Čanak).

TRGOVCI NEVOLJOM: Još jednu stvar treba pomenuti kad je Indosuec u pitanju. Kada su Slovenci navalili da i ovu firmu „isključe“ sa njenim paketom potraživanja, kao „povezano lice“ (preciznije, kao banku koja je bila samo finansijsko „parkiralište“ obligacija koje su kupili neki drugi igrači, nečijim tuđim parama), „Kredi agrikol“ je dala jednu pismenu izjavu sa pravnim dejstvom – da su to njeni papiri kupljeni njenim parama, te je tako odbila slovenački zahtev. Sada ta izjava objektivno sužava manevarski prostor i samoj banci – koja bi, kao najveći poverilac, možda bez nje bila popustljivija prema našim interesima, a moguće manje obzirna prema interesima mogućih „parkiraoca“ duga pod njenu firmu.

Pri kraju ovog naklapanja zasnovanog na međunarodnim finansijskim tračevima nabrojaćemo neke firme koje su znatno povećale svoje portfelje jugoslovenskih NFA dugova između 1992. i 1994. godine. Indosuec je u tom razdoblju povećao svoj lager sa oko 25 na blizu 480 miliona dolara, Lazar braders (Lazard Braders) sa oko 25 na blizu 90 miliona, Pro Invest sa 9 na oko 55 miliona, a onda sledi red onih koji su sa nula plasmana u naše obveznice stigli mnogo više – Cyibenco na 90 miliona, Compagnie Financier Paribas na 75 miliona, ANZ Grindlays na 65 milion, Que passa na 60 miliona, Annex na blizu 50 miliona, Asahi Bank na oko 33 miliona i Sauthemed na preko 22 miliona dolara.

Ako je neki čitalac ove krajnje pojednostavljene ali ipak zamršene priče o jugoslovenskim dugovima još sa nama, nema potrebe da ga uveravamo da ove crtice iz svetskog i jugoslovenskog finansijskog života zorno pokazuju svu izukrštanost interesa oko takozvanog Londonskog kluba, pa nije potrebno ni da mu objašnjavamo zašto se u tim pregovorima desio zastoj. Ako je ipak potrebno nešto reći na kraju – onda je najlakše primetiti da je trgovaca našom ekonomskom nevoljom bilo dosta, da su svi oni već mnogo zaradili i da su radi da zarade još.