Veliki slučajevi – bez sudskog epiloga

Najveći slučaj potencijalne trgovine ženama i devojčicama je ono što se dogodilo u Jagodini, tzv. slučaj Palma. Jasno je i da se država, makar dok je ova vlast vodi, neće time baviti. Krajem avgusta Više javno tužilaštvo u Kraljevu donelo je odluku da posle svedočenja 31 svedoka nema dovoljno dokaza za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragana Markovića Palme.

“Svi veliki slučajevi s elementima organizovanog kriminala”, kaže Hristina Piskulidis iz nevladine organizacije “Astra”, “teško stižu do svog sudskog epiloga, čak i u društvima koja imaju viši stepen demokratije i vladavine prava, a mnogo niži nivo korumpiranosti. U slučaju ‚Palma’ nema političke volje da se taj slučaj adekvatno reši”.

Zašto se podaci o zvaničnom broju žrtava seks trafikinga i trgovine ljudima uopšte, razlikuju od stvarnih podataka? Realno ih je mnogo više nego što to zvanična statistika piše?

Krajnju identifikaciju žrtava radi Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, oni su krovna institucija, “Astra” radi preliminarnu identifikaciju. Svakako zvanični broj identifikovanih žrtava je deset puta manji od stvarnog broja koji imamo u Srbiji, to će potvrditi i međunarodne organizacije poput UNODC i stručnjaci iz NGO sektora. Nije tu samo problem u identifikaciji žrtava, nego u samom sistemu. Međusektorska saradnja postoji, jedni drugima izlazimo u susret, ali ta saradnja nije sistematizovana. Drugo, Srbija za veće grupe žrtava trgovine ljudima nema sistem adekvatnog zbrinjavanja. Vijatnamski radnici u Linglongu, recimo, žrtve su trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije. Reč je o 500 ljudi. Da ljudi iz Centra odu tamo i da na osnovu uzorka od deset ljudi (jer nemaju kapacitet da ispitaju svih 500 ljudi) kažu: utvrrdili smo da su ovih 500 ljudi žrtve trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije jer su svi došli pod istim uslovima, država Srbija ne bi imala gde da ih smesti. Nemamo siguran smeštaj tih kapaciteta, makar na tri meseca, ako oni, recimo, sada nisu u mogućnosti da se vrate u Vijetnam. Tako veliki broj žrtava upućuje na organizovani kriminal. Na osnovu kontakata s njima zaključujemo da ni njihov povratak tamo nije siguran. Oni koji su ih regrutovali, od kojih su pozajmljivali novac da ovde dođu, potencijalna su pretnja i po njih i njihove porodice. Jasno je i da je, u tom lancu međunarodne trgovine ljudima, Srbija nekakav činilac. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog blagonaklonog odnosa prema Linglongu i nečinjenja u konkretnom slučaju.

To onda znači da, kao i u slučaju “Palma” vlast nije spremna da preuzme odgovornost i da prizna da trgovina ljudima na teritoriji Srbije postoji?

Nije spremna da prizna da je reč o organizovanom kriminalu. Predstavnici institucija koje se bave suzbijanjem trgovine ljudima, često tvrde da u Srbiji ne postoji trgovina ljudima kao organizovani kriminal nego da je reč o pojedincima i malobrojnim grupicama kriminalaca. Nema sumnje da je bavljenje problemom na takvom nižem nivou, tendenciozno.

Sem ovog, koji su najveći problemi s kojima se susrećete, pružajući pomoć žrtvama seks trafikinga?

Kad uđe u sistem, žrtva seksualne eksploatacije često je diskriminisana, trpi uvrede, omalovažavanja, sumnjičenja samo zato što u sistemu sreće one koji nisu senzibilisani. Od lekarske čekaonice u kojoj je prozivaju: “Ajde, ti silovana…”, pa do sudnice u kojoj ne dobije status posebno osetljivog svedoka, a po hodnicima se sreće sa svojim zlostavljačem i u sudnici sedi na metar od njega. Sve su to okolnosti koje žrtvu traumatizuju i ponovo povređuju.

Na osnovu Zakona o dostupnosti javnih informacija, sudovi nam dostavljaju presude iz oblasti trgovine ljudima i srodnih krivičnih dela u proteklih godinu dana. Astra radi analizu tih sudskih presuda poslednjih 11 godina i za to vreme uočili smo niz hroničnih problema.

Oko polovine tih slučajeva se okonča prekvalifikacijom iz krivičnog dela trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije u lakše krivično delo posredovanja u vršenju prostitucije. Žena žrtva je time potpuno diskreditovana, jer se tumači da je ona tu bila dobrovoljno, i kako je reč o prekršaju ona je takođe podložna krivičnom gonjenju. Dalje, onog momenta kad je više ne klasifikuju kao žrtvu u sistemu, njoj su oduzeta sva prava iz korpusa prava i pomoći koje žrtvama trgovine ljudima pripadaju. Da ne pričamo o pravu na naknadu materijalne i nematerijalne štete koje žrtve takođe mogu da ostvaruju i u krivičnom i u imovinsko-pravnom postupku. Dosad je samo jednoj oštećenoj u krivičnom postupku dosuđena naknada štete ili kompenzacija. ASTRA godinama unazad ukazuje da je neophodno promeniti praksu u pravcu rešavanja imovinsko pravnog zahteva u krivičnom postupku, kako bi se izbegle duge i skupe procedure u građanskim postupcima i žrtva poštedela traume ponovnog vođenja postupka, svedočenja i mogućnosti da u slučaju neuspeha ona sama snosi troškove suđenja.

Slučajevi predugo traju, optuženi ne dolaze na suđenja. Imamo slučaj da je 27 puta odlagano ročište, zato što se optuženi nije pojavljivao u sudu. Na kraju, delo je preinačeno u krivično delo posredovanja u vršenju prostitucije. Onda optuženi uglavnom priznaju krivicu, dobiju minimalne kazne od godinu, ili samo nekoliko meseci, često kućni pritvor. Takav sudski epilog nije podstrek za bilo koga da prijavi krivično delo trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije.

Procenat okrivljenih za posredovanje u vršenju prostitucije iznosio je 13% u 2018, 59% u 2019, i 64% u 2020. godini. Procenat okrivljenih za trgovinu ljudima iznosio je 80% u 2018, 29% u 2019. i 27% u 2020. godini. Trend prekvalifikacije u lakše krivično delo je sve aktuelniji. Mi godinama unazad apelujemo da to ne bi smelo da se radi jer se time prava žrtava ugrožavaju. U sudskim postupcima vezanim za krivično delo trgovina ljudima sva oštećena lica su ženskog pola, dok 60% oštećenih čine maloletna lica, tj. deca.

Dovodi se, dakle, u pitanje poštovanje prava žrtava trgovine ljudima u sudskim postupcima?

Astra upravo na to ukazuje. Za krivično delo trgovina ljudima, zaprećena je kazna zatvora u trajanju od 3 do 12 godina. Kazne se, međutim, redovno izriču u visini zakonskog minimuma. Najviše je kazni, u protekle tri godine koje traju 3 – 5 godina. Čak 17% počinilaca je dobilo kaznu kraću od tri godine zatvora.

Uočili smo da je u protekle tri godine u krivičnim postupcima vezanim za trgovinu ljudima značajno porastao broj slučajeva seksualne eksploatacije. Seksualna eksploatacija u presudama za 2018. godinu ima udeo od 60%, za 2019. godinu 82%, dok za 2020. godinu ovaj procenat iznosi 100%. Istovremeno, porastao je i broj presuda donetih prihvatanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela (40% u 2018, 50% u 2019. i 59% u 2020. godini). Od ukupno analizirane 22 presude, 13 presuda je doneto prihvatanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela, 9 presuda se odnosi na krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije (59%), a 4 na krivično delo trgovina ljudima (31%).

Kažete da žrtve u sudskom procesu ovde ne dobijaju status posebno osetljivog svedoka. Šta to tačno znači?

Status posebno osetljivog svedoka garantuje žrtvama bezbednost tokom sudskog postupka, bez direktnog sučeljavanja sa optuženim trgovcem i uz mogućnost svedočenja iz posebno opremljene prostorije putem video linka. Na taj način bi se smanjio i broj svedočenja. Ovako, žrtve od trenutka kad prijave slučaj pa do okončanja postupka ponove iskaz sedam do devet puta pred različitim nepoznatim osobama. Žrtva se na taj način retraumatizuje i iznova zastrašuje.

Zalažemo se za prava i potrebe žrtve i mere zaštite za žrtve koje svedoče pred sudom, da bi se umanjilo zastrašivanje i retraumatizacija žrtava. Naročito kada je o deci reč, jer su deca više od polovine svih identifikovanih žrtava.

Žrtva sa statusom posebno osetljivog svedoka po zakonu svedoči dva puta. Prema analizi sudskih procesa u 2020. u Srbiji nijednoj žrtvi, čak i kad su deca bila žrtve, nije dodeljen status posebno osetljivog svedoka. I ranije je to bila retkost.

Zašto?

Obrazloženje je da tužilaštva po tim gradovima nemaju tehničke mogućnosti za tako nešto. Što deluje veoma neobično jer danas od tehničkih mogućnosti potrebni su vam kamera, mikrofon i posebna soba. Pa to nije SF! Početkom ove godine, za pet javnih tužilaštava u Srbiji preko međunarodnog projekta u kojem je učestvovalo i Ministarstvo pravde obezbeđene su sobe za saslušanje posebno osetljivih svedoka. Ali to je pet tužilaštava, a šta je sa ostalima? Pa ovaj intervju koji radimo je preko video linka. Zar je to nešto za šta bismo morali da čekamo neke nove međunarodne projekte?

Zakon pravi razliku između prostitucije kao dobrovoljnog rada i trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije čije su žrtve uglavnom žene i devojčice, pa počinioci uspevaju da pronađu izlaz?

Onog trenutka kad osoba prijavi slučaj ili bude uhapšena u nekoj raciji, trebalo bi da usledi veštačenje kojim se utvrđuje da li je reč o trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije ili se ta osoba dobrovoljno bavila prostitucijom. Prema našim istraživanjima skoro 80 odsto žena koje se bave prostitucijom su pod nekim vidom prisile, prinude, ucene. Baš zato što nisu sigurne hoće li ih sistem prepoznati kao žrtve seksualne eksploatacije one i ne prijavljuju počinioce da ne bi i same bile krivično gonjene. Ne prepoznaju ih kao žrtve ni u porodici, komšiluku, već su tu stigmatizovane, ne očekuju mnogo od sistema. To jeste problem.

U poslednje vreme je veoma popularan slučaj estradnog makroa, on se posle pritvora pojavljuje na raznim televizijama (Pink, Hepi) čak je i knjigu napisao u pritvoru. Priča kako su žene koje su radile za njega zarađivale mesečno i deset hiljada evra, kako su mogle uvek da izađu iz posla ako su htele, insistira da su radile dobrovoljno i da nije reč o trgovini ženama, a optužen je za to. Njemu mediji omogućavaju da se brani a ujedno i reklamira taj “posao”, u zemlji u kojoj je već dovoljno sve naopako, neke devojke koje misle da je uspeh živeti kao na Instagramu, lako mogu da poveruju da je taj život zaista “ekstravagantan”.

To je tzv. estradna prostitucija koja u Srbiji ostaje izvan zakona?

Ne bi smela da ostane izvan zakona. To je upravo ono o čemu sam govorila, krivična dela trgovine ljudima se tokom procesa preinačuju u krivično delo posredovanja u prostituciji i sve se završi s nekoliko meseci kućnog pritvora. On je bio optužen za trgovinu ljudima, mi pouzdano znamo da je ta optužba stigla s razlogom, ali on gostuje po televizijama, piše knjigu i taj sudski proces dobija tabloidni epilog. Taj čovek je dobio medijsku odbranu jer se njegovo krivično delo tumači kao “estradni život”!

Da li je rešenje u legalizaciji prostitucije ili bi legalizacija donela nove probleme? U nevladinoj organizaciji “Atina” kažu da bi se kažnjavanjem korisnika usluga, po švedskom modelu, taj problem rešio.

Teško je zauzeti definitivan stav po tom pitanju. Ono što sa sigurnošću možemo da kažemo jeste da smo uvereni da osobe koje se bave prostitucijom ili su prinuđene na to, ne bi trebalo da budu kriminalizovane. U kom pravcu bi trebalo da ide država nije jednostavno predlagati, jer su i legalizacija prostitucije i švedski model pokazali da imaju svoje nus-pojave. U slučaju legalizacije prostitucije tom delatnošću tamo gde je legalizovana bave se u najvećem broju slučajeva osobe iz socijalno deprimiranih sredina, migrantkinje itd. Dakle osobe koje su siromašne i u teškom socijalnom položaju.

Na primeru švedskog modela, koji je uveo kažnjavanje korisnika usluga, došlo se do toga da je prostitucija ponovo gurnuta “u mrak”, osobe koje su u lancu prostitucije ili trgovine ljudima, i makroi i korisnici se trude da se sakriju kako niko ne bi bio uhapšen, i onda su i potencijalne žrtve manje vidljive, a time i ugroženije. Seksualna eksploatacija je na taj način dodatno sakrivena, samim tim i teže uočljiva.

Dalje, za švedski model, neophodan je ozbiljan sistem socijalne podrške, a to znači da potencijalna žrtva, onog trenutka kad odluči da izađe iz lanca trgovine ljudima, odnosno seksualne eksploatacije, može da računa s tim da neće biti na ulici, da zna da će imati od čega da živi i da ima mogućnost kako dalje da gradi svoj život. Da ima sistemsku podršku. Imajući u vidu da se kod nas reintegracijom nekadašnjih žrtava seks trafikinga bavi isključivo civilni sektor, da država nikada do sada nije odvojila sredstva i podržala neku od tih aktivnosti, male su šanse da bi adekvatan sistem socijalne podrške i zaštite bio uveden kada bismo se kojim slučajem odlučili za švedski model. Kod nas bi trebalo da se potencijalne žrtve seksualne eksploatacije dekriminalizuju, da bi se osnažile da slučajeve prijavljuju. Da mogu bez straha da odu u policiju i kažu da su seksualno eksploatisane.To je ono što mogu da kažem na osnovu našeg iskustva u razgovorima sa tim ženama.