Zovem se Toto

Sliva se noć, a da ni prethodni dan nije primećen. Hodanje ulicama ovog grada može biti jezivo poput šetnje Londonom u 19. veku. Samo nema one viktorijanske cigle, već grotlo plastike, betona i plavog prozorskog stakla. Zaboravili smo šta znači prozirno nebo, pa je pun spektar boja moguć samo na monitoru. Ova noć je dosta hladna, pomalo vlažna, nikako snežna i vrlo mračna. Od nje se nešto očekuje. Škripe tramvajske šine – iako sad već oldtajmeri, „španci“ se još nisu navikli na smederevsko gvožđe ispod njih. Izgleda da su u pitanju nepremostive razlike.

Ljudi hodaju pognutih glava, jednom rukom stiskaju svoje crne jakne da bi se zaštitili od hladnog vetra, a u drugoj im drhte mobilni telefoni. Svi džepovi su puni. Niko nije nasmejan, svi nekuda žure, automobili bruje, a jedino osvetljenje predstavlja novogodišnja rasveta. I ona je počela da se njiše na vetru, preti da se zapetlja u grane za koje je zakačena. Tu je i sveže ispisan grafit „Slobo slobodo! 1989–2089“, odmah pored tek renovirane ASANU (Alternativna srpska akademija nauka i umetnosti).

Zakasniću na poslednju dnevnu 26-icu, moram da požurim. Semafor se slabo vidi, pa je prednost što napamet znam ivičnjake, pešačka ostrva, zeleni talas – moderni ples velegrada. Ništa se ne vidi, svašta se oseća. Samo da neki automobil ne pređe na crveno, uzdam se u sreću, ipak ne bih da zakasnim.

Počela sam da se zanosim, košava se razbuktala, a ja pokušavam da je ignorišem. Ne dozvoljava mi, još više se nameće. Nisam jedina kojoj kvari planove. Usporava, ubrzava, nanosi prašinu u lice, zbunjuje i daje do znanja da hoće nešto s nama. Donekle sam već izgubila kontrolu nad svojim kretanjem, pa se sad već prepuštam. I ona 26-ica je dobila novi red vožnje u potpuno drugom pravcu. Podižem se pomalo, u naletima sve više i više, brže i brže, iz prve, druge, treće i – definitivno sam uzletela.

Letimo ukrug, ali ne vrti mi se u glavi. Možda zato što se krećemo suprotno kazaljci na satu, kao da se vraćamo u prošlost, nisam sigurna. Nije više toliko hladno, pomalo je gužva, ali uspevam da se domognem jedne klupe i sednem na nju, u stvari zavalim se i posmatram haos. Jer, sa mnom se podigao Beograd, vrištanje sugrađana meša se sa hučanjem vetra, proleću prozorska okna, sa istoka natpisi „Metro No. 2“ sa stanice koja je svečano otvorena prošle nedelje (zadržalo se čak nekoliko ukrasa na ulazima), dižu se i garažirani vagoni, sa druge strane stižu odžačari i dimnjaci, svuda okolo lete kontejneri, pekarski vitraži, slot mašine, kolica za kokice. U zagrljaju mi je džinovsko božićno zvonce, i dalje svetli. Doletelo je iz Ulice kneza Miloša i baš mi se sviđa njegov odsjaj u kontrastu sa okruženjem.

Pored mene proleće gospođa, sedi u svojoj kabini-menjačnici, otpozdravlja mi nežno, pa nastavlja da prebrojava pare u ruci i dane do penzije. Mladi novodizelaš setno sedi u plavom autiću broj 19 iz kalemegdanskog luna-parka i čeka neutešno svoje mušterije, kojih nema već neko vreme. Dve japijevke uporno sede za svojim stolovima, ne sklanjaju pogled sa monitora i ne žele da primete dokle su dogurale. Papiri lete. Lete i konji vrani, ali nema junaka, dragi Rosandiću, skrili su se po podrumima.

Mislim da tornado ima zadatak da nas sve istera. Ne znam ko ga je unajmio, niti gde nas odvodi. Možda u neku daleku zemlju, svakako daleko od Beograda. Digao je i Savu i Dunav, da nas isprate i požele srećan put. Kakvo olakašnje osećaju. Sugrađani su sad mnogo manje uplašeni, čak su počeli da se osmehuju. Iz džepova crnih jakni ispadaju tiketi i loto listići, ali oni više ne mare. Mačke prave kolutove poput padobranaca u vazdušnom tunelu. Prve su shvatile da se igra nastavlja. Šahtovi zveckaju, sve se oslobađa dok se prostor natrpava sa sve više đubreta. Dešava se preokret, Beograd se čisti. I dalje ne razumeju kako su se našli među toliko đubreta, ali prihvataju trenutnu realnost i brzo se navikavaju. Onaj trenutak odmah posle straha, a pred samu adaptaciju, najveći je stepen slobode koji će osetiti. Tada su pomislili da mogu da vladaju sopstvenim bićem, da se uhvate u koštac sa nepravdama, budu pošteni pred sobom i drugima. A onda su se umorili od rešenosti, i „beli šalovi revolucije i slobode“ se isprljali i pocepali. Samosvest je zamenila unisonost grabljivaca. Svi za jednog, sve je jedno.

Mrkli je mrak, tornado nas odvodi sve dalje, nema više poznatih predela. Pitam se: da li se u toj dalekoj zemlji mogu videti sve boje?

Toto bi da se vrati. Samo, nema crvenih cipelica.