Zombiji u smogu

Već tri dana zaredom gori otpad gradske deponije. Gust dim i nesnosan smrad širi se našom varoši, a pošast stiže i do obližnjih sela. Vatra besni, nema ni traga jenjavanju. Vatrogasci su nemoćni da lokalizuju požar, komunalne službe su nemoćne u zatrpavanju zgarišta, a mi varošani ne izlazimo iz svojih kuća koje je okupirala sveprisutna sablast toksične magle. Uprkos čvrsto zatvorenim vratima i prozorima, vonj paljevine se ipak funjarski uvukao u ćoškove naših soba, u naše lične stvari i pluća. Trudimo se da ne dišemo, ali ni to nam ne ide od ruke. Moraćemo da naučimo kako se živi sa tim, da štedimo čak i na udasima i izdasima.

Zabarikadirani u punom komforu svog doma, pod opsadom pokušavamo da sebi priuštimo bar nekakav vid razonode. Nemamo mnogo slobodnog izbora, ni prostora a ni vremena. Izađemo svi mi zajedno u dvorište ispred kuće, prošetamo do kapije, ali se smesta, kao gonjeni, vratimo unutra. Ništa od kratke šetnje ili vožnje biciklom. Guši nas vazduh koji, kao i voda koju pijemo, ima ukus metala, miris fluora i boju piritne izgoretine.

Deca su završila svoje domaće zadatke, pojela sva svoja sledovanja slatkiša za danas pa im zato preostaje još samo zurenje u ekrane mobilnih telefona, TV-a ili zaseda kraj prozora i zurenje u predele obavijene maglom i smogom. Jer ko se još danas zabavlja čitajući knjige, stripove ili časopise? Ko još sluša muziku? Da bismo im skrenuli misli od robovanja lošim napravama, supruga i ja ova poslednja tri dana i večeri provodimo igrajući igru koju smo zajedno osmislili nazvavši je “Zombiji u magli”. Ili tačnije, shodno sili prilike, “Zombiji u smogu”. Nas četvoro – Mama Zombi, Tata Zombi i Dva Mala Lovca na Zombije – prigušimo sva svetla u sobama i tada lutamo kućom ćutke tražeći jedni druge. Ova igra je slična žmurkama ili nešto kao igra “žaca i lopova”.

Našim hiperaktivnim dečacima igre našeg detinjstva prilično su dosadne. Niko od njih dvojice ne želi da bude superheroj. Oni bi da budu gejmeri. Oni bi, ako bismo im samo dozvolili, igrali Majnkraft Zombi Apokalipsu po čitav dan. “Ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, obično kažem sebi u bradu kada dođe trenutak za digitalnu detoksikaciju. Naša Zombi Apokalipsa uveliko traje.

Dakle, tražimo jedni druge vrteći se u krug, pipajući kroz polumrak dobro poznatih prostorija, u “dekontaminiranoj” zoni. Škripi stari brodski pod dok po njemu gacamo “zombi hodom”. Usput slučajno oborimo i po neku stolicu ili se sapletemo o plišanu lutku, čime odamo svoje prisustvo. Oni otvaraju vatru na nas iz plastičnih pušaka i bacaju lego bombe kako bi uništili one stvorove koji su uništili njihov svet.

Umesto sveta zelenila i duginih boja na plavom nebu, nasledili su dvodimenzionalni svet piksela, mračno nebo i čitav spektar zaslepljujućih boja računarske grafike. Mi bivši ljudi nemamo više šta da im pružimo osim umiruće prirode, beskorisnih učenja i beznadežne sutrašnjice. Kutije sa igračkama su im barikade, pakovanje kokica za mikrotalasnu i kesa gumenih bonbona njihova je današnja Hrana za preživljavanje. Čuje se onomatopeja pucačine kao u video-igrici: “Čk-Čk! Kš-Kš!” “Bum, tras i nema vas!”, klinci uzvikuju pružajući čvrst otpor. Ali zombiji su svuda, brojniji su i jači. A kada ih pronađemo i zgrabimo, umesto da ih prožderemo kao pravi pravcati zombiji, golicamo ih dok ne kažu da im je dosta golicanja. Zovu u pomoć, ali nema ko da im priskoči u pomoć. Čitav spoljni svet je odavno zombificiran.

Dečacima u početku bude zabavno, ali ume da im vrlo brzo dosadi pa se onda obično vrate svojim uobičajenim aktivnostima pred spavanje. Pustimo ih da pobede a nas dvoje, mama zombi i tata zombi, nastavljamo igru bauljajući po kući, valjajući se od smeha. Dok igra traje, nas dvoje zaboravljamo da smo ponekad zaista izgubljeni i bespomoćni, bez ijednog bonusa od preostalih života, bez nivoa koje je lako preći. Izgleda da je naša igra podešena na najteži mod. Pa nas onda prođu slatki žmarci i prožme seta pri pomisli na dane koji su iza nas, onda kada smo i sami bili deca. Mnogo pre ove nastupele Apokalipse.

Prve komšije lupanjem o zajednički pregradni zid daju nam do znanja da je kućni mir i red stupio na snagu. Dečaci ne prestaju da se smeju našim detinjarijama dok kašljucajući odlaze u krevet.

Večeras su preumorni da bi spremili udžbenike za sutra i oprali zube. Zadah paljevine, iako trenutno osetno slabiji, i dalje je previše iritirajuć za dečije čulo. Jedino mamin poljubac za laku noć nema miris čađi i upravo zato prija donoseći im lake snove. Na njihovim licima je osmeh, ta svetlost vodilja kroz ove naše teskobne prostore u magli i smogu. Taj apsolutni smisao i konačni cilj naše životne igre.