Žickanje

Tog jutra pristup semaforu, činilo se, bio je slobodan. Vozač je izbacio ručicu menjača u ler i posmatrao protok vozila kroz komplikovanu raskrsnicu. Rutinski je čekao da se koloni sa desne strane upali crveno, posle čega će imati još pola minuta do zelenog svetla za njegov pravac. Pljus!

Iz spokoja ga je drmnula šaka sa zgužvanim sunđerom na šoferšajbni. Nije uspeo da izgovori čarobnu formulu za odvraćanje crnoputih napasnika jer ga je iznenadila rečenica: „Pusti care da perem, platiću ti!“

Prepustio je staklo veštim pokretima kada ga je glava s kosom spaljenom hidrogenom ubedila: „Nije, bre, žickanje! Sefte si mi, da me ne bije maler.“

Kroz oprani vetrobran uočio je da su desni usporavali, u trenutku kad mu je na policu stavljena novčanica od pedeset dinara. Nije uspeo da je vrati jer se darodavac već udaljavao, dok su sirene opominjale da je zeleni prolaz otvoren.

S peračima prozora imao je neprijatnosti sve dok mu jedan taksista nije provalio štos. Objasnio mu je da oni ne reaguju na beogradski dijalekt. Kada čuju te vokale, samo se ohrabre da dovrše nenaručeni posao i iznude naknadu po zamišljenoj tarifi. Zbog toga je blagotvorno da se vozač prodere na tuđem: „Bjež’, bolan!“, i – upalilo je. Demonstracija se završila zbunjenim mumlanjem negodovanja iznenađenog perača. Formula gotovo savršeno funkcioniše kad se izbaci blagovremeno, za šta je potrebna koncentracija na svakoj raskrsnici, parkingu i naplatnoj rampi.

Mnogo ranije, prosjačenje je bilo usmereno uglavnom na vršnjake za ulaznicu u diskoteku, a ređe ka zaljubljenim parovima za bioskopsku kartu. Žickanje za „kovu“ (ulaznica u žargonu) bila je disciplina kojom se vršila preraspodela novca u generaciji koja je imala jednake potrebe i slične mogućnosti. Džeparac je bio sasvim dovoljan ako je mogao da podmiri troškove za nabavku longplejke, krojačku intervenciju sa frulica u zvoncare, paklu „filtera sedaminpideset“ ili „kenta“, viršle sa senfom i, pomenutih, kova za diskoteku i bioskop. Ulaz na sportske priredbe omogućavale su vešto crtane karte ili lepljenje talona za kupon, što je bio legitiman falsifikat za potomke srednje klase u nastajanju društva koje je bilo original formacije liberalnog socijalizma u uslovima kratkotrajnog mira. Lepo je bilo odrastati uz paralelno žickanje mladih međusobno i žickanje države gde god je stigla.

Malo kasnije, kroz zemlju su tutnjali „turistički“ autobusi koji su na naše pijace istovarali viškove planskih privreda iz država iza gvozdene zavese u koju smo bili uglavljeni i kada je ona prestala da postoji. U bescenje su prodavani robusni alati, pamučni veš, sijalice, imalin, posteljina, orasi, baterijske i gasne lampe, delovi za „lade“, porculansko posuđe, pepeljare od bojenog stakla, fasunzi od bakelita, sajle, kablovi, dijabole za vazdušne puške… Kuke i motike. Rumuni i Bugari su za sitnu dnevnicu obavljali građevinske, ratarske i druge fizičke sezonske poslove. Poljski državljanin poginuo je u obračunu švercera na čuvenom subotičkom buvljaku. Po osnovnom zanimanju bio je neurohirurg koji je na poslu baratao skupocenim skalpelima, za vikend je prodavao krznene kape, a ubijen je kuhinjskim nožem sa tragovima jetrene svinjske paštete.

Kada je prestalo da kuca srce našeg Tita, lihvarski poverioci krenuli su da zatvaraju finansijske slavine, počeo je maraton s nestašicama i „turizam“ za nabavku goriva, brašna, ulja, šećera, „sredstava“ za higijenu. U prvoj petoljetki posle Brozove smrti, bebe su jele mleko u prahu koje su njihovi roditelji švercovali preko graničnih prelaza prema Italiji, Austriji i Grčkoj; ti prelazi se sada nalaze u drugim državama.

Trotoare su zauzimali mali trgovci na kartonskim kutijama a frekventne ulaze, prolaze i prelaze mase prosjaka, velikim delom iz sada evropske Rumunije. Na raskrsnicama nije bilo napasnika za uslugu pranja vetrobranskih stakala, jer srednja klasa nije imala pogonsko gorivo, a klasa profitera nije dozvoljavala maltretiranje po semaforima.

Pošto su vozila ponovo zakrčila naše saobraćajnice, došlo je do fluktuacije prosjačke snage s trotoara na kolovoze. Dečačići su dobili konkurenciju u devojčicama s bebama, staricama s maramama, ženama sa zlatnim zubom, pijandurama s cigarom, ratnicima s protezom u ruci, gluvonemima s tekstom na grudima i narkotiziranim gamenima u raskrsničkoj rulji. Brzina njihove usluge je u direktnoj korespondenciji s dužinom crvenog semaforskog signala a veština iznuđivanja „dajnekidinar“ seanse se prilagođava stepenu zbunjenosti vozača, odnosno vozačice u stresu.

Ovo ima neki daleki oblik saglasnosti volja, sve dok perači ne demonstriraju nasilničko ponašanje u slučaju odbijanja, ili kad se zbog žučne rasprave ne poštuje vreme izmene semaforskog signala, sve uz prisustvo saobraćajca na raskrsnici koji pištaljkom i nervoznim pokretima dodatno kažnjava frustriranog vozača.

Potraga za jeftinim kreditima postala je omiljena disciplina elitne klase naših eksperata, koji preko medija bombarduju glasačko telo licitiranjem povoljnih kamata i grejs perioda, kao da će oni lično vraćati dugove kada odu sa vlasti na koju su došli monetarnom revolucijom u tokove novca i žickanjem pažnje aferama koje proizvode, potpaljuju i gase.

Ova lična i lokalna afera sa saobraćajnice na Autokomandi nastavila se kada je vozač poklonjenu novčanicu dao kao participaciju za vakcinu protiv sezonskog gripa. Siguran je da je toga dana ofarbana glava njegovog darodavca bila srećne ruke zbog „sefte“ mantre koju je obavio sabajle. Isto tako je siguran da perač nije ni čuo da postoji vakcina protiv gripa na koju on ima pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za manjinske narode.

U Vukajlijinom internet rečniku žickanje je definisano kao „brz način da tinejdžeri za pola sata skupe novac za nove starke ispred Mekdonaldsa. U rečniku tranzicionih eksperata žickanje kredita je jedini način da politički parazit ostane na vlasti.

U rečniku vozača ovog teksta vredi čarobna formula: „Bjež’, bolan!“