Žega

Kažu da je najugodnije buđenje kod vas, kroz porozne zastore, sunčevi zraci. Ne slažem se s tim. Ono, jest prijatnije nego stražarska cokula ili kundak u zube, ali sunce je tiranin – polaskaj mu malo, spržiće sve čega se takne! Budi te, glumeći nežnost, samo da te što pre smota pod svoje!

Teško je ne okrnjiti svoje ljudsko dostojanstvo kad se živa ispentra na četrdeseti basamak skale. Pale se požari jutra, sidro je bačeno u ključali okean, pucaju slojevi asfalta, migolji lažni bitumen – na užas putara i ministara. Žega polako zri i ubrzo, dok se para pripeke puši kao sa nekog žrtvenika, „nadima se njen ogromni, zlatni mehur“. Kad se raspukne, biće već kasno.

Neki ekscentrični aligatori umeju da zamrznu svoje graciozne glave u ledu, ostavljajući samo slobodan nos za disanje. Ne znam bolji recept za odbranu od sunčevih kraka. Ali, među ljudima („među ludima“) u opticaju su i druge taktike. Najsigurniji je vodeni odgovor. Tu se, već, javljaju raslojavanja. Neki po ceo dan podlo zalivaju bašte (kao da gaje pirinač, a ne praziluk), mlazevima peru traktore, decu i dobermane, kvase prokuvale komšinice. Za to vreme drugi metanišu kraj suvih slavina vračajući za koju dragocenu kap – ne sluteći iskustva opsade Sarajeva (kako smo to lako zaboravili, kao da ništa nismo krivi?) kada je flaša vode dostajala za desetak različitih namena! Sada su popularni i klima-uređaji. Ponosni kupac pobaždari ga na petnaestak stepeni, unapred otpisujući nesvikle najstarije sustanare, koji s bakalukom pazare i šlog čim izađu iz kuće. Zbunjujuće je što u proseku imamo dva klima-uređaja po ucakleloj glavi stanovnika, a promaja je i dalje nacionalni dušmanin broj 1. Po etru kolaju čudne upute. Preporučuje se da se nipošto ne kroči iz sobne hladovine mimo zadatog intervala od oko četiri minuta. Prstoliznim gurmanima posebno su teške zabrane masnog, ljutog i začinjenog. Kao da postoji obrok bez tih dragosti – ako ne računamo salatu i travke, koje su (jevanđelje po Lendlu) više za krave nego za ljude.

Svi ljumamo pod zacakljenom giljotinom sunca. Spepeljeni, sudaramo se sa uduvanim mačkama i razgaćenim ptičurinama. Posebnu sućut zaslužuju oni mirotočivi koji se znoje – kao sužnji kad ih vezuju za električnu hoklicu. Greota ih je gledati, a ne stopirati hitnu pomoć.

Kada uskipi žega, smanjuje se, po paganskom protokolu, distanca među ljudima. Zanemaruje se pipava estetika i sve se podređuje odbrani od pripeke. Na glave se stavljaju smešne kišobran-kape, sombrera, šubare, povezuju se ma(h)rame, palacaju lepeze i mokri peškiri – kao u paklenom ringu. Brišu se (konačno) i razlike među polovima. Svi hodaju polugoli u bunilu neputenosti, ispadaju unce sala, zirkaju skrivena mesta – dugo neopaljena… suncem. Prezasićeni mužjački njuh više i ne reaguje na namicanje seksa u vazduhu. A i kratkoća suknji je pribadački u neskladu sa lepotom ženskih nogu.

Sunce je dugo sanjani alibi. Mnogi oseju snajpersku vatru na prolaznike, prikucaju fosnom komšiju, povale konobaricu, opljačkaju štogod, preslišaju ženu, pa se kasnije vade – zaneo me Zvizdan na nebu! Pa i najpoznatije ubistvo u literaturi, kada je Merso upucao Alžirca, dešava se zbog mučnog sunčevog pijanstva „kad se nebo širom otvorilo da propusti oganj“.

Verni perjanici Žege su i muve. Ima ih u metalik-sjajnoj i konjski-crnoj kombinaciji, svih veličina i pasmina. Zvrndave napasti ćiftinski trljaju svoje lepljive nožice i uporno, kao otkosi dosade, padaju na isto mesto praveći izluđujuće cik cak vetreuške u vazduhu. B.Š. kaže da su muve „cakleni mehurovi izašli iz vrele sunčeve lulice, iz staklene topionice vatrenog dana“. Postoji primer iz logorskog života – da i muve mogu biti korisne. Kada se zabrani unošenje kockarskog ličnog pribora, zatvorenici, ako ne ušivaju mudra usta, postave ispred sebe po kocku šećera i čekaju. Pobednik je onaj na čije parčence sleti muva. Muve, opet, u ljudima izazivaju ono najgore (kao da je to teško?) i stalno su žrtve malih kućnih pogroma, postriženja krila i glava. Čak i ambalaže bočica sprejova protiv insekata nude najsiroviji govor mržnje (zašto ćute Čolović i Bugarski?) u kojima se plasiraju užasni slogani tipa – „ima da ih nema“, „bezbedno tamani gamad“, „poprskaj, rasprši, da muva život svrši“, „rešenje za istrebljenje“ i sl.

Smola je u tome što se život u čelopeku ne zaustavlja. Bilo bi najbolje da dan samo svane i da odmah istekne, bude ukinut. U uredima službenici su, a činilo se da su dotakli zenit, još siktaviji. Ledeno zure, seku nokte na nogama, hlade stopala u lavoru, macuknjuju bureke i prevrću očima – da ti se zaošija u glavi. A stranke kopne u dugačkim redovima, dok se na podu i po papirima pale usijani četvorokuti. Ali, rukopisi ne gore, za razliku od ljudi.

Sad, pravi rajski spas, naravno, ima okus mora i soli. Ali, kako pljunuti na taj banak konvertibilni svežanj, kad si nemoćan pred svim podvalama. Za skupe pare nude ti, pod firmom hotela, bivše konjušnice, češagijske apartmane serdara Vukote – sa sve stilizovanim zobnicama i uz pogled na pojilo. Kreveti su, u duhu starine – punjeni rogozinom. Ukoliko deca spavaju na posebnom ležaju i imaju tri obroka (dakle, potpuno menjaju stil živovanja) za njih plaćate punu cenu. Ako se, bliže je realnosti a i smanjuje stres od promena, deca noću ritaju kraj vas, u štalskom ritmu – platićete 70 odsto cene. Naravno, ukidaju se perverzni jutarnji i večernji obrok. Ako primite u ložnicu više komada detetine i ukinete im napoj i ponud – popustima nema kraja. I kao bonus, ukoliko i ne povedete decu, za njih dajete samo deset odsto cene. Postoje i pogodnosti ako potpišete ugovor kojim se obavezujete da nećete izlaziti na sunce i prilaziti moru. A možete, ako vam je skup ulazak na plažu, i da podronite do nje.

Dodatnu patnju priziva i činjenica da se siromašci, nevični moru, lako zakardinale na plaži. Pregore, pa deset dana vidaju sunčeve pečate da se, pred povratak, prvi put prokupaju u moru. Pa to prepričavaju narednih par godina dok otplaćuju nenametljivu lakoću kredita.

Sunce je u pradoba bilo obožavano. Pa je sad uzelo da nam se sveti zbog neverstva. Učenjaci kažu da žuti disk može izdurati još oko četiri milijarde godina, kad će konačno ispariti okeani i život sa njima. Od žeženog Jarila ostaće samo blaga izmaglica. Ali ja to, verovatno, neću dočekati.

Ali ću, nadam se, dočekati kraj ovog precakljenog dana, koji tegobno odmiče, da se spasonosno „pljusnem u noć kao u crnu vodu“. Šta još reći, kad čak ni Tesla nije dospeo pronaći prekidač kojim bi se ugasilo sunce. Ma šta o tome šuškale misice i akademici!