Vreme

Što smo stariji, čini nam se da sve brže prolazi. Prvih deset godina života su trajale beskonačno dugo, a ovih poslednjih dvadeset kad pre prođoše!? Vreme je relativno, rekao bi Ajnštajn. Duže traje kada u glavi imamo manje sadržaja, manje sećanja, misli, manje informacija i događaja. Vreme traje duže kada postojimo u sadašnjosti, bez sećanja na prošlost i bez čekanja budućnosti.

Po grčkoj mitologiji, Kronos ili Hronos (Vreme) najmlađi je od Titana, sinova Urana i Geje. Pošto je jataganom kastrirao svog oca Urana, bojao se proročanstva da će i sam biti ubijen od jednog od svojih sinova, zato je proždirao svu svoju decu. Zevs je preživeo jer ga je majka Rea sakrila na Krit, u pećinu Diktu. Pobedio je moćnog Krona udarom groma, uz pomoć braće Posejdona, boga mora, i Plutona, boga podzemnog sveta.

Za Aboridžine, starosedeoce Australije, vreme ne postoji i svaki novi dan je sećanje na prvi dan postanka sveta. Za njih je važno i vreme snova, u kome sva bića, od zvezda do ljudi i insekata, dele duboku svest o iskonskoj stvaralačkoj moći.

Bergson i Hajdeger, dva velika evropska filozofa, postavili su problem vremena u srce svoje filozofije. Čovek je jedino biće za koje znamo da kaže “kada” i “gde”, a vreme i prostor su njemu svojstveni oblici nadzora. Sudbina ljudskog postojanja odvija se u vremenu, a obeležena je datumima.

Mi smo ono u šta verujemo. Mnogi tvrde da su vernici, pa ipak ne nalaze utehu u besmrtnosti duše, nisu sigurni da li će u raj ili u pakao, bez mogućnosti obeštećenja. Jedina uteha za istraživače vremena jeste da ovde i sada, u ovom životu, uprkos svim njegovim pritiscima i patnjama, nađu duboki smisao svih stvari koje su međusobno povezane.

U Bhagavad Giti, epizodi velikog indijskog epa Mahabharata, Krišna vodi Ardžunu na put do velikog Ja u njemu. Izgovarajući ime Atman, uvodi ga u novu vrstu transcendentalne pažnje, koja prevazilazi sva vremenska ograničenja: “Svi mi postojimo zauvek, i ti i ja i ovi kraljevi ljudi. I svi ćemo postojati zauvek, do kraja večnosti. Oni koji mogu da vide Istinu videli su i ovu Istinu. Večno u čoveku ne može da ubije, Večno u čoveku ne može da umre. Svakom novorođenom smrt je njegova sudbina, a svakom umrlom je zagarantovano rođenje, zato ne plačite zbog neizbežnog.”

Naš um je stalno okupiran mislima, željama, nadama, problemima, sećanjima, planovima za budućnost, strahovima, ljubomorom… Što je um slobodniji od misli, to u njemu ima više prostora i vremena. Prema budističkoj tradiciji, čovek je zarobljen u začaranom krugu rađanja i umiranja sve dok se ne oslobodi velova neznanja, dostižući nirvanu, tj. prosvetljenje. Zapadna kultura do pseudonirvane tradicionalno dolazi upotrebom psihoaktivnih supstanci, od biljnih i prirodnih do veštačkih i opasnih i po razum i po život.

Bergson je definisao razliku između vremena i trajanja. Kroz trajanje (“duree”), po njegovom mišljenju, otkriva se istinsko postojanje. Objektivni svet je svet prostora. Hajdeger se slaže sa Bergsonom, ali dodaje da je objektivni svet vremenizovani prostor. Razbijena večnost pretvorena je u objektivno vreme, rasparčano u prošlost, sadašnjost i budućnost. Ontološki, ni prošlost ni budućnost ne postoje, jedino što stvarno postoji je sadašnjost. Sve što je ikada postojalo deo je sadašnjosti. Ceo naš život, cela istorija čovečanstva ulazi u našu sadašnjost, i samo tako postoji. U tome leži i osnovni paradoks vremena. Nikolaj Berđajev, ruski filozof i pisac, stavlja čoveka u centar svoje filozofije i kaže da postoje dve prošlosti: prošlost koja je postojala i nestala, i prošlost koja postoji danas za nas kao sastavni deo naše sadašnjosti.

A svoj doživljaj vremena Ivo Andrić je pisao u Znakovima pored puta: “Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta, poklonjeno pet minuta života na belom hlebu, da slobodno i mirno dišem i mislim. I ja koristim radosno i snažno to vreme mirnoćom biljke, i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će se svršiti. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura, i ja živim svetlim, dubokim životom misli, i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće.”

Ako želite da shvatite koliko je duga jedna godina, pitajte studenta koji je izgubio godinu. Koliko traje mesec dana, najbolje zna majka koja je prevremeno rodila. Vrednost jedne nedelje odlično zna urednik nekog ozbiljnog nedeljnika, npr. “Vremena”. Vrednost jednog dana je dobro naučio reporter dnevnih novina. Koliko je dug jedan sat, znaju zaljubljeni koji čekaju da se susretnu. Koliko traje minut, zna onaj ko je trčao na voz i zakasnio… Sekund? Pitaj čoveka koji je u zadnji tren izbegao saobraćajnu nesreću. A stotinka? Najbolje zna svetski šampion na sto metara, koji je na Olimpijskim igrama osvojio srebrnu medalju! Jer vreme ne čeka. Juče je istorija, sutra je misterija, a danas je poklon. Zato valjda i reč present na engleskom osim što znači sadašnjost i prisutan, znači i poklon!