Vraćanje duga

Na portirnici Jugoslovenskog dramskog ostavila sam pismo za Olgu Savić sa molbom za intervju i pitanja koja bih joj postavila. Na to me primorala njena monodrama Duga u crnini, zasnovana na prepisci Marine Cvetajeve. Dugom je 1972. godine otvoren Pozorišni salon JDP-a. Olga je prepisku adaptirala, režirala, igrala Marinu. Bilo je – da se razbolite! Od tuge i lepote, od Marinine zle sudbine i Olgine vrhunske glume.

Moje ime Olgi ništa nije značilo, ali izgleda da pitanja jesu.

Intervju je objavljen u zagrebačkom “Oku”. Narednom mom tekstu o Olgi (u Radio i TV reviji) dala sam naslov “Veća od svoje slave”. Jeste da sam ga “pozajmila” od Milana Grola, ali bio je baš prikladan. Možda je samo nedostajala jedna reč: mnogo. Olga je bila mnogo veća od svoje slave. Rekla mi je da za nju nije najvažniji broj gledalaca, nego da iz pozorišta ponesu nešto značajno i lepo; da se “ježi od reklama”, ne teži da bude “zvezda”. I gle ironije! Neko joj je “ispunio želju”: uz intervju u “Oku” objavljena je slika neke druge glumice!

Jedne ruske zime “Duga” je Olgi bila “ulaznica” za pristup mnogim književnim krugovima u Moskvi i Lenjingradu. U sećanjima objavljenim u knjizi Kad se pomeri zavesa piše o večeri kod Bele Ahmaduline. U viski stavljaju ledenice koje vise sa strehe njenog potkrovlja, a o bogatoj trpezi domaćica kaže: “Tako vam je to, na Zapadu u prodavnicama obilje, a na trpezi ništarije; kod nas obrnuto”.

Srela je Jevtušenka i zapisala da je bio jedan od retkih građana Moskve koji je imao sopstvena kola; kad ga je zaustavio zbog prebrze vožnje, saobraćajac mu je samo rekao: “Drugi put pazite, potrebni ste nam živi”.

Ovde gde se brzo i mnogo zaboravlja, Olga će, u istoj knjizi, spasti i jednu uspomenu iz vremena sankcija i najljućih nestašica, januara 1994. “Pozorište nema grejanje, probamo u zimskim kaputima, autobusi i trolejbusi ne rade pa na probe, iz raznih krajeva grada, dolazimo brzim hodom…” Na premijeru Garderobera (ona je igrala Medž) došao je autor Roland Harvud. Bio je to “lični čin koji je važniji od svih globalnih marifetluka”.

Član JDP-a Olga je postala 1959. godine. Upravnik je tada bio Milan Dedinac, posle njega Miroslav Belović, pa Bojan Stupica, predsednik Pozorišnog saveta Ivo Andrić… “U to vreme društvo je bilo siromašno, a pozorište – bogato…” Već na početku karijere Olga je dobila Sterijinu nagradu, za ulogu u Sabinjankama. Duga je nagrađena Zlatnom kolajnom na Festivalu monodrame i pantomime. Poslednju ulogu u JDP-u odigrala je u predstavi U potpalublju Vladimira Arsenijevića, u režiji Nikite Milivojevića.

Ova velika glumica imala je dva fakulteta (Pozorišna akademija i Jugoslovenska književnost), prevodila je sa ruskog i francuskog (Sartrove Prljave ruke igrane su po njenom prevodu). U knjizi Svi moji savremenici Ćirilov je tekstu o njoj dao naslov “Intelektualka”, a ona se ljutila. Nije bila voljna da mi objasni zašto, ali verujem da znam: iz skromnosti.

Za scensko izvođenje adaptirala je i režirala tekstove Andrića, Čehova, Joneska, Harvuda, Milutina Bojića… Od susreta Milene Jesenske s Kafkom i sa Margaretom Buber Nojman (u logoru Ravensbrik) načinila je dramu Milena iz Praga: “o svetlosti koju drugi mogu da unesu u naš život”, napisao je Jovan Hristić. A njene Seanse kod profesora Frojda bile su, po rečima istog kritičara, “veče lepe intelektualne zabave”.

Na istoj sceni (Pozorišni salon) Olga je bila Monteskje, a Rada Đuričin Makijaveli. Njih dve su tekst Morisa Žolijea, “gorak i opor pamflet protiv Napoleona III”, pretvorile “u umilno cvrkutanje dama što ‘heklaju’ tanane čipke ideja o društvu” (Hristić, još jednom).

Ono moje pismo na portirnici JDP-a bio je početak Olginog i mog finog, nenametljivog prijateljstva. Pozivala me je na večeri na kojima je govorila poeziju, a mislim da je to radila bolje nego iko. Izbor tih pesama objavila je u knjizi Dragocene reči (Prosveta, 1997). Knjiga je brzo rasprodata, a kad je odlučila da je ponovo objavi, bilo je teško naći izdavača. Nije se ispunilo Olgino očekivanje “da vladavina novca prestane”.

Knjiga se ipak pojavila, zaslugom nekoliko mojih prijatelja: oni koji su tom poslu bili vični presnimili su prvo izdanje, spakovali ga u računar i odštampali, a svi zajedno postarali smo se da knjiga dođe do onih koji je žele.

Za esej o Olgi Savić dobila sam nagradu na Pozorišnim svečanostima u Požarevcu. Bilo je to laskavo i lepo, ali su usledile strašne muke: Olga je želela da o knjizi Kad se pomeri zavesa u JDP-u govorim ja. Nisam mogla da odbijem, a glas sam izgubila od treme. Kako i ne bih kad su među slušaocima bili i Marija Crnobori, Jovan Ćirilov, Branka Petrić, Gorčin Stojanović…

U novembru će se navršiti 11 godina od Olgine smrti. Često prebiram po ovim sećanjima. Kao Mihiz prema Raheli Ferari i njenoj Aksinji, prema Olgi Savić “osećam dužnost gledaoca koji je dobio darežljiv, bogat poklon i treba da ga uzvratim…”