Veš-mašina

Studentsko-podstanarski život u Beogradu može da bude i prava poezija, ukoliko vam gazda retko dolazi u vizitu i ukoliko imate – veš-mašinu. Za istinske kvalitete ovog, sada već u gotovo svakom domu na planeti prisutnog čuda tehnike, znaju uistinu samo oni koji žive bez njega.

I dok vam se sa televizora plaćene domaćice non-stop hvališu koliko je njihov veš čudesno čist bez po muke, vaš put do čistih gaća vodi prvo preko autobuske stanice, na stalnom putu zavičaj–prestonica, do trenutka kada vam torbe u koje je ušuškan ne popucaju od silnog akanja tamo-amo.

Sledeća etapa (pošto ste miloj majci otkazali „veš-usluge“) odvija se u komšiluku. Svako malo, a eto vas „na kaficu“ i – u veš-mašinu. Kad i gostovanje po komšiluku, iako pedantno pravite raspored između tri ponosne vlasnice mašine, postane krajnje ponižavajuće, na red dolazi tegljenje veša po čitavom Beogradu. Kod svih prijatelja po tura-dve.

Sušenje, na svu sreću, spada u vaš domen, jer terasu bar imate, a to što se onaj onako mokar veš pretvori u cigle dobro dođe da zategnete od silnog učenja omlitavele mišiće. A one sa televizora hvale li se, hvale. Doduše, bar se vremenska prognoza može gledati na miru, jer su ukinuli one silne pola žene, pola sajber sirene koje uz pratnju visokog soprana isplivavaju iz ovih najnovijih, tako nedostižnih i tako sajens-fikšn modela mašina za pranje veša.

I kad sve postane muka, od pocepanih torbi do iskorišćenih komšinica i reklama, nasred Bulevara kralja Aleksandra, na stubu usred tramvajske stanice, požuteli oglas: „Izdajem veš-mašine na pola godine i na godinu dana – POVOLJNO!“ To „povoljno“ dođe kao neki prosečan račun za struju ako ste u plavoj tarifi, a što se asortimana tiče, nude se i domaće i „dojučedomaće“, tj. slovenačke. Treba li pominjati da je odluka pala u momentu i, već dva dana nakon porudžbine, novo tehničko mezimče gnezdi se (doduše, jedva) u malo podstanarsko kupatilo. Uslovi za izdavanje blagoslovene mašine su kao iz najluđih snova: kompletno servisiranje obavlja firma od koje ste je iznajmili, ona sanira svako crkavanje, a vaše je samo da je do besvesti punite vešom.

Nema više strateških planova i pitanja kod koga oprati posteljinu i peškire, kod koga beli veš, a kod koga obojeni. Nema više kalkulisanja s onima kojima ste dozlogrdili, a kome ćete tek. Nema više vađenja prljavog veša po komšiluku! Vaš prljavi veš u vašoj kući! I pošto ste se, zahvaljujući već pominjanim reklamama, odlučili za prašak od koga će vaš veš biti „blistavo čist“, a uz pomoć onih najfantastičnijih omekšivača ne samo mekan kao bebina guza već i rajski mirisan, mašina je spremna za uključivanje. Okrugla vrata otvaraju se kao na poršeu, bubanj šapuće ono tum-tu-tum. Dugmići čekaju na pritiskanje, lampice su spremne da zasvetle žuto, zeleno i crveno. Nedoumica oko toga da li početi sa peškirima ili od veša, preko bluza u boji, do posteljine ispostavlja se kao bespredmetna.

Uputstvo za upotrebu na već pomalo iskrzanoj nalepnici je na slovenačkom. Međutim, na sreću, u rodnoj kući postoji sličan model: za sve informacije tu je majka – ako ne dobije nervni slom pozvana oko dva izjutra, kad se pere na jeftinu struju. Stoicizam je nužan zbog prigovora i žalbi ukućana na prefarbane omiljene majice: ponekad zaboravite da podesite termostat – „veš-mašina koja misli“ još je predmet iz snova – pa iskuvate „barvasto perilo“. Onda sve ispočetka, ovoga puta s izbeljivačem.

Iznajmljena veš-mašina, ruku na srce, ne izgleda kao da je do malopre stajala u izlogu neke od prodavnica bele tehnike. Verovatno je ispisnica ove nanovije ture brucoša. Za razliku od taze modela, njen program traje bar dva puta duže ali, na kraju, rezultat je isti – veš je blještavo beo.

Komšinice same piju kafu, veš-mašina-prijatelji se prisećaju zlatnih dana druženja u zajedničkim veš-odisejama; čini se da su jedino torbe, već mesecima u penziji, zahvalne zbog mirovanja. Konačno možete, bez dizanja krvnog vam pritiska, da podnesete sve reklame za deterdžent.

Bitno je da se bubanj okreće.