Vaze

Otac je rođen je 1908. i imao je 57 godina kada sam se ja rodio. Majkom se oženio kao udovac. Njegova prva žena, Desa, umrla je pedesetih godina dvadesetog veka. Prema rečima moje majke, Desa je bila perfektna domaćica, ali se otac nije mnogo obazirao na njene pojmove o urednosti.

Moj otac je bio zamenik beogradskog javnog tužioca u Kraljevini Jugoslaviji. U to vreme subota je bila radni dan. Jednog subotnjeg popodneva, Desa je ušla u spavaću sobu i zatekla muža kako leži na krevetu, preko jorgana. Nijedna domaćica nije dozvoljavala ležanje preko jorgana, da se brokatna presvlaka ne bi isprljala. Desa je rekla ocu da se smesta digne sa jorgana. Nije hteo da ustane, tvrdeći da je umoran posle cele nedelje rada u tužilaštvu. Desa je izjurila iz sobe. O svemu je izvestila očevu majku Natu, koja je živela s njima. Nata je otišla u spavaću sobu i zatražila od sina da ustane sa jorgana. Kada je on to odbio, ošamarila ga je.

Otac je govorio da je Nata bila majka puna ljubavi, ali i da nije dozvoljavala neposlušnost. Zahvaljujući tome, postigla je da sve petoro njene dece upišu fakultet. Otac je bio njen mezimac, ali je to nije sprečilo da ga ošamari. Učinila je to još jednom, i to iz sve snage, jer joj je, posle prvog šamara, besno rekao: „Pazi šta radiš! Ja sam zamenik javnog tužioca! Mogu da naredim da te policija uhapsi!“

Posle drugog šamara, otac je izjurio iz kuće. Desa i Nata se ni najmanje nisu potresle što se, te noći, nije vratio kući. Ipak, njegov nedolazak na nedeljni ručak, kojem su prisustvovali braća i sestre, bilo je nešto što ih je zabrinulo. Kada se nije pojavio ni po podne, Desa i Nata su otišle u policiju i prijavile nestanak.

Nestanak zamenika javnog tužioca bila je ozbiljna stvar i beogradska policija se dala na posao. Predveče je neko zazvonio na vratima: Desa i Nata ugledale su šefa beogradske policije. Uz očiglednu nelagodu, rekao im je da je policija pronašla mog oca u kupleraju u Zemunu, gde je bančio sa damama. Dodao je da im to saopštava na očev zahtev, kao i da im je otac, saznavši da su prijavile njegov nestanak, poručio da će se kući vratiti ujutro, da se spremi za posao.

Kada se otac vratio, Desa i Nata su bile u trpezariji. Ugledavši ga, svaka je dohvatila po jednu kristalnu vazu koje su stajale na kredencu, i gađale ga. Otac je izbegao projektile, spremio se za posao i izašao iz kuće. Kada se vratio, Desa i Nata su se pravile da se ništa nije dogodilo. Ipak, kada je otvorio svoj orman za knjige, otac je video da je jedna polica u ormanu ispražnjena i da se na njoj nalaze polomljene vaze. Shvatio je da ne bi bilo pametno da ih baci.

Iako ceo događaj više nikada nije bio pomenut, uticao je na odnose u kući. Postali su mnogo harmoničniji. Otac je počeo da poštuje Desina pravila o urednosti. Kada bi uhvatila muža da se ne pridržava kućnog reda, Desa se pravila da to ne primećuje. Nata je prihvatila činjenicu da je njen sin odrastao čovek i da ga ne može šamarati. Ocu više nikada nije palo na pamet da majci preti hapšenjem. Međusobna tolerancija, uvažavanje i sloga koji su zavladali u kući, naročito su značili u godinama posle Drugog svetskog rata. Naime, nova vlast ne samo što je izbacila oca iz tužilaštva, već ga je neko vreme držala i u zatvoru. Kada su Desa i Nata umrle, otac je mirno mogao da baci vaze. To nije učinio. Shvatio je da su te vaze jedna od njegovih najmilijih uspomena.