Vaskrs

Uskrs uvek pada u nedelju. To je jedini hrišćanski praznik koji ne određuje kalendar. Zato se u modernim vremenima praznuje dva dana. Tako se drugi dan zadesi u radnoj nedelji – u ponedeljak. Taj neradni dan, prvi u radnoj nedelji, jeste radost. On je glavna asocijacija koju pomen Uskrsa izaziva u svesti i dušama većine savremenika. Taj jedan neradni dan zato se ukazuje kao najveći uspeh, dobitak ostvaren ulaganjem miliona nedužnih žrtava bestijalne surovosti.

Povod i motiv mu je slavljenje vaskrsenja svete žrtve. Hristova žrtva je po biblijskom predanju sveta, nemerljiva i jedina. Po istorijskim faktima Hrist je samo prva zvanično mitski priznata žrtva, ključni kamen u milenijumima dugom i kontinualnom nizu ubistava, čerečenja, raspinjanja, kasapljenja, ubogaljivanja, oslepljivanja, spaljivanja, silovanja, paljevina i rušenja povezanih zajedničkim motivom – u ime vere i u svrhu širenja carstva Božijeg. Njegova milost je odnela mnoge gradove i narode sa lica njegove vlastite tvorevine, kako bi se u carstvu uspostavili red i pravda. A njegovo je carstvo carstvo nebesko. Sama Biblija nam kazuje mnogo o surovosti Svevišnjeg prema neistomišljenicima, kolebljivim podanicima ili jednostavno rečeno svojeglavim i zato nepotrebnim pojedincima i grupama. Teatar surovosti predstavljen Biblijom znak je i odraz neprikosnovenosti Svevišnjeg u odlučivanju između dobra i zla, potrebnog i nepotrebnog, pravog i krivog, prava i neprava, dozvoljenog i nedozvoljenog i, najzad, života i smrti. U tom svetlu Deset Božijih zapovesti ne odražavaju božiju strategiju i princip vladanja. One određuju i utvrđuju razliku između Njega i Nas. Ono što je inspirisao samo u dvadesetom veku nesumnjivo bi ga dovelo pred Nirnberški ili Haški sud. Naravno, to bi se desilo samo pod uslovom da je misija sprečena, pristalice se razbežale, a doktrina poražena. Rečju – da doktrina nije pobedila u geografski jasno omeđenom a politički i kulturno prepoznatljivom prostoru, neko bi u ime druge, pobedničke doktrine gospodina Boga istražio, sudio i oglasio krivim. Ali, tako se nije dogodilo. U tome se slažu Biblija i Istorija. Hrišćanstvo je pobedilo ovde, a Bog – jedan za dva velika plemena katolika i pravoslavaca, ustoličen je za centralnu religijsku figuru. Na drugim mestima i u drugim kulturama on se drugačije zove, a drugačije se zove i knjiga kojom se dokazuje njegova misija.

Istrazivači Crnih rupa, Bebi vaseljena i Velikog buma opasno su se približili tajni postanja a time i trenutku prispitivanja uloge, lika i dela božijeg. Istorija i kultura religije neće se ni posle trenutka naučnog dokaza o neodrživosti ideje o Tvorcu i njegovim delima promeniti. U njima će ostati zapisani pokreti, pohodi, žrtve, sva pomenuta bestijalna divljanja inspirisana Biblijom i u ime Njegovo. Bilo da je reč o dalekoj istoriji obeleženoj sektama iz rimskih katakombi, ikonoklastima i krstašima, ili o novijoj istoriji u kojoj su neizbežni činioci Inkvizicija, svi istrebljivači Jevreja i Muslimana (uključujući i Jevreje i Muslimane same), žrtve „Crvenih bandita“, moćnih država ili njihovog udruženja, srećemo kolokvijalno i kodifikovano pravo na zlo i pogrom. Svojom moralnom suštinom oni su inspirisani Biblijom, ako iz nje i direktno ne proizilaze. Tako se pledoaje za jednu posebnu duhovnu doktrinu pretvorio u inspiraciju, opšti manual, priručnik za taktiku širenja doktrina. Ratovi otud ne dolaze iznenada. Oni su poslednje sredstvo kojim se obezbeđuje prevlast i brani interes.

I tu nema mnogo moralnih dilema. Borba za moć i vlast kroz istoriju, pre i posle nulte godine, sadržala je iste slike. Broj nedužnih žrtava i porušenih domova nije prebrojan, ali se pouzdano zna da je bio ogroman i da je bio rasprostranjen na svim kontinentima. Ono što suštinski razlikuje periode pre i posle nulte godine jeste sažimanje ili bar smanjivanje ako ne broja a ono tematske određenosti pogroma. Religija se – između ostalog, ako ne i po sebi – ustanovila kao jedan od njegovih važnih uzročnih faktora. Ono što je od boga Marsa ratnik nasledio i preneo dobilo je jedno razumljivo kulturno, socijalno i antropološko objašnjenje. Voleli vi to ili ne, svaki rat je postao pomalo i sveti rat. U tom svetlu između krstaških ratova i NATO rata nema velike ideološke razlike. Jedino su vremena, pa zato i tehnologija ratovanja i ocena moralnih ciljeva rata različiti.

Ali, to nije problem. Problem – pravno, moralno i etički – proizlazi iz same Biblije. Ono što je Bog činio nije dato čoveku na raspolaganje bez prethodnog amina Svevišnjeg. Otud se postavlja pitanje nisu li pogromaši u nekom tajnom dosluhu sa Svevišnjim ili su, zlo i naopako, naumili da ga na zemlji zamene. Pravo na obračun sa neposlušnima, neistomišljenicima i drugačijim božije je pravo. Otud pomisao na drugi, opako zloupotrebljeni nauk Biblijske odiseje. Ko vlada svetom bogovski je jak, a božije ponašanje prirodno je i pripadajuće. To što neki misle da mu tragovi nečovještvom smrde ostaje stvar slobodnog uverenja manjine.

Nije primećeno, do sada, da je ijedna od njihovih žrtava vaskrsla. Razumljivo, jer ne samo što žrtve za ideju nisu dovoljno zalegle već je očigledno da su i nastradali (pravedno, jašta) zato što su joj se (ideji) opirali. Tu možda leži i ključ objašnjenja o njihovoj nemoći reinkarnacije ili srpski rečeno – vaskrsa. Drugo moguće objašnjenje je da preovlađujuća, religijom uobličavana kultura njih ne primećuje. Hrišćansko pleme ne može da pročita reinkarnaciju drugačijih. Ako kojim slučajem dođe do promena, u šta je teško poverovati, slika bi se promenila i bio bi izabran jedan vrhovni i najznačajnijii predstavnik za sve žrtve, istorijske i buduće, te neke druge religijske doktrine.

Posle svega, bilo bi možda hrišćanski savetno, a ponekad i ljudski dobro, pored pomisli ateista na prvi neradni dan u radnoj nedelji i vernika na Njegove patnje i vaskrs, pomisliti i na sve one uzgred potamanjene za Opšte dobro, procvat Carstva nebeskog i širenje Njegove ideje.