Uputstva za upotrebu

Legenda koju biciklisti prepričavaju kaže da je uz japanski trkački bicikl marke „šimano“, onako spakovan u veliku kartonsku kutiju, dolazilo i uputstvo za sklapanje koje je počinjalo rečenicom: „Za sklapanje ovog bicikla potreban je dubok duševni mir.“ Japanci su bili potpuno u pravu: za sklapanje, puštanje u pogon i korišćenje bilo kog uređaja ili sistema potreban je – kao prvo – dubok duševni mir.

Taj mudri savet, međutim, nije se primio u ostatku industrijskog sveta, pa su današnja uputstva za upotrebu priča za sebe, što, naravno, iznova ističe značaj japanske mudrosti. Kao prvo, današnja uputstva za upotrebu bilo čega dolaze u debelim knjižurinama na svim jezicima Evropske unije, plus mongolskom, turkmenskom, tajskom, laoskom, svahiliju, burmanskom i kmerskom. Ja onda otcepim engleski tekst, a ostalo bacim. Bosanski, srpski, hrvatski i crnogorski deo takođe, jer su prevodi po pravilu zverski nepismeni i nepouzdani. To je tek početak, jer su stil, leksika i sintaksa pisaca tih uputstava u međuvremenu uznapredovali do nerazumljivog jezika belosvetske birokratije. Već se naziru i slutnje buduće političke korektnosti, čega će nas dragi Boga sačuvati.

Ima to sve uzrok svog razloga: američki pristup svemu sa tačke gledišta najnižeg zajedničkog imenitelja inteligencije. Ameri, naime, smatraju da sve treba da bude shvatljivo i budalama, pa odatle sve ono „Watch your step“, pa cela leva vrata taksija izlepljena iznutra upozorenjima, naredbama i zabranama. To je, kako je ing. Marfi odavno upozorio, dovelo dotle da ono što je smišljeno tako da ga i budale razumeju – samo budale i koriste. Od toga je slaba vajda, dodaje Marfi, pošto se ništa ne može učiniti bezbednim od budala, jer su budale tako inventivne. Tako, na primer, u uputstvima za upotrebu veš-mašina, mašina za sudove i sličnih uređaja piše da nisu namenjena pranju dece i domaćih životinja. Moj usisivač takođe nije namenjen usisavanju mačaka i pasa, ako niste znali; štaviše, to se izričito zabranjuje. Da te očigledne banalne stvari nisu bile napisane u uputstvima, siguran sam da mnogim budalama ni na pamet ne bi palo da macu, kucu ili bebu probaju da operu u mašini ili usisaju s njih prašinu. Ovako će se – znajući ih – upitati: a da li je to zaista tako? I eto belaja. Neke stvari bolje i da vam ne padnu na pamet: jer ako samo pomislite i uplašite se, garant će se naći neka budala da to i proba.

Slično je i sa help programima na računarima: nešto vam se zašteka, pa ga pitate zašto, a on vas u cigla dva koraka dovede do tautološkog objašnjenja, dakle natrag na prvi korak, što znači, ukratko, da je najbolje da zovete majstora. Sve mi se nešto javlja da je došlo do zabune u poimanju same svrhe i suštine uputstva za upotrebu. Svrha je, naime, da se korisniku objasni da kako to radi; ako je moguće i da zašto to radi ono što radi i na kom principu. Ali, to je tim nekim piscima uputstava za upotrebu usput izvetrilo iz zbunjenih glava, dok su pokušavali da pojednostave tekst, ne bi li ga i budale razumele.

Desilo mi se pre mnogo godina da sam radio uporednu analizu uputstava za upotrebu vatrenog oružja namenjenog civilima. Proizvođači su me ljubazno snabdeli tim knjižicama, ali ni u jednoj nije pisalo da pištolj, na primer, služi za ubijanje; to je u tom poslu tabu. Uputstva su, po pravilu, bila veoma korisna i inteligentno pisana, moram priznati, osim tog detalja. Nije da je nešto pomoglo budalama, uostalom. Amerikanci, svesni opasnosti iz svakodnevnog iskustva, insistiraju na osnovnim bezbednosnim pravilima do te mere da je na samom oružju utisnuto upozorenje da se ne koristi dok se ne pročita uputstvo za upotrebu.

Knjižice koje dolaze uz automobile pak po pravilu su bile inteligentno sastavljane; ne znam kako je sad. Fijat je bio poznat po zaista dobrim uputstvima. Nameštaj koji se sklapa kod kuće posebna je priča. Po pravilu dobijete skicu redosleda sklapanja, sa spiskom svih šrafića, šrafova, štiftova i drangulija koje tu spadaju (uvek ili nešto fali, ili ima viška). Uz malo pameti i uz duševni mir to sklapanje nameštaja ide jako dobro. Ima, međutim, slučajeva kad su uputstva za nameštaj nesavladiva i treba se osloniti na duševni mir i intuiciju. Tu u igru ulaze logika i naučni metod, umesto na samom početku: treba, naime, razumeti strukturu, redosled delova i radnji i u glavi zamisliti finalni proizvod, što nije svakome lako. Prvi znak da nešto nije u redu jeste kad vam ostane višak sastavnih delova. Imali smo tako na fakultetu profesora predvojničke obuke, inače finog gospodina, doktora sa VMA u penziji; njemu je pri sklapanju puškomitraljeza uvek ostajalo nekoliko delova viška, pa smo morali da mu pomažemo. Možda bi uređaj radio i bez tih delova, mada sumnjam: znao je Švabo zašto je to tu stavio. Tako je i sa komodom, na primer: ako je koja daska ili šarka ostala suvišna, neće dobro biti. Zato lepku treba pribegavati uz najveću opreznost, tek kad ste sigurni da to tako ide i da nećete morati komodu da rasklapate iznova.

Tu je od koristi primenjena metafizika, onako kako savetuje Robert M. Pirsig u čuvenoj knjizi Zen i veština održavanja motocikla: kao, prvo – duboki duševni mir, naravno. Kao drugo, razumevanje suštine stvari: kako to radi i zašto. Kao treće, uredan redosled radnji i osećanje za prirodu materijala. Kad nešto rasklapate, ređate delove na masnu krpu redom, jedan do drugoga; kad sklapate, obrnutim redom. Ništa silom, čak ni većim čekićem; poštovati alat i delove. Ali, bez osećanja za prirodu materijala – nešto što čovek ima ili nema, žao mi je – nećete daleko stići.

Na kraju, što bi rekao ing. Marfi – kad ništa drugo ne pomaže, pročitati uputstvo za upotrebu.