Treći čovek

Postoji mišljenje, inače savršeno dosledno, kako je „prevara“ u mislima – seksualno fantaziranje o „trećoj osobi“ – u jednakoj meri moralno neispravan čin koliko i stvarna „prevara“. Toma Akvinski, s druge strane, poučava kako čovek ne može naterati ptice da ne lete iznad naših glava, ali ih može sprečiti da se ugnezde u našoj kosi. I sa tim se slaže većina ljudi! Sve, dakle, ostaje u ponajboljem skladu samo ukoliko „kužna klica“, seksualna naklonost prema „trećoj osobi“, posvedočena fantaziranjem, ne bude imala tu (ne)sreću da se ostvari. A – budimo dovoljno skromni – idealni sticaj okolnosti te mogućnost za potpuno ovaploćenje najdubljih seksualnih želja, verovatno bi u svakom od nas prouzrokovali slom volje i moralnog karaktera. Ovaj zaključak, razume se, ne spada u odbranu preljubništva – njime se jedino tvrdi kako mi dan za danom živimo sa svojim partnerima pri čemu smo manje ili više svesni da nas oni (i mi njih, takođe), uz pogodan sticaj okolnosti, mogu „prevariti“. Predispozicija, kako izgleda, nije bitna – bitno je jedino da do „prevare“ ne dođe.

Pretpostavimo da žena, inače sasvim sretna u braku, sazna kako ju je muž godinama unazad „varao“. Ona će tada verovatno primetiti da je „sve ovo sranje“, te da je „svaki prokleti dan bio prevara“. Sve do kobnog trenutka ona je bila srećna, ispunjena brakom i, po svemu sudeći, to bi i ostala da nije „jela od jabuke saznanja“ pri čemu joj se „univerzum raspao“. Međutim, ili tajni život „prevarnog“ muža njemu samom nije bio bitan (te nije uticao na njega) ili žena uopšte nije poznavala osobu sa kojom je živela (ko zna da li partneri, ljudi uopšte, pretenduju da se u suštinskom smislu međusobno upoznaju? Da li su unapred obeshrabreni uzaludnošću takvih nastojanja?). Tu, dakle, najednom postaje bitno ono što do maločas nije bilo – ono unutrašnje (glatko smo prešli preko imanentne predispozicije za preljubu!). Čovek je, ruku na srce, osuđen na „problem tuđih svesti“ – mi tek posredno saznajemo o tuđoj duševnosti, a počesto i nismo naročito zainteresovani za nju – sasvim nas zadovoljava njen spoljašnji izraz, makar bio i lažan. Ostavimo po strani mogućnost da bi pojedini „prevarni“ muževi ili žene prestali biti ono što jesu – upravo ono zbog čega su voljeni – kada ne bi „varali“.

Kada ljubavnik kojim slučajem ne bi posedovao svest, čini se da preljuba ne bi imala uobičajenu težinu. Zašto je to tako? Šta da je ljubavnik mentalno retardiran? Ili pak da preljubnik opšti sa istopolnom osobom, ili sa prostitutkom koja je, otuđena od svoje ljudske prirode, postala najobičniji instrument za zadovoljavanje? Ili da, sasvim precizirajmo, opšti sa replikom čovečijeg tela, organskom lutkom, ljušturom mesa bez tračka duševnosti (takoreći, besvesnim androidom)? „Prevareni“ je ovde, dakako, spreman iznaći svakojake olakšavajuće okolnosti jer ne dolazi do stvaranja ljubavnog trougla – „treći“, kako smo videli, ne poseduje identitet ili položaj u društvu i „prevareni“ je oslobođen usporedbe s njim. Takođe, „prevareni“ je, kako izgleda, obično i istančani poznavalac ontoloških kategorija i „njima pripadajuće“ težine „prestupa“: „onanija uz pornografiju“ čini nam se manje prevarnom od „snošaja s lutkom“, koji opet nije ni prineti težini prevarnosti „istinske“ preljube – lestvicu moralne problematičnosti, kako vidimo, prati lestvica realističnosti „treće osobe“. Očito je da mi ovde ne baratamo isključivo moralnim kategorijama – ne razmatramo koliko je preljuba sama po sebi moralno rđava, već pre izvesne druge njene implikacije. Na to upućuje i naglašeni psihologizam u sagledavanju ovog predmeta jer otkud, inače, gotovo klasično, sasvim paranoično, pitanje „prevarenog“ – „ko je sve saznao za preljubu“? Značajan deo bića preljube čini svest o njoj – svest samog „prevarenog“, njegovih komšija, prijatelja, poznanika. I tu, dakako, više ne prebivamo na terenu moralnih razmatranja („gubitak dostojanstva prevarenog“ ne može, niti sme biti srž ovog fenomena) – da li je čin preljubništva sam po sebi moralno rđav ili ne, da li upućuje na nedostatak ljubavi ili prevarni karakter preljubnika, te slično?

Koncepcija seksualnosti dominantna u našem društvu (i šire, u našoj civilizaciji) uključuje u izvesnoj meri podvojenost ljubavi i seksa. Skloni smo, stoga, sasvim opravdano, poverovati rečima „lakše robe“ oba pola kada ustvrdi kako u „pišanje unosi više emocija nego u preljubu“. Ukoliko je to istina – a to je, ruku na srce, vrlo teško proveriti – tada smo prinuđeni priznati da kao „prevareni“ nismo povređeni zbog nedostatka ljubavi našeg partnera. Ukoliko su pak ljubav i seksualnost kod našeg „prevarnog“ partnera amalgamski stopljeni – tada je poziv na uzbunu sasvim opravdan.

Naposletku, pomenimo opšte mesto kako društvo ženama manje dopušta preljubu i promiskuitetno ponašanje nego muškarcima. Međutim, a to se vrlo retko primećuje, to isto društvo većem preziru podvrgava muškarca s „nabijenim rogovima“ nego ženu (štaviše, pre će biti da „prevarena“ žena nailazi na saosećanje društva). Ako je, dakle, muškarac u svom, patrijarhalnom društvu i uzeo sebi više no što mu pripada, onda je i sebe, na taj način, poprilično oštetio.