Točak

Vatru i točak naći ćemo na svakoj listi najvažnijih izuma u istoriji ljudskog roda. No, vatru nije trebalo izmišljati: problem s njom bilo je održavanje i – kao i danas – obuzdavanje. Točak, međutim, budući da ne postoji u „prirodnom obliku“, jeste izum, iako ime njegovog izumitelja nikada nećemo saznati. Mnogo je lakše pretpostaviti čime se bavio: po svoj prilici, pronalazač točka bio je – grnčar.

Uobičajena pretpostavka o logičnom razvoju točka od oblice korišćene za prevoz velikih tereta, po kojoj se do točka došlo odsecanjem „krugova“ od drvenog balvana – ne funkcioniše. Isto kao i tako napravljen točak: kružni drveni odsečak brzo se rasušuje i cepa. S druge strane, balvan, tj. valjak, odličan je za premeštanje velikih tereta, pa se koristi i danas kao što je korišćen pri podizanju piramida.

Ako je suditi po arheološkim dokazima, najstariji nama poznati točak pojavio se u Sumeru, južnom delu Mesopotamije, sredinom četvrtog milenijuma stare ere. Prikazan je na glinenim pločicama kao deo pisarskog znaka za kola. U kraljevskim grobnicama u Uru, tokom iskopavanja početkom prošlog veka, ser Leonard Vuli pronašao je uz kola sa točkovima ista takva na salincima. Smatrao je, čak, da su saonice bile pogodnije za prevoz po mekanom, blatnjavom tlu između Tigra i Eufrata. S razlogom, uostalom: točak načinjen od dva ili tri komada debele daske bio je težak, lako je upadao i zaglavljivao se u mekanom zemljištu, blatu i mulju. No, kako god bilo, Leonardu Vuliju pripada i zasluga za otkriće prvog „pravog“, grnčarskog točka, načinjenog od – gline. Otud i pretpostavka da je nepoznati izumitelj točka po zanimanju bio grnčar, a ne prevoznik.

Problem težine masivnog drvenog točka rešavan je „ugrađivanjem šupljina“, što je, vremenom, dovelo do izuma paoka. Najpre jednog, u obliku poprečne daske kroz koju je prolazila osovina, potom četiri, šest ili više koji su točak istovremeno činili lakšim i – čvršćim. Proizvodnjom točkova za kola ili samo pojedinih delova za točkove, bavile su se posebne zanatlije, a trgovina kolima bilo je unosno zanimanje i važan deo ondašnje međunarodne razmene dobara. Kao i većina drugih ljudskih pronalazaka, i točak je od samog početka efikasnu primenu našao u ratu: u kombinaciji s divljim magarcem, kasnije pripitomljenim konjem, omogućio je stvaranje vojnih jedinica bojnih kola, koja će dominirati u ratovima na Bliskom istoku gotovo dva milenijuma, sve dok na bojište u VII/VI veku stare ere nije izašla falanga, zbijeni borbeni poredak teško naoružanih pešaka.

Nema ljudske zajednice koja, u najširem smislu te reči, ne poznaje pronalazača – ove ili one veštine, umetnosti, znanja, alata, oružja ili prastarog običaja. Bogovima ili njima sličnim bićima se u popriličnoj meri poverava odgovornost za izmišljanje i otkrića, bilo to na korist ljudima ili, češće, na njihovu štetu.

Bogovi nisu po definiciji morali biti blagonakloni ili, čak, pametni. Priglupi Titan Epimetej, obavljajući božanski nalog da živim bićima raspodeli neophodne osobine sasvim je zaboravio na ljude, pa su dotični ostali bez krila za letenje, krzna da ih štiti od zime, brzine da se spasavaju od zverova i bližnjih, očnjaka da se prehrane, kandži za odbranu… Zato je njegov pametniji brat, Prometej, morao – ne bi li ljudima olakšao život – da od bogova ukrade vatru. Kažnjen je da mu, prikovanom za kavkaske stene, orao ždere džigericu do kraja sveta i veka. Oslobodio ga je, po jednom popularnom mitu, Herakle lično. Ali, ni Prometej ni Herakle nisu mogli da jednostavno ukinu presudu: Prometej je, da bi presuda važila, od jednog beočuga lanca kojim je bio okovan napravio prsten u koji je umetnuo komadić kavkaske stene. Noseći ga na prstu, formalno je ostao okovan za Kavkaz. I danas, kaže mit, ljudi nose prstenje s kamenjem kao znak svog prometejskog porekla.

Grci su pomenutom Prometeju pripisivali svu silu različitih korisnih izuma, ali su u istoriju civilizacija, naročito zapadne, ušli i kao narod koji je prvi individualizovao pronalazače. Taj grčki „pronalazak pronalazača“ obeležava daleko najveći deo istorije zapadne civilizacije, dovodeći ponekad do očajanja generacije i generacije učenika i studenata koji su prisiljeni da pamte ko je izmislio ovo ili ono, ko je i kada otkrio nešto treće, pa čak i zašto je to važno. Tek odnedavno primećuje se neka vrsta promene, došlo je do „otkrića“ da baš sve važno nije pronađeno, izumljeno ili prvi put primenjeno na Zapadu. Pronalazači su danas „inovatori“ u boljem, ili oni koji neki ciklus odnosno prethodno postojeći niz otkrića primenjuju na efikasniji, ekonomičniji, korisniji ili neki četvrti novi način, u gorem slučaju. Naučnici, koji se tokom velikog dela istorije nove ere nisu mogli drukčije zamisliti do kao usamljeni geniji, najčešće đavolovi učenici, danas primaju i najveće nagrade pozivajući se i izražavajući zahvalnost čitavim generacijama prethodnika ili savremenika koji su doprineli njihovom pojedinačnom uspehu.