Teran

Mlad si i žedan, uvek i svega: ništa te još nije do kraja napojilo, i čini ti se da ništa ni neće, takva je to žeđ pošto je svet još nov, a u arkadijsku baštu uživanja tek što si počeo samostalno da ulaziš, makar i preskačući ogradu, jer zapravo si još „premlad“, bar po nekim merilima, onim koja ionako ne nameravaš da poštuješ. I voliš sve što te opija, takvi su klinci-mulci, vole da ih nešto tresne, ne pitaju mnogo šta je to i kakvo je, samo neka ih radi, ali tebi to jako, jako brzo prestane da bude dovoljno, pa tragaš za nečim što nije samo jako nego je i dobro, mada još ne znaš ništa o tome šta je dobro, niti baš znaš odakle bi naučio, osim što ti nešto u tebi pomaže da počneš da praviš razliku: ovo nije dobro, ono jeste, ovo je slatkasto ždrebećasto đubre, ono je grozomorni kvazidalmatinski (ili koji već) kiseliš, a ono tamo, e, to je nešto drugo, od njega je i pijanstvo drukčije, bolje, a i posledice su manje teške, ako su uopšte teške… I tako se zapravo učiš, metodom pokušaja i pogrešaka, ekstaza i mamurluka, istražuješ prodavnice i prčvarnice naše socijalističke zemlje ponosne, sve dok ne otkriješ kraški teran, potom i vipavski teran kao njegovu regionalnu podvarijantu, naposletku kanda i motovunski teran kao nešto južniji izdanak zemlje istarske, i na njima se zadržiš, na svim tim teranima, postanu ti navika i amblem, isto kao omiljeni bend ili marka cigareta; a uz to dvoje ionako ti najbolje idu, nego šta?

foto: markus spiske / www.temporausch.com

Posle dođu devedesete i sve ode u trideset i tri nimalo lepe božije materine, nastupe besčasna i beshlebna, a kamoli besteranska vremena, pa onda i to nekako prodeveraš, i sada već mnogo zreliji, a valjda i odnegovanijeg ukusa, vratiš se svojim teranima, starim i novim, sa obeju strana novih državnih granica koje dele istarsku zemlju, jedinu na svetu na kojoj teran raste i na kojoj ima smisla, jer takva je to sorta, endemska, lokalna, ona ide uz tu zemlju i to more, to nebo i te ljude, te vetrove i jezičke melodije; okej, voliš ti svašta još, čak i merlot i još više cabernet, ali njih ima svugde, oni su globalna konfekcija, makar i sasvim dobra, a teran je nešto što postoji samo u trouglu između Rijeke, Pule i Gorice, ponajviše nedaleko od zapadne obale od Novigrada do Kopra i iznad nje, u kraškim slovenačkim predelima iznad Trsta. Negde se teran ili teranov blizanac zove i refošk, ne mariš, voliš ga u obe varijante, samo da je onako težački, nerafinisan, neparfimisan, moćan i mrk, a opet i tako blažen i blag, onaj koji i teška pijanstva okončava tek lakim mamurlucima, ili niti takvim, kao onomad kada ste u Petroviji – kao raspušteni knjiški moljci na ekskurziji – lumpovali do jutra preturivši celo teransko jezero kroz svoja ždrela, pa odspavali po sat-dva i ustali kao novi, prozračnih glava i ozarenih srca, bez trunke težine u sebi i u svetu.

Ne kanim pametovati o istoriji i enološkim svojstvima terana i(li) refoška, danas je ta vrsta davljenja podacima suvišna, jer onaj koga to zanima saznaće lako i brzo na guglovima i ostalim vikipedijama. Ovde govorim o uživanju, a ono je neodvojivo od mesta i vremena, jer su to dimenzije stvarnog ljudskog postojanja, realnog iskustva, proživljaja. Teran/refošk je grožđe i vino, ali je još više jedna kultura, jedan pogled na svet, onaj prozračen dobrim vetrovima Istre i Krasa, tamo gde se slovensko, romansko i germansko tako prirodno prepliću (i sukobi su, naravno, forma preplitanja…) da nikoga i ničega nema u „čistom stanju“, što fašiste svih boja užasno ljuti, naročito po dalekim prestonicama, stalno su nezadovoljni i u Zagrebu i u Ljubljani i u Trstu ili Rimu, a kanda i u Beču, Pešti ili Beogradu ima onih koji još škrguću zubima, ali koga se to uopšte još smatra?

Ostario si u međuvremenu, sedobrad sediš na terasi s pogledom na pučinu, ili pak bez pogleda na pučinu, a pred tobom je čaša terana praćena pršutom, i sirom; probao si u međuvremenu razne preskupe fensi terane čuvenih uzgajivača, kao i one anonimne, kupljene na litar u kakvoj konobi: ne bi umeo da kažeš koji su ti bolji, neretko ovi potonji. A lošeg gotovo da ne pamtiš, nisu te izneveravali, od fijumanske konobe preko piranskog restorana do pulskog dućana u kojem ti ga prodaju u plastičnoj boci, po smešnoj ceni. Izgleda da teran koji bi bio loš ne postoji jer bi odmah prestao da bude teran… Đavolja rabota ili neodgonetljivi trik podneblja? Ko mari! Teran se najbolje pije na izvoru, u njegovom prirodnom okruženju unutar istarsko-kraškog trougla, ili bar ne predaleko od njega; pokušao si, doduše, da ga nosiš kući, da ti potraje, ali nije to to, ima nekih stvari koje se mogu poneti ali se ne mogu preneti, i dobro je što je tako jer kad bi teran mogao k tebi to bi te ulenjilo, a ovako znaš da moraš ti k teranu, a uz njega dobiješ i sve ono što ga prirodno prati, i onda je svet nekako na mestu, a čak ni ti mnogo ne štrčiš. A to, priznaćeš bar sebi, odavno nema cenu.