Tenis glavom

Nekako pravi početak je raspust između sedmog i osmog razreda osnovne škole.

Sve do tada Štrand, novosadska gradska plaža, bio je jedna od opcija za utrošiti dečiji raspust. U stvari, Novi Sad je tek koju godinu ranije silom prilika iliti onim nesretnim ratom postao središte mog letnjeg raspusta. Do tada, znalo se, kraj juna: pravac Bosna kod babe i đeda na selo, za povratak ni ne pitaš, kraj avgusta uz okrenuto jagnje ti ne gine. Sve između je stvar rutine u seoskim poslovima i dečjoj razbibrizi sa vršnjacima slične sudbine, onim čiji su roditelji prirodno migrirali ka centrima već tada posrnule nam bivše države. No, to je za neku drugu priču.

Godinu dana ranije sa društvom iz razreda se krenulo pikati kocke ili nožnog tenisa, kako ko voli da kaže, ali uz kupanje, picigen – još jedna štranderska igra, i ono samo deci nalik tumaranje po plaži na putu ka novom nestašluku.

Ali to je bilo onako, na usput iscrtanom terenu i bez nekih taktičkih zamisli. No, već tada se desila sudbinska situacija.

Dva starija mangupa prijave se kao sledeći, što bi značilo da na fin način hoće da nas počiste sa lepog parčeta plaže gde može da se napravi pristojan teren. Nakon njih prijave se njihovi drugari i već u sledećem momentu mi klinci ostajemo bez našeg terena. No, reših da skupo prodam kožu. Iako smo bili znatno slabiji i tek počeli da igramo pravi tenis glavom na pesku – jer to je u stvari epohalna korekcija ovog sporta: da se lopta u protivnički teren mora prebaciti glavom – za koji mi bar hoćemo da verujemo da se igra samo u Novom Sadu, pa i naš letnji turnir skromno zvanično zovemo Svetsko prvenstvo u tenisu glavom.

Uz neizbežna laganja u brojanju i navlačenju sumnjivih lopti u našu korist, u jednom bezizlaznom poenu, sa sve osmehom na usnama insceniram posekotinu kamenčićem u pesku na koji sam stao. To je valjda bio momenat kada sam pobrao večne simpatije mog zauvek starijeg prijatelja, kuma a u prvo vreme samo partnera u tenisu glavom. Mi smo, naravno, izgubili i vrlo brzo krenuli u potragu za parčetom ravnog, još neisušenog dunavskog peska koji se može naći samo uz obalu na Štrandu.

Ali već početkom sledećeg leta čim je jednom od nas zafalio partner, mozaik je bio sklopljen.

Od tada, uz sve uspone i padove u životu – teška srca kažem, već 20 godina – kreće svakog leta taj poriv da se kasno po podne bude na pesku. Prvih par godina je bilo čak i komično. Ekipa iz kraja kreće uveče na Štrand, što je za nas Limance i prva ozbiljnija večernja odrednica na početku adolescencije, a srećem ih u povratku, na pola puta, sa peskom na čelu. U to vreme nije nedostajalo energije pa bi im se, posle kratkog čekiranja kući, vrlo brzo i priključio. Kasnije, kako su obaveze i neki nazovi ozbiljan život krenuli da pritiskaju, tako su ti trenuci valjda još više dobili na ceni. Zato nije ni čudo da i dandanas, nakon odigranih partija u smiraj dana, kada se raja pokupi sa plaže i kada jasno čuješ sa razglasa neprevaziđenog Marvina Geja kako pevuši Sexual healing, možeš da vidiš nas, ostarelu decu, kako nakon dobre partije radosno uskačemo u Dunav vičući: „A gde ima ovo za 50 dinara!“ Nažalost, vremena kao da se već ponavljaju, pa već neko usput dodaje: „A gde ima ovo za 100 dinara!“ dodajući na cenu dnevne ulaznice i veliku mekiku sa kojom realno možeš da opstaneš ceo dan na plaži.

Valjda to nekako podseća na devedesete.

Svetla na Mostu slobode su se tek upalila, što prati njihov prelep odsjaj u Dunavu. Vrućina i naporan dan u gradskoj vrevi kao da su netom odneseni.

Hitam u kabinu na presvlačenje uz podsmeh kuma, iskusnog porodičnog čoveka i oca troje dece, koji se još šeretski izležava u plićaku: „Jebote, šta sve ti upakuješ u sat vremena slobode“.

Osmehujem se, jer znam da ove stvari u životu može samo visok vodostaj da poremeti. Ali i to je kratkog daha.