Telo

Koščat, osrednje očuvan ženski torzo u plavoj majici i obliven znojem poskakuje ispred police do vrha ispunjene knjigama. Lice uokvireno svetlo ofarbanom kosom kombinuje grč muke i rešenosti. Dva odsutna, širom otvorena oka, gledaju direktno u kameru. U kadar se povremeno upliće plavi peškir koji sa dahćućih usana i ispijenog lica briše znoj. Na ekranu je američki filosof Marta Nusbaum. Polica sa knjigama ne progoni poznatog filozofa prava. Marta Nusbaum je snimljena u svom kabinetu tokom popodnevnog džoginga na beskrajnoj traci (tread mill) mašine za trčanje. Video je prikazan na izložbi posvećenoj lepoti i utehi.

Izreci „U zdravom telu – zdrav duh“ značajno je promenjeno značenje. Pojam zdravog je preveden u kult lepo oblikovanog tela. Tela su moguće postala i zdravija, a za duh se ne zna. Prateće pojave to baš ne obećavaju a lepo oblikovanom telu se neretko i samo zdravlje podnosi na žrtvenik. Sajmovi lepote i takmičenja za Miss. i Mr. Univerzum banalno pijedestalizuju lepo telo a na nivou svakodnevice nebrojene knjige o dijeti, džimovi, trim kabineti i oprema i mnoštvo proizvoda tzv. opšte potrošnje svoju visoku konjunkturu duguju toj svetinji. Mediji, posebno štampa, imaju ključnu prosvetiteljsko-propagandnu ulogu. Njihove naslovne strane, duplerice i reklame nalikuju i imaju jedan te isti sadržaj: negovano meso. Forme se razlikuju u nijansama a samo put, oči i kosa ukazuju da se radi o našima. Oskudna odeća deluje tek kao tesna ambalaža esencijalnog sadržaja. Čitaočeva mašta foto-modelima dodaje uzbudljive životne biografije, po volji i snazi imaginacije. Poruke udarnih naslova su direktnije: „Svako vitak sa Lifestyle dijetom“, „Kako sam se prepolovila“, „Izgledati bolje nego pre pet godina“, čuj. Daje li ovo nadu pregojenima, ljudima sklonim gojaznosti i ženama s poremećenim metabolizmom? Naravno, u meri u kojoj to odgovara nezasitom tržištu zavisnom od broja onih koji nemaju idealne mere, toj vojsci vernih potrošača pilula za mršavljenje, elektronskih vibratora za razbijanje celulita, vitaminskih koktela, steroida i, uz mnoštvo drugog, bikinija koje nikada neće navući. O tome svi znamo ponešto, naslućujemo da u naglašenoj kampanji posla nisu čista, ali nas slike na kraju zavaraju. Teško je, posle svega, priznati da biti popunjen znači biti sa sobom samim.

Razmere indoktrinacije kultom tela uglavnom nismo svesni do trenutka suočavanja s praksom: dok na tv-u gledamo in vivo takmičenje u mršavljenju „Big Diet“; kada nam na ekranu PC-ja osvane ponuda „Trimlife“ paketa na „free risk basis“, sa sve ličnim lifestyle savetnikom i mentorom za mršavljenje; kada nam se neko opširno poveri koliko je kg skinuo uz pomoć ove ili one metode za samosatiranje; ili kad primenjenu doktrinu iz tablioda prepoznamo tik uza se. Evo slučaja. Uz jednolično kloparanje u mraku praskozorja, briljantinom zalizani tip u srednjim godinama, s licem zeke, naočarima i nemarno zabačenim šalom, posle sendviča od tamnobraon hleba, upriličenog od zelene salate, iz kofera poteže (naravno!) šargarepu. Posle mrkve uzeo je da pili mandarinu, popravio naočare i nehajno listao sinoćnje novine. Kada se ponovo vratio sendviču, bilo je jasno da sledi kakav priručnik za dug život bez radosti. Nema boljeg objašnjenja za opisano ponašanje jednog potencijalno srećnog stanovnika planete. Scena time nije završena. Uvežbanim pokretom je povukao zip torbe, izvukao metalnu kutijicu i iz nje uzeo meku mentol-bombonu (garantovana sigurnost plombi), klopnuo je u dahu da bi svoj novi, sveži zadah odmah nesebično podelio s okolinom. Za trenutak sam bio lišen vlastite duvanske aure i tek me je dubok udah iz vlastitog šala vratio sebi. On je podigao ruke do police za kofere i izveo splet vežbi istezanja i razgibavanja. Bio sam fasciniran celom akcijom. Ne vežbom, već voljom koja kupe druge klase u trenu pretvara u vlastiti trim-kabinet. Bio je to još jedan dokaz da opsesija tela nije zavisna od obrazovanja i socijalnog statusa. Bolje stojeći, sa više slobodnog vremena, u kućama imaju posebne sobe, mikromučilišta Apolonove inkvizicije koje pokazuju kao da je Apolon sam.

U savremenom javnom životu fizička pojavnost ima prednost nad sadržajem. Zato bavljenje telom mnogima gotovo sasvim ispunjava slobodno vreme, te zauzima i velik deo prostora kulture i emocionalnog života. Značaj pojavnog i fizičkog, prevaga amabalaže nad sadržajem, usmerila je individualno investiranje, raspodelu vremena i interesa. U parkovima majke džogiraju iza kolica sa tek rođenim bebama, biciklisti i roleri štrapaciraju poslednje modele poznatih marki sportske opreme i u parku i duž autoputa, kvarc-kabineti imaju liste čekanja a džimovi su puni mazohista koji na različitim simulatorima prirodnog okoliša pokušavaju da dostignu idealne mere struka, bicepsa i tricepsa. Šta drugo, znanja su u dinamičnoj promeni koju je teško pratiti. Neko sve ovo može dovesti i u vezu s činjenicom da su svi opresivni režimi bili preokupirani lepim telom i fiskulturom. Nemačka omladina tridesetih, koliko i ona u Staljinovom i Titovom komunizmu, učestvovala je u sletovima kojima se popularisala fiskultura, potcrtavala složnost i gipkost naroda. Kao da se ideologija o superčoveku, posle šest decenija, obnovila u formi globalnog projekta masovne (fis)kulture. Prenaglašena briga za telo je svakako odraz emancipacije, ali i perioda opšte zamene ideala. Zato ona nema nikakve veze sa zvaničnom državnom politikom. Kult tela je neodvojiv od pomahnitalog individualizma i traženja utehe u ego tripu, tim ozbiljnim osloncima tekućeg projekta globalizacije.