Teča

Tetak, tetkin muž. Važan rod jer ga je tetka, a zna se ko je tetka, izabrala, zavolela i u familiju inkorporirala, što bi rekli današnji obogaćivači lepog našeg jezika. Srećom, imala sam više tetaka, pa su teče, bez neke naročite zasluge, rano postajali junaci našeg detinjstva. Tetak Đukan bio je neumorni radnik, na njivi od jutra do sutra, ozbiljan, retko se smejao, a i kad je to činio, smejale su mu se oči, i njega, eto, pamtim po tim nasmejanim očima i po dolarima koji su u njegovu kuću stizali iz Amerike, na opštu radost svih nas. Koliko je on bio tih, toliko i još mnogo više bila je bučna naša tetka Lela. Nije volela nijedan ženski posao, osim heklanja i štrikanja, pa smo je, u poznim godinama, zvali štrikaća baba. Bila je posesivna i sva ljubav dece, po njenom, pripadala je njoj i tu nije bilo diskusije. Tetak Dušan, delovao je opasno. Visok, krupan, crn, kosa, oči, koža, sve garavo, a tetka Manda mala, sitna, plava, mekog glasa i usporenih pokreta, i njih dvoje su mi bili enigma. Kako sam im češće dolazila u goste, vidim da su oni jedna harmonična celina, da od svega na svetu najviše vole svoja četiri sina, četiri lepotana, i da je njihovo sveto pravilo da na stolu uvek mora da bude veliki domaći hleb i tegla pekmeza, bar, jer deca ne smeju da budu gladna. Drugi tetak Dušan bio je radnik na železnici, na maloj stanici Una, odmah iza Martin Broda, pravi švajcarac, nikad zakasnio, mada je do posla valjalo i te kako pešačiti, nikad pogrešio, ćutljiv, večito sa lulom i, kao sa ordenom, sa svojim divnim satom, onim sa lancem i poklopcem kojim je merio vreme i učio nas kako se ono ceni. Vidim ga kako okreće jagnje na ražnju, i čujem tetku kako ga požuruje: „Sad će se probuditi ovi naši cigani, nema spavanja u splitskom vozu, reče ti, draže im je spavanje nego jelo!“, gunđa sebi u bradu, ljuta što smo polegali bez jela.

E, sad, dođoše teče, muževi tetaka moje dece. Teča Vince, izvor radosti i uzbuđenja. Kod njega puno dvorište zečeva, kuca, maca, prasića, cverglana, višnje crvene, kajsije dobre i zelene, izazova na pretek. Uz teču deca zavoleše seosko dvorište i zapamtiše kako se životinje međusobno dogovaraju i kako ribe stižu do stola, mirisne i hrskave i kako teča pecaroš odmara dušu dok peca i kupi energiju za rad u fabrici i kako neizmerno voli svoju ravnicu pa umalo zbog nje ne nastrada kad su je onomad rušili. Našao se teča u bolnici, u toku noći počeše donositi povređene ispred Banovine, a jedan jauče li jauče. Dojadilo teči, pa će onom: „Bolje bi ti bilo da si iš’o repu vaditi, koji te đavo ter’o da jogurtom revoluciju ganjaš!?“ Razgoropadi se novopridošli i… Lepo je pričao teča i pažljivo ga slušala deca. Teča Rade, lep kao Klerk Gebl, ma još lepši, ugrabio najlepšu tetku, pa sa fotografija i danas provociraju tom lepotom, za decu je rado činio razne podvige i zasmejavao ih zdušno. Šetao s njima korzom, vodio ih u letnje bašte, učio ih kako se naručuju pesme, i na plažu im donosio ušećerene jagode iz svog dvorišta i obećavao da će na njihovim svadbama biti najveseliji i najluđi jer, tako je govorio, kakva je to svadba ako svatovi malo ne polude.

Slušam, ovih dana, decu naše familije kako pričaju o tečama, i ne odajući se, uživam. Stigoše do teče Đorđa. Pa kažu: „Voleo je šešire, odela. Voleo da izgleda elegantno. Uspevalo mu je da izgleda tako jer je bio visok i zgodan. Puno čitao, pravi kolekcionar knjiga, i pisao. Imao vremena da se posveti onome što voli. Putovao. A kako je tek pričao o tim putovanjima, ma da se turistički vodiči pred njim sakriju! Voleo Rusiju! Kad zapeva ruske, ni operski pevači nisu bolji, a jezike znao i to onako znalački, krene od korena pa do sinonimije čega hoćeš, a inženjer vrsni bio. Jako je voleo brata. Niko ne mora da nam crta o čemu se tu radi (gledaju se braća sa razumevanjem), a tek našu tetku kako je voleo, videlo se sa kilometra, zapravo je voleo za njih dvoje, ne za izlog, ne za kom-šiluk. Tako je uvek kad je ljubav ono pravo, zar ne? Teča Đorđe je autoritet, staneš mirno pre nego pokucaš na vrata, pročistiš grlo, spremiš vijuge da budu na oprezu, potrudiš se da dorasteš raznim temama. Ma, teča je izgledao i bio, baš tako bio junak našeg detinjstva, našeg odrastanja, krivac za prve kompjutere koje su nam roditelji, preko raznih veza, iz inostranstva nabavljali jer tako je to savetovao teča, teča Dođe“ (uz smeh završiše sećajući se kako ga je jedan od njih zvao kad je progovarao).

Teča Sloba, primetiše deca, šumar Zelenac, junak Mokre gore, a posle privatnik, kao da je prestao živeti kad je nestalo Juge, nestalo sa zemljom normalno poslovanje, „jajare se dokopale zemlje pa je ukopale“, a teča ne ume da se nosi sa životom ako tako siromaški teku dani, pa zvoca li zvoca, svađa se sa televizorom, sa penzionim fondom, sa vodom, sa dijabetesom…“ Baš nam nedostaje naš teča, vickasti Ercov, ne možemo prihvatiti da se tako separatiše od života“, zaključiše.