Svet na dvosedu

Sve je počelo kada je Jens zatražio tri dana smeštaja u Beogradu. Drugarica i njen dečko nisu bili slobodni da ga ugoste, pa su to prepoznali kao idealnu priliku da Tanju i mene konačno uvuku u „projekat“. Ja sam se, naravno, dugo premišljao – lepo je to druženje i sve, al’ ipak nepoznati ljudi na gajbi – ali je odlučnija polovina našeg para na kraju prelomila i dva dana i nekoliko SMS-ova kasnije, pred vratima nam se pojavio mršavi, nasmejani Nemac sa velikim rancem na leđima.

Na sajtu preko koga se ostvaruju kontakti i dogovaraju posete pisalo je da ima dvadeset jednu godinu, studira ekonomiju u Nansiju u Francuskoj i svakog leta putuje po Evropi (ali mu je tek pečatom sa srpske granice razdevičen pasoš). Kao našeg prvog „kauč surfera“ očekivale su ga čista posteljina i mnoštvo entuzijazma za pokazivanje Beograda, uz sve moguće informacije kojim smo ga usput zasipali, nadvikujući se i upadajući jedno drugom u reč.

Ako i nije uspeo baš sve da nas razume, bar je video Kališ noću, devojke iz „Silikonske doline“, hram Sv. Save, najeo se baba-Rajkine musake i nauživao na splavu Tanjinog drugara na Adi Međici. Dan nakon što je otputovao dalje za Istanbul stigla nam je i prva pozitivna „referenca“ (iliti preporuka) na profil koji smo u međuvremenu otvorili na sajtu za „kauč surfovanje“ i popunili ga informacijama o sebi i najlepšim zajedničkim fotkama. Jens nam je zahvalio i preporučio svima koji dolaze u Beograd da nas obavezno kontaktiraju.

U narednih nekoliko meseci naš stari zeleni dvosed na rasklapanje ostvario je više uspešnih međunarodnih kontakata nego srpska diplomatija u poslednjih dvadesetak godina. Većini je Beograd bio jedna od stanica na „balkanskoj“ ili „istočnoevropskoj“ turneji (ona priča o „kući nasred puta“ konačno je počela da dobija nekog smisla), ali bilo je i onih koji su ciljano (Exit, Guča, Beer Fest) dolazili baš u našu zemlju. Neki su, naoružani turističkim vodičima, mapama i beskrajnom željom za znanjem bili odlučni u nameri da za tih nekoliko dana maksimalno dobro upoznaju Beograd. Tako smo sa „surferima“ prvi put bili u Muzeju 25. maj i Kući cveća, saznali smo da je Pobednik prvobitno trebalo da bude postavljen na Terazijama, ali je problem bila golotinja, a da je kula u Gardošu zapravo Milenijumski spomenik koji su podigli Mađari krajem XIX veka i nema ama baš nikakve veze sa Sibinjanin Jankom (Hunjadijem) kako neki pogrešno misle (ja nisam mislio ništa). Drugima je opet pogled sa krova naše zgrade u potpunosti zadovoljavao potrebu za upoznavanjem arhitektonskih lepota glavnog grada, te su preferirali klubove i splavove, pravljenje klope ili „blejanje“ na gajbi do pet ujutru, uz lepo kombinovane doze alkohola, smeha i životne filosofije.

Za sve zajedno imali smo utisak da ih generalno „baš briga“, što nam je, u određenoj meri, budilo ljubomoru. U dvadesetoj, dvadeset prvoj, drugoj, trećoj mi smo imali bombardovanje, Slobu, demonstracije, Peti oktobar. Igrom slučaja, ja sam uspeo jednog leta da putujem po Evropi sa rancem na leđima, ali većina ljudi iz moje generacije nikad nije ni izašla iz zemlje, a i onima koji jesu uglavnom se sve završavalo na srednjoškolskoj ekskurziji u Budimpešti ili letovanju na Halkidikiju. I nije tu samo lova bila problem. Okej, tada nije bilo besplatnog „surf kauča“, ali bilo je hostela, hotela sa jednom zvezdicom, soba za iznajmljivanje, rođaka gastarbajtera. Mesečna inter rejl karta je bila pet puta jeftinija nego bilo gde u Evropi pošto se marka u međunarodnim transakcijama menjala za šest dinara. Ali (samo)izolovani sistem u kom smo odrastali jednostavno nije podržavao slobodna putovanja, a ni na ostvarivanje kontakata sa strancima nije se gledalo baš preterano blagonaklono. U očima naših istraumiranih roditelja sve što nije agencijski aranžirano obavezno je podrazumevalo bliske susrete sa odbeglim robijašima, silovateljima ili trgovcima „belim robljem“. I sada bi mnogi na pomen „surf kauča“ samo zabrinuto vrteli glavom: A šta ako naiđete na neku budalu? Ne znam, možda je to i razumljiva reakcija, ali mi se čini da te budale uvek lovimo na krajnje pogrešnim mestima.

Ipak, za neke stvari nikad nije kasno. Prvo Klaudija, pa Fabijen i na kraju Magnus, koji su svi već uveliko zagazili u četvrtu deceniju života, razbili su nam predrasudu kako je glupo da se u 30 godina nekim nepoznatim ljudima uvaljujemo na gajbu. Uspeli smo da iskamčimo slovenački „šengen“, promenili zupčasti kaiš na „korsi“, napunili gepek kobasicama i paštetama i junački se otisnuli u prvu „kauč surfing“ avanturu po Italiji.

U Breši su nas čekali vaspitačica, magacioner i najlepše špagete koje smo ikad okusili, u Bergamu sredovečni amaterski glumac, usamljenik i zaljubljenik u filmove, dok nas je bračni par trgovaca medicinskom opremom upoznao sa boemskim životom Milana.

Famozni 30. rođendan dočekao sam u Bolonji. Valeria i Rikardo, studenti iz Rima, iznenadili su me rođendanskim kolačem, pokazali nam gde živi Romano Prodi i odveli na studentsku žurku na otvorenom usred nekog prelepog parka. Čim smo kročili u taj veliki ovalni prostor ispunjen razuzdanom belosvetskom studentarijom, bilo nam je jasno zašto je „bolje biti pijan nego star“. Naši domaćini i njihovi drugari u potpunosti su nas razumeli i ispratili. U trenutku kada su nas noge izdale, uvalili smo se u udobni separe, tik pored di-džeja i gledali ih kako zajedno sa nekim nedužnim brucošima iz Holandije đuskaju na dekorativnim svetlećim kockama. Poslednje čega se sećam sa te večeri je osećaj da me „baš briga“.