Suvozač

Poslednja priča u zbirci Efraima Kišona Kod kuće je najgore govori o iskustvu vozača protiv kog se namerila cela porodica. Sedne Kišon u kola, pored njega supruga, iza deca i pas. Vozi, a lepša polovina viče: „Pazi, pešak!“, onda se nadovežu i deca: „Tata, paziiiiii pešak!“; on svakako vidi tog pešaka, ali od njihovog vriska naglo zaokrene i udari u kontejner. „Eto“, kaže supruga, „šta bi tek bilo da ti nismo pomogli.“

foto: a. anđić

Kada sam naletela na ovu priču, bila mi je mnogo jasnija ona rečenica Luisa Kerola da čitamo kako bismo znali da nismo sami.

Vožnju sam položila pre pet godina, što ništa ne govori osim da imam vozačku dozvolu.

Levoruka sam i žensko sam, to već govori više.

Ta dva opravdanja sam koristila kada bih skretala levo, dok je moj dobri instruktor smireno ponavljao: „Desno, desno, ne, ne, pa kazao sam: desno!“ Pred ispit mi je predložio da na šakama ispišem veliko L i D: „Što je sigurno, sigurno je.“

Ali muka je tek počela.

Tražeći genetske korene hronične nesigurnosti, setila sam se deke. Skoro sve mu je išlo od ruke, ali jedine slabe tačke kojih se sećam bile su upravljanje automobilom i pranje posuđa. Baka bi sela na suvozačko sedište i, kao svaka dobra žena, govorila: „Evo semafora“ ili „Neko pokušava da te prestigne“. Jednom je sedela pored, ćutala, napolju hladno. Kola nisu slušala onako kako je deka hteo, pa se u jednom trenutku okrenuo i rekao joj: „Ne diši toliko, vidiš da mi magliš stakla.“

U porodici se to prepričava kao anegdota, ali je smatram vrlo korisnom. Naime, suvozač je kriv za lošu vožnju.

Prvi čovek koji je u kolima sedeo pored mene bio je instruktor. Smiren do granica mogućeg, govorio je tiho i ujednačeno. Nije se mnogo opterećivao ni kada bih krenula pod ručnom ni kada bih tvrdila da je parkirati se uz liniju potpuno nemoguće (što i dan-danas mislim, mada me neki prijatelji opovrgavaju). Tvrdio je da je Šumaher prvi put pao na testu vožnje. Valjda je pokušavao da me motiviše.

Jednom smo upali u zastoj iz kog je izgledalo nemoguće izvući se. Posle dobrih pola sata počela sam da trubim. S vremena na vreme, čisto da olakšam dušu. Zatim malo češće. Onda su krenuli da me nerviraju pametnjakovići što voze preko trotoara. Coktala sam, odmahivala rukom, prebacila tri radio-stanice jer su puštali vrlo iritantnu muziku. Instruktor je mirno sedeo da bi u jednom trenutku, glasom potpuno ravnim i jedva čujnim, kazao: „U ovakvim situacijama dođe čoveku da se iznervira.“

Identifikacija sa Kišonom počela je brzo. Dok je Oskar Vajld delio ljude na dve grupe – dosadne i zanimljive, otkrila sam bolju podelu. Na one koji se plaše da sednu sa svežim vozačem u kola i one koji to preterano vole.

Prva grupa upire nogama o pod, drži se za gornju ručku „juga“ dok idemo četrdeset na sat. Pre svakog saobraćajnog znaka blago uspaničenim tonom obaveštavaju koji znak dolazi, a kad dođe red na semafor, govore koja boja je na redu. „Sada će zeleno.“ „Da li si malo preblizu ivičnjaka?“, pitaju dok svako malo izviruju kroz prozor.

Vozača koji stalno strepi da je preblizu ivičnjaka i da, ako vozi brže od četrdeset na sat, neće moći da zakoči izleti li mu neka životinja na put, to veoma obespokojava.

Druga kategorija suvozača, naprotiv, osokoljena je na pomalo zastrašujući način. Član porodice me je čeličio tako što bi, dok vozim, viknuo“ „Stani!“ Ukopala bih se u mestu ubeđena da je pod točkovima u najmanju ruku zalepljen golub, a on: „Ma, samo proveravam kakvi su ti refleksi.“

Tu su i dobronamerni – preterano savetodavni, koji do u tančina objašnjavaju proces vožnje, ponavljajući: „Ma opusti se, bre, što si tako napeta.“

I to kažu više od tri puta.

Dok prvi u kolima prave onu neprijatnu tišinu prekidanu povremenim (ne)sputanim uzdasima, drugi pričaju kao da su upravo pročitali (i pogrešno razumeli) onu Albaharijevu – da će reč spasiti svet.

Ni bez suvozača nije lako. Pogotovo ako slabo razlikuješ levo i desno i kao „prebrzo“ karakterišeš svaku brzinu iznad pedeset kilometara na čas.

Onda nije zgoreg imati i onog koji disanjem magli stakla.