Stranačka industrija

Da se razumemo od prvog vagona: Aleksandar Vučić nije samo moj politički neistomišljenik. Aleksandar Vučić je moj klasni neprijatelj. I ne samo on, nego svi oni koji plaćaju svoje račune prihodima prihodovanim u stranačkoj industriji. Svoje stranke. Bilo koje.

Potpuno sam svestan činjenice da je radno angažovanje u stranačkoj industriji legalno i legitimno. Ako prihvatam da je u redu da obućar pravi cipele i da filmadžija pravi filmove, onda ne bi bilo fer da stranačkim industrijalcima osporim pravo da prave glasove. Mogu da razumem i zašto je stranačka industrija atraktivna: em može ko hoće, em kontrola javnih resursa, em privilegije, em ujka Vasa zapiše da se zaboravi, a ima slasnih zalogaja i po mesnim zajednicama. Pa i preletanje iz stranke u stranku – da li prelazak menadžera srednjeg ranga iz Koka-Kole u Pepsi-Kolu ili iz Epla u Majkrosoft izaziva masovni odijum? Ne izaziva, nije se taj zaposlio u Koka-Koli da tera pravu magiju ili u Eplu da misli drugačije, nego za pare, konkurencija mu ponudila više i u čemu je problem. U ideologiji? Prevaziđena. Da li možda predstavlja neki od ključnih elemenata industrijske proizvodnje? Nije ideologija radna snaga (stranačka oligarhija, menadžment i izvršioci), nije sredstvo za rad (pričam ti priču, lobiranje, tante za kukuriku, ruka ruku mije, kosturi iz ormana i mediji, od nacionalnih pa do od vrata do vrata), nije predmet rada (široke biračke mase), pa prema tome, molim lepo. Ponekad bazdi, ali šta da se radi, svaka industrija ima poneku falinku; ako se podrazumeva da kitolovačka industrija tamani kitove, a naftna industrija povećava emisiju ugljen dioksida, zašto da se iščuđavamo što uz stranačku industriju idu korupcija, nepotizam, stranačko zapošljavanje i pitanje a gde sam tu ja.

Razumem da je posredna demokratija nužnost, pa ne može pet i kusur miliona punoletnih osoba sa pravom glasa da stane na Trg Nikole Pašića, plus me i mrzi da se akam do skupštinskog restorana od Prokopa ili sa Novog Beograda od kako su autobuska i železnička stanica postale kolateralne žrtve borbe sa zmijama, narkomanima i pacovima. U redu, posredna demokratija mora, mada bismo mogli da se zapitamo da li mora da bude baš toliko posrednika, neka se svaki ugradi sa minimalnom posredničkom provizijom i šta onda ostane od neotuđivog suverenita radnog čoveka, građanina i birača?

Zašto su mi stranački industrijalci klasni neprijatelji? A nije mi, recimo, klasni neprijatelj industrija brodogradnje ili filmska industrija? E pa, film mogu da gledam ili ne gledam, jahtu mogu da kupim ili ne kupim ako imam para i ako mi se ćefne, ali da izaberem poslanika ili odbornika koji će da zastupa moje interese –stranačka industrija ne da. Svoj građanski suverenitet jedino mogu da prenesem na menadžment stranačke industrije koja posle sa mojim glasom može šta hoće. Dobro, da imam kapital koji hoću da oplodim na berzi, angažovao bih brokera koji bi isto sa mojim novcima radio šta hoće, ali bih brokera, ako ne radi u mom interesu, mogao da otpustim. A šta da radim sa poslanikom ili odbornikom koji me ne zastupa kako treba, nego naprotiv? Da čekam četiri godine i poklonim svoje poverenje nekom drugom stranačkom menadžmentu i nadam se da mi, umesto reklamiranog kvaliteta, neće uvaliti totalni škart.

Kvaka 22 je u tome što zastupnika koji je odgovoran meni biraču (poslodavcu de iure), a ne stranačkoj industriji (poslodavcu de facto), neće biti sve dok se tekući izborni sistem ne promeni. A pravila izborne igre (država kao jedna izborna jedinica itd.) može da promeni samo stranačka industrija ako pokrene proceduru. Što je malo verovatno, ali događalo se. U prošlom veku se u komuniste nisu upisivali samo kasapske kalfe motivisane perspektivom da se nasele na Dedinju i pipkaju balerine, nego i Koča Popović, Moša Pijade i Ivo Lola Ribar koji nisu imali problema sa stanovanjem na adresi i fascinacijom balerinama, nego ideje. A pošto se to tad dogodilo, može opet. Možda. Nekad.

E sad, u izmenjenim uslovima poslovanja i smanjenim pristupom tržištu mnogi zaposlenici stranačke industrije postali bi tehnološki višak. Kao abadžije, opančari, sarači, livci specijalizovani za koplja od bronze ili klesari kamenih sekira, pregaoci mnogih drugih profesija bez kojih se kadgod nije moglo, ali više nemaju prođu.

Baš bih uživao da kažem stranačkom industrijalcu:

“Sori, matori, mnogo ti lep taj šiljak na opanku, ali šta da ti radim, nosim mokasine”.

Od sedam milja.