Sreća

Naučnička glavomućkala nekad su se upinjala da saznaju koliko anđela može tulumariti na vrhu igle i kada će London, uz trud tramvajdžijskih konja, konačno utonuti u vruću balegu. Danas, polazeći od aksioma svake nauke koji glasi – „j… se velikoj za malu činjenicu“, mudroslovne glave izbuncavaju da je čovek, tokom svog života, istinski srećan samo sedam minuta! A ostalih sedamdesetak (ili već kako ko napeca) godina? Baksuzluk koji se razvlači kao topljeni sir? Kada se život osmotri s ovako pristojne razdaljine – čak i ja sam nakapao koji minut preko norme! Ali, uz moje sinkope sreće (kavijarska raskoš detinjstva, bogato ubračnjenje, medeni mesec na Maldivima, prvo milionče, rođenje sedme kćeri, kupovina malog aviona-ferguzona) mislim da sam najsrećniji bio kad sam, vraćajući se iz zabavišta jednog oštrog jutra dok mi je inje puckalo pod nogama, a u daljini neko pilao drva, u džepu jakne, iznenada, pronašao dva crvena – balona.

Zaslepljeni bljeskom nade, ljudi se tiskaju u zmijolikim redovima, grebuckaju papiriće, križaju brojke, presuju etikete, skupljaju čepove, isecaju kupone, pakuju bešćutne paketiće, kače se na telefonske žice što im usrkuju impulse, i uporno čekaju znak da su odabrani. I jesu, ali za gubitak. Što reče Lec: „A možda je Bog baš mene odabrao za ateistu?“ U našoj kući su se prezirale paralaže igara na sreću. Ali, otac je imao svoju pasiju. Nije dopuštao da se famozna pisma u kojima se preklinje za nastavljanjem lanca sreće – bace. Smejali smo se, odgovarali ga, čitali bućeglave prispele pretnje, ali bez uspeha. On bi, kao neki večiti dečak, sve pažljivo slušao, a čim bi mi malo popustili, vadio iz gornje ladice ormana – svoja indiga i adresare!

Svako drži kovački čekić i rado bi da kuje fortunu. Ali, toliko pehlivana ne mogu na istu žicu. Sreća nije svakom ista. Lošem vozaču sreća je kad uparkira, a na haubi ne zatekne kesu s namirnicama i delove odeće, političaru kad suša pritisne kraj u kome nema podršku, porno-početnici kad se zatvori video-klub u rodnom selu… Voajera raduje ono što roletnaru kuću gradi, šibicar pada na bogate ekskurzije, čudake veseli fermentisanje izopačenosti na rubovima duše. Pa i ja se radujem kad mi gluposti ključaju ispod pera, kao sada…

Što se više drobi o sreći, čovek sve tužniji. Dali smo se u mahnitu poteru, prštimo od ideja kako da je namamimo u svoje stupice, a zaboravljamo Emanuila Kantovića koji kaže da „sreća nije ideal razuma, već mašte“. Pa, čak i kad, zajapureni, stavimo sreći soli na rep, nastaje prastara kob. Euforija se pretvara u teskobu, sreća kopni, rasplinjuje se u bljutavosti dana i od nje ostaje tek talog. Umesto nje tad se nudi hipnoza krvavih zanosa, totemisanje tela u teretanama, šarene laže zabavnih parkova gde je sreća obavezna i nametnuta.

Ljudi odvajkada posežu za magijama ne bi li sreći navukli bukagije. Nekada su bile popularne šapice (valja se, neprcanog) zeca, potkovice, užegle kljove, praporci svetih mošnica… Sad su na ceni talismani i (h)amajlije. Kupuju se „pečati sreće“ i seju po stanovima, tovilištima, zahodima po principu po kom udbaši postavljaju svoje bubice. Nakon toga sve se obrne nabolje – bračne kljusine propinju se kao kentauri, secikese postaju uvaženici… Veli jedna snajka koja je kušala magiju: „Moj ti se Ibro poslednjih četereset godina vraćao vavjek pjan! Kad sam mu ušila ovi pećat, već u prvi akšam vrnuo se mrtav trijezan! I dobro me nabubao! Ali, neka, bolan, sevap je, čovjek mi se izlječio!“

A onda na blogu izvesnog Neđeljka Slanine (i ime mu astralno svetluca) saznadoh sve o raspaljivoj moći kristala. Kad se već odlučiš za svoj kristal, ne dozvoli da ti ga drugi kibicuje, bangavi prstima, upljuvava poganim dahom. Da bi moć kristala opstala, treba ga premetati, dahtati nad njim, napajati ga na plahoj mesečini, potapati u rakiju… Posle tog laganog preludija na astrološkim dirkama, Neđeljko počinje brstiti komplikovane razdele. Nabraja mađije kristala. Topaz se, recimo, koristi za sprečavanje iznenadne smrti (ček, ček, ako je iznenadna, kako da znaš kad da se otopaziš, a da ne odocniš?), a rubin se daje onom koji se sam izlečio od teške bolesti (šta će mu onda?). Postoji i lapis lazuli koji priziva zvezdano nebo (ovo za poete). Koga muči zatvor, valja mu blenuti u esmerald i momentalno se zvezdasto otvara. Impotenciju leči crveni koralj, koleru natrag u prošlost odnosi malahit, a ako vam u nedoba niču zubi i kidaju vas grčevi, za vas je kristal ahata. Sokolovo oko jača vid (dobro za atentatore), pa se ne mora grickati mrkva. Moj favorit je turmalin – taj inspiriše razum! (H)amajlije se nose pod jezikom i kapcima, kriju u svim šupljinama, oslanjaju između čukljeva i kurjih očiju, uglavljuju pod prečagu jednjaka… Ali, ako nemate Neđin tihi, zaularen glas pri uhu, i zajebete se u izboru – pazarili ste šejtansko pero. Pogrešno birani kristali izazivaju košmare, sraćkalicu, bes, šetaju vam Veneru po tuđim kućama, ruše lični pakt o stabilnosti. „Čujte, Srbi, oprez“, vapije na kraju svog neopevanog traktata gos’n. Slanina.

Pa, gde se skriva istinska sreća kad nije u varljivim izmaglicama? Dopuštate malo sentimentalnosti? Evo je, smeši se dok prstom proveravate vodu u kadi, a iza vas praskaju klinci uprtivši peraje i maske za ronjenje. Sreća je kad obuhvatite nežno članak One, izabrane. Ili u požuteloj, prašnjavoj razglednici u kojoj vam neko (već zaboravljen) veli da vas voli i ne može disati bez vas. Radost je i u stripu koji ponovo čitate, dok u dvorištu neko uz gitaru pevuši Koena. Ili dok žurite na autobus, a devojka, koja bi vam mogla biti i ćerka, primi vas pod kišobran. Ima dovoljno svitaca sreće, ali nema očiju da ih primete i preotmu pre nego što zgasnu.

Ti se sad nadmoćno smešiš, čitaoče? Da, ti, što ti se desna obrva podigla u čudu. Kako ti, mili moj, već ne dojadi taj oreol cinika? Nadmoćno ismevaš sreću, izjutra se plahneš hladnom vodom prezira, da čula ne otupe! Uništavaš se, kopniš. Nervira te krckavi hleb, pregrejan čaj, vodokotlić, svi krugovi stvarnosti, osim kruga dvojke. Samokažnjavaš se uočenim spoznajama. Gde je tvoja sreća otišla? Bez pisma, suza, lupanja vratima. Trgni se, učini nešto da je vratiš. Izađi na vazduh, prevedi staricu preko pešačkog, odvedi prosjaka na šampite, oraspoloži se, uhvati nečiji osmeh i uzvrati moćno. Uživaj tražeći sreću i u sebi, ponekad. Inače će te tvoja turobnost nadživeti. A to je loša zaostavština. Zapamti mudro slovo jedne rahmetli-poetese: „Sreća je lepa samo dok se če(š)ka!“

Naš benasti puk kaže da se „bolje roditi bez one stvari, nego bez sreće“. Sreća nekog privija na svoje obline, a drugog kušuje čim god stigne. Ima srećnika kojima i olovo pliva u vodi i koji bi i vešala doneli kući na svojim leđima. A, meni je, ipak, najbliži starinski recept za blagostanje koji sam čuo od baba Draje: „Kad se jede – primakni se, kad se radi – odmakni se, kad se puca – sagni se!“ Taman kako treba.