Smrt samuraja

Zbog čega posebno isticati da je za idealnog ratnika put samuraja bio put smrti? Vešt borac nikada ne pomišlja na pobedu. Samodisciplina koja se retko nalazi u stvarnosti, osim ako nije dugo i naporno uvežbavana. Minut-dva pre nego što je Mišima, na vrhuncu slave, izvršio ritualno samoubistvo, našminkao se puderom i karminom – lice samuraja bi moralo da bude lepo i nakon bolne smrti, jednom je zapisao.

Osamdeset i devete, na stazi Suzuka, obojica voze za McLaren-Hondu. Pri kraju 46. kruga, Sena ga napada u krivini, Prost zatvara prolaz i oštro se sudaraju. Postoje zagonetke koje nemaju svoje rešenje. Jedan ratnik odustaje, drugi nastavlja i dobija trku, ali ga komesari “ad hoc” diskvalifikuju. U takvom preokretu – Prost postaje šampion. Godine suparništva, ljubomore i podmetanja najboljih neprijatelja. Konačno se mire devedeset i treće, na Velikoj trci Australije, tada Francuz sa Loare odlazi u penziju. Sledećeg prvog maja, u Imoli, Prost radi kao komentator za TF1, a Sena, kao i obično, ima prvu poziciju posle kvalifikacija i neposredno pred start trke izjavljuje u gomilu mikrofona: “Nedostaješ mi!”. U sedmom krugu, u krivini zvanoj Tamburelo, u trenutku kraćem od Voltinog luka, Ajrtonu otkazuje letva volana u isuviše velikoj brzini. Bio je na čelu i bio je lep.

U pariskoj kafani “Lisabon” tog prvog maja su građevinski radnici na crno raspravljali o podeli zarađenih para (povremeno bi bacali pogled na televizor iznad šanka), gazdina mačka se dosadno motala oko nogu tragajući za jedva vidljivim mrvicama kozjeg sira po kamenom podu, naizgled zaljubljeni par se na portugalskom svađao za stolom. “Sve sam prijatelje izgubila zbog tebe!” “Ti si nesposobna za prijateljstvo!” Ulicom se umorna gomila vraćala sa demonstracija, naivno se nadajući da će sutra biti bolje.

“Smrt samuraja je lakša od pera”, stoji i danas istetovirano na osušenoj koži Senine desne podlaktice.

“Niko nije sam kao samuraj, osim možda tigar u džungli”, ovim rečima počinje remek delo Žan-Pjer Melvila, omiljenog Prostovog filma sa Delonom u ulozi Džefa Kostela.

***

Akiro Kurosava je na stolu imao gotovu priču o jednoj paklenoj vožnji u vozu bez mašinovođe i bio je zadovoljan urađenim. Nameravao je da film režira u Njujorku naredne zime, ali je Velika jabuka bila okovana metrom snega. Nekako u isto vreme žena mu se razbolela, što je snimanje činilo nemogućim. Pozvao je Kopolu da mu nađe reditelja, po mogućstvu Evropljanina.

Tako je Andrej Končalovski odleteo za Japan na noge Kurosavi, razgovor je zakazan u Akirinom domu. Pod dejstvom ispijenog alkohola, Rus se suprotstavio domaćinu zbog njegovog oduševljenja Lenjinom. “Ako vam kažem istinu, neće vam se svideti, a ako vas lažem – nećete mi verovati”, odmahivao je glavom Andrej tvrdoglavo. Posle su, nepomični, dugo ćutali. Kao glavni samuraj Kambei, prerušen u monaha, Akiro je te noći vešto režirao generalnu probu smrti i sledeći put je odbio da vidi Evropljanina. Ipak mu je gospodski dozvolio da radi obećani film.

Sin plemića i pesnika Sergeja Mihalkova, inače autora državne himne, ujedno i stariji brat Nikite Mihalkova, Končalovski je snimao odrešenih ruku. Sjajna japanska priča o odbeglom vozu prerasta u odu o ličnoj slobodi i o tome koliko smo spremni i odlučni da do te slobode dođemo udruženi. Bio je to ubedljivo njegov najuspešniji film.

***

Pijemo kafu u bistrou “Stanica”, u mestu Vilen na Seni. Na svaki poluprazan voz koji krene ka Normandiji, projure u suprotnom smeru dva krcata prema trgu San-Lazar, ka neonskoj distopiji Grada svetlosti. Moj sagovornik, visok i suv, izduženog lica, oštrih crta i tamnog pogleda, podseća na severnoameričkog Indijanca. “Francuska je raj nastanjen depresivnim ljudima koji veruju da žive u paklu”, kaže u poverenju.

Njegov deda je pustinjski vodič, Tuareg iz srca alžirske Sahare. Dedica se ne plaši dosade penzionerskih dana, svakog jutra šapuće kozama na uvo. Berberi sebe nazivaju “slobodnim ljudima” – Amazighsima. Kao i jezik Navaho Indijanaca, kabilski je jezik složene sintakse: u njima reči dobijaju drugačije značenje u zavisnosti od načina na koji se izgovaraju. Služe se simbolima, iskovali su izraze koji, na primer, jasno označavaju razliku između nomada i sedeoca. Prve su nazvali “ljudima svetlosti”, jer spavaju pod suncem, drugi su “ljudi iz senke”, spavaju pod krovovima. Veruju da četiri tuareške osnovne boje koje su crna, bela, žuta i plava, mogu da označavaju četiri strane sveta. Slušam ga i pokušavam da odredim, još bolje – da osetim, na kojoj boji sveta sam rođen, a na kojoj živim.

Zatim mi prepričava noćašnji san: u skučenoj prostoriji stoji sam pred ogromnim akvarijumom čije staklo nenadano počinje da puca. Gledam ga u oči i vidim da će večaras u svom pariskom stanu, na istom mestu, zateći samoću koju je jutros ostavio. Pronađi na internetu film “Pomahnitali voz” Andreja Končalovskog, čujem sebe kako kažem u odlasku.