Slavonija

Odavno već nije nepoznata teorija o uticaju klimatskih faktora na oblikovanje karaktera, senzibilitet i način života ljudi. U našim krajevima ovim su se pitanjima najviše bavili Jovan Cvijić i Vladimir Dvorniković. Ako osnovna podela ide na liniji dinarci, mediteranci i panonci, onda možemo biti slobodni da zaključimo kako, shodno tome, postoje i planinski, primorski i ravničarski tip čoveka. Naše je slobodno sudijsko uverenje da je o ovom potonjem vazda bilo najmanje govora. A nije da nema šta da se kaže. Možda je to najbolje formulisao zaštitni znak susedne (desne) strane isušenog panonskog mora, sada već vremešni kantautor Đole B. kao krunu, gotovo pa kvintesenciju, svog životno/misaonog napora – „Moja domovina je tamo gde je ravno i gde se jedno selo vidi iz drugoga“.

Skoro milion stanovnika koji je naseljava čini više od nekih međunarodno priznatih zemalja, pa stoga ne čudi da je nekada bila Obećana Zemlja (Terra Promessa) i za više mojih, sada već daljih predaka, koji su, ima tome već stotinak leta, zarad nje spremno i rado zamenili prekookeanske nedođije egzotičnog novog sveta i time podmuklim dejstvom neminovnosti sprečili ovog autora da sada bude ponosni Amerikanac neke četvrte ili pete generacije, po svom nahođenju izabravši mu zavičaj. Geografski omeđena transverzalom Virovitica–Vukovar koju preseca magistrala Slavonski Brod – Donji Miholjac (via Kućanci, rodno selo srpskog patrijarha Pavla). Nije Slovenija. Nije Slovačka.

Naseljavali su je od najranijih vremena Iliri & Kelti, potom Rimljani, provaljivali su Mongoli, tu je bilo Mađara, pa perioda standardnog turskog zuluma, nalazilo se mesta i za Jevreje, kao i Germane, a tek potom su dominantni postali slovenski narodi, Hrvati i Srbi, iako to većina njih, osim možda u privatnom razgovoru, ni pod najtežim mukama neće glasno priznati. Ipak, bez obzira na ove čisto tehničke probleme, valja priznati da su svi gore pomenuti, u skladu s mogućnostima, pružili svoj puni doprinos svestranom napretku te blagostanju regije i pomogli da ona izgleda ovakva kakva je danas. Narod je to blagorodan i prostodušan, mahom orijentisan na sticanje materijalnih dobara, koji mirno živi u ustaljenom ritmu i nikuda ne žureći, polagano troši svoje zemaljske dane. Sve dok (im) ne ubiju lokalnog šefa policije, pa se najedared zateknu u središtu planetarnog interesa.

Spomenimo u najkraćim crtama samo nekoliko njenih istaknutijih izdanaka. Dvostruki najbolji trojkaš planete i NBA All-Star (Predraže, sine, mora li ta Amerika?). Sredovečni gospodin sa bradom na per tu sa Kjubrikom, Kruzom i Klintom Istvudom (Ne daj se, Ines!). Bistro oko i sigurna ruka, nosilac svih postojećih olimpijskih, svetskih i evropskih odličja i rekorda (dogodine osmi nastup na OI!). Najbolji izvođač slobodnjaka u istoriji Kalča, doskorašnji selektor Srbije i aktuelni trener rosonera. Od onih koji nisu više među živima, ne možemo ne spomenuti naučnika svetskog glasa Milutina Milankovića, njegovog suseda Lavoslava Ružičku, laureata Nobelove nagrade za hemiju, kao i čuvenog hajduka, barabu i razbojnika prve klase, te revolucionara u pokušaju, Jovu Stanisavljevića, na spomen čijeg nadimka se svakom poštenom čeljadetu ledila krv u žilama – Čaruga.

Ljubitelji intenzivnog života mogli bi, praćeni bećarima i lolama nakrivljenog šešira, krenuti sokakom do prve birtije na partiju vina, šunke i kulena koje će im poslužiti rumene snaše sa zlatnim dukatima oko vrata. Zagovornici dobrog provoda će čuti umilne zvuke tamburice i pasti u sevdah zbog zle sreće, neuzvraćene ljubavi, konja vranih, polja neznanih i znanih. A pristalice živog razgovora uvek će naći kakvog starinu za divane o salašima minulim i lipicanerima davno nestalim. I prolaznosti života. Pa fijakerom starim i kasom polaganim, pastoralnom idilom, od šumovitih obronaka Psunja, Papuka i Krndije bajkovite Zlatne doline (latinski – valis aurea) uz njive plodne & vinograde blagorodne, sa sve onim blago zavodničkim austrougarskim štihom; do baroknog Grada na Dunavu i metropole Eszeka na istoku. Širokim šorom. Ili prvim tramvajem na zapadnom Balkanu koji vozi još od davne 1884. Sve dok Drava mirno teče/svom Dunavu u zagrljaj sreće.

Tamo gde se nebo s morem žita spaja, vidimo ostarelog Fabijana Šovagovića čiji setni pogled bludi po nepreglednom prostranstvu ravnice koja se proteže do u beskraja nedogled, možda baš do ispod onog Oblaka koji je jednog predugog sunčanog dana strpljivo i vedro statirao maestru Dobriši Cesariću za nezaboravnu blistavu poetsku minijaturu. U kojoj će onome ko je imao uši da čuje, a u svakom naraštaju se nađe poneki odabran, pojasniti esenciju; dok će svi ostali iz tri predominantna životna principa („…za vlašću, zlatom il’ za hljebom“), što svojom voljom, što nemogućnošću da iskorače iz nužnosti objektivnih prilika, suđenom ravnicom nastaviti svojim putem, oduvek i zauvek, moguće baš do u tog istog beskraja nedogled.