Škola

U učionici divna pažnja, tišina, diše se sa tekstom i tumačenjem. Pričam o autoru, „korenima“, „suncu koje je bilo daleko“, partizanskom strogom moralu, drugarstvu, pomerenim granicama izdržljivosti… Iz prve klupe stiže, doduše šapatom: „Bio on kod nas po kiseli kupus, u subotu“. Pravim se da nisam čula. Ponovi rečenicu koja se razli učionicom. „Ama, Jugoslave, kakav kiseli kupus sad kad pričamo o Dobrici Ćosiću i njegovom delu?“ Jugoslav Pajčin sad ustaje i saopštava razredu da je čika Dobrica bio kod njih u subotu, da je dolazio po kiseli kupus i da će doći i sledeće subote na svinjokolj, na zabijačku. Tu se nit časa prekida. Društvo se sjatilo oko Juge i izručilo na njega sijaset pitanja. Sa smeškom napuštam učionicu i nosim vedru priču u zbornicu. Kolektiv komentariše i pita se kako to da ne znamo da Dobrica Ćosić dolazi u naš Bački Jarak, šale vrcaju na račun poznatog nam proizvoda, kiselog kupusa, i školski dan, davnih dana, prolazi drugačije. Sledećeg časa molim učenika, kod koga će u subotu čika Dobrica, da ga pozdravi.

Sa početkom školovanja u Sremskim Karlovcima počelo je i susretanje sa slavnim piscima naše zemlje. U svečanoj sali Gimnazije i Učiteljske škole, šezdeset i neke, Branko Ćopić priča nama, učenicima, o pesničkom stvaralačkom impulsu i veli: „Danas pesnici mnogo lažu. Čuj, krv lije po klozetskoj šolji! Ima junoša sedamnaest godina i pravi pjesmu u kojoj ‘krv lije’! Ama, djeco, ne lažite. Pišite o ljubavi, odmećite se u hajduke, podsmjevajte se onima kojih se strašite, samo nemojte lagati, bogom vas kumim.“ Još me razneže „bašte sljezove boje“, još…

Četvrt veka kasnije moji učenici strpljivo stoje u redu i čekaju da im se u knjige potpiše autorka Desanka Maksimović. Pesnikinja je u poodmaklim godinama i čini to polako i sa pauzama. Gleda u decu pa mi saopštava: „Nigde toliko lepih plavih očiju nisam videla, kao da su sva ova deca u rodu sa Brankom Ćopićem!“ Onda ispriča da zna da su to potomci kolonista iz Brankove Bosne i da joj je jako lepo među nama. Zatim je zatražila da joj izmrvimo jednu tabletu, pomešamo sa sokom. Popila je taj sok i sišla u fiskulturnu salu punu učenika. Bilo je stihova, pesme, kazivanja, fotografisanja, radosti, smeha… Odlazeći, pesnikinja je, u prepunoj zbornici, govorila: „Danas sam bila na izvoru iskrenog drugovanja sa poezijom. Ono što sam čula od profesora u ovoj školi postidelo bi mnoge moje kritičare i na tome vam hvala. Imam mnogo godina, ali znam da ću ovaj dan pamtiti, da ću pamtiti spontanost, iskrenost i predanost poslu vaspitanja i obrazovanja mladih. Jer, ponestane li toga…“

„Je li danas bilo nadmudrivanja?“, pitaju oni koji su, iz opravdanih razloga, odsustvovali sa časa. Tako smo zvali dijaloške delove časa na svetskoj književnosti kod profesora Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Znao je briljantno da nas isprovocira, da baci „udicu“, pa da nas nasanka, da se, potom, smeje sa takvim zadovoljstvom, da se smeje očima, svetloplavim, celim telom i onim svilenim šalom oko vrata koji je tako bećarski nosio. Znanje mu nemerljivo, iskustva profesorska-svetska, pristup temi neobičan, upečatljiv, provokativan. Moć zapažanja kao retko čija. Bio je svestan koliko mu se divimo. Pamte se njegove opaske tipa: „Šta, za boga miloga, pričate, nemojte mi se praviti fini, zavela oca, prešla onda na jednog, pa drugog sina, šta je dotična nego kurva, jadni Karamazovi!“, „u ‘Gilgamešu’, pa zar ste tako slepi da ne vidite, tragovi su postojanja prve prostitutke u književnosti“. Čekao je, kao lovac na oprezu, da neko progovori. Ono što bi usledilo, zapisivalo se, da se ne bi otupela oštrica, da se ne bi zaboravilo.

Na ispitu sam kod njega. To mi je poslednji pred diplomski. Odgovaram bez treme, čitanje je moja strast. Kad će on: „Je li, kad si Bosanka poreklom, što ne kažeš mlijeko nego mleko?“ „Ne kažem mleko niti mlijeko, nego varenika ako je tek skuvano, vruće“, čujem sebe kako odgovaram. Kao da se ništa nije dogodilo, profesor Marić šeta me, svojim pitanjima, kroz svetsku književnost, sve neka bočna pitanja, sve kao da je usput. „Slobodna si, plavooka. Varenika, kažeš! Ko mi je kriv što svašta pitam“, kaže mi sa smeškom.

Tokom svesti stigne se do dragih trenutaka, pa se, sve pretičući se, guraju u moj svet, Brana Petrović, „Šumatovac“ i miris svežih krastavaca u snegom zaogrnutom Beogradu, Mika Antić, opijen radošću rođenog sina, kako se grli sa svojim sugrađanima i časti ih stihovima, taj isti Mika, sa mojim nastavnikom srpskog, u sećanjima na jedno njihovo studentsko veče, u kojem se pevanje ruskih romansi kobno završilo po mog nastavnika, Mikinog druga još od rodnog Mokrina, i mnogi drugi.

Napisao Miroslav Antić i ovo: „Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.“ Ne znam zašto mi ovo, pored svih antićevskih čarolija, zaokuplja misao i pažnju.