Sedmi jul

Na početku šestog osnovne, dobili smo novog učenika. „Ovo je Žikica Jovanović,“ rekla nam je razredna, geografičarka. „Došao je iz Bele Crkve, to je mesto u Mačvi kod Krupnja. Žikica je sada Beograđanin, kao i svi vi ostali. Da li je to jasno? Ima neko nešto da pita?“ „Gde mu je puška,“ dreknuo je Kuzmanović, zbog čega je Žikica postao Žika – puška.

„Nemoj mi samo reći da ti je rođendan 7. jula“, pitao ga je istoričar, a Žikica je ozareno odgovorio – jeste. Istoričara je dalje zanimalo odakle mu to ime, Žikica je rekao – od kuma, ne po dedi. „Jedan je Rade, on je živ, a Mile, to mi je drugi deda, on je umro.“ „Kad? Za vreme rata?,“ istraživao je dalje istoričar. „Ne, sad. Davali smo mu 40 dana pre nego što je tata dobio premeštaj za Beograd.“ „Tata ti je vojno lice?“ „Jeste, sad je dobio unapređenje.“ „Znao sam! Da ti kažem nešto, a i vi ostali slušajte: kad neki Jovanović iz Bele Crkve da svom detetu ime Žikica, to znači dve stvari: ili hoće da svi znaju da je komunista, ili hoće da sakrije da mu je neko u familiji bio u četnicima.“

Bilo je to ranih sedamdesetih prošlog veka, i reč četnik je bila na spisku reči koje se ne izgovaraju javno, a naročito ne u školi. Zato je održan vanredni partijski sastanak na kome je istoričar do neko doba noću slušao kritike svojih kolega, zato što je svojim nazadnim idejama zatrovao naše mlade umove. Na kraju ga ipak nisu izbacili iz Partije iako su mnogi bili za. Istoričar je imao zeta u Gradskom komitetu koji se prethodne godine založio da naša škola dobije fiskulturnu salu, i preživeo je samo sa opomenom.

Bila je to velika, potpuno nepotrebna nepravda učinjena našem istoričaru, zato što njegovo tumačenje Žikičinog imena uopšte nije doprlo do naše svesti totalno nezainteresovane za politiku. Tokom letnjeg raspusta istoričar se razboleo pa su nam naredne godine predavali neki nastavnici na zameni, u osmom smo dobili novog nastavnika čije ime nisam zapamtila. Kad je Đinđićeva vlada odlučila da ukine Dan ustanka u Srbiji zbog, ako ne grešim, neslaganja partizanskog i ravnogorskog pokreta povodom podatka ko je prvi pokrenuo antifašistički ustanak, zvala sam Gocu i Kuzmanovića na kafu. U jednom momentu smo se setili da je trebalo da pozovemo i Žikicu, ali – eto.

Elem, sva ta halabuka u našoj školi povodom istoričara doprinela je nagloj Žikičinoj popularnosti. „To je onaj zbog koga je istoričar zglajzao“, podgurkivale su se devojčice, a Žikici, detetu iz provincije, nije baš bilo najjasnije šta mu se događa, ni zašto. Kako je moguće da ako je neko uzrok nečije nevolje bude omiljen u društvu? Zašto je on kriv zbog imena koje mu je na krštenju dato, pošto ga nije ni smislio ni tražio, i zašto je on kriv što je njegovo ime pobudilo istoričara da pomene te četnike? Međutim, bilo mu je više nego jasno da treba kako zna i ume da oberučke prihvati tu ničim zasluženu odličnu startnu poziciju i vine se u bolji život.

S tim ciljem, početkom jula pozvao nas je na rođendan. U tom momentu većina nas provodi raspust u Beogradu, dreždimo svako ispred svog televizora i gojimo se. Taj užas od dosade prekida Žikičina pozivnica u poštanskom sandučetu u kojoj piše da će proslava biti 7. jula od 21 do 24 časa u obližnjem restoranu. Ja nikad do tada nisam ni pomislila da uđem sama, bez starijih, u neki restoran i da u njemu ostanem do ponoći! Čoveče, Žikica je zbog toga postao naš – malo je reći heroj. Roditelji su, naravno, rekli – ne može. Mi smo ih molili, preklinjali, pospremali svaki dan i svoje i tuđe sobe, čitali lektiru za sedmi, a onda je Gocina mama zvala moju i rekla – nema smisla da razočaramo Žikicu, nema ničeg goreg nego kad ti neko ne dođe na rođendan. Tog sedmog jula, obučeni najlepše na svetu i očešljani ko iz žurnala, bili smo najveseliji slavljenici u gradu.

Na nedavnu proslavu mature, neću da kažem koju po redu, došlo nas je desetak. Bio je i Žikica. Sedeli smo na nekom splavu skoro do zore, pričali o svemu i svačemu, žalili se na šefove, brakove i sudbu kletu, a najviše pričali o lepoj mladosti.

„Ovi današnji klinci počinju od igraonica, a mi smo počeli odmah od bircuza! Hvala, ti si nam pokazao šta je život“, podigao je neko čašu u Žikičinom pravcu. „Znaš li ti da ne prođe nijedan 7. juli, a da ne pomislim na tebe!“, nadovezala se Goca i krenula da grli Žikicu. „To je jedini rođendan od svih iz našeg odeljenja koji pamtim“, morala sam i ja da mu se ušlihtam.

„Misliš 7. jul? A… sad razumem. Ali ljudi, šta vam je, pa to nije moj rođendan“, rekao je Žikica. „Kako nije, pa zašto si istoričaru… Kad te je pitao, on je čovek posle toga nastradao, svi se sećamo zar ne“, potražila sam podršku ostalih i dobila je. „Ništa ja nisam! Ja sam samo rekao ono što je on hteo da čuje. Ljudi vole da čuju ono što im odgovara. Čekaj, kad me već prozivaš, ti i Goca ste uvek upisivale ocene u knjižice, imale ste lep rukopis, a tamo piše kad sam rođen. Da ste htele da vidite, videle biste kad mi je rođendan. Ništa ja nisam ni krio ni lagao. Informacija je sve vreme bila tu, dostupna, ali ti više voliš da vidiš i čuješ ono što ti odgovara, nego ono što jeste. Ko ti je kriv!“

U tom momentu naš sto su okružili kafanski svirci. Žikica im je nazdravio, a mi smo ga sledili. Kao da ništa nije bilo.