Second hand

Koliko je to samo šareno, raznovrsno i veselo. Pruge, cvetići, geometrija, ludi printovi, tvid, sve moguće boje, iznenađujuće aplikacije i krojevi, nema imperativa boje za tu sezonu ili dosade korporativnih kolekcija. Second handovi su carstva raznolikosti. Kupci su iz svih klasa i generacija, i kad pronađu svoje blago iskreno se raduju. U borbi protiv korporativnih giganata polovna garderoba je, uz bicikl, vaš mali ali siguran adut.

U mom detinjstvu buvljak se protezao od somborske živinske pijace tačno do moje kuće. Baba bi povremeno iznosila neke stvari na prodaju ispred kuće, a sestra i ja smo prodavale “Zabavnike”. Onda smo mi kupovale polovne “Zabavnike” ako su imali papirne lutkice, odmah posle stripa. To je bilo osamdesetih godina, a na kraju te decenije sve somborske pijace ispunili su Rusi. Prodavali su na haubama posteljinu, posuđe i trista drugih čuda neuglednog dizajna i večitog kvaliteta za “črvenu”.

Rusi su nestali s početkom rata, a u blizini pijace otvorio se prvi second hand. Za razliku od čuvenog Komisiona, prodavala se samo garderoba, dosta kvalitetna, karirane košulje pokrivale su bar pet metara štendera, inflacija je već počela, a sva sreća u modu je ušao grunge, stil prevelikih pantalona i baš kariranih košulja. Second handovima i buvljacima sam zauvek verna, samo danas imam još i više razloga od siromaštva.

Za jednu pamučnu majicu potrebno je oko 200 do 250 grama pamuka, ili oko četiri biljke. Pamuk se skuplja i prede, zatim tretira hemijski, boji, štampa, šije, pakuje, transportuje, prodaje za male pare, nosi, baca. Sretniji komadi kojima je pružena druga šansa šalju se na reciklažu ili doniraju, ponovo prodaju, kupuju, nose ili prepravljaju. Danas svaka majica obiđe nekoliko kontinenata i zemalja. Možete li da zamislite broj majica na planeti? Nas ima sedam milijardi i svako ima makar po jednu. Neko ima 50 a neko 300, nakupi se s godinama. Kilometri novih majica čekaju kupce, ali mnoge ostaju čekajući. Nisu sve majice iste sreće da osete iskrenu ljubav ljudskog znoja. Problem tekstilnog otpada rapidno raste i prerastao je zagađenje teške metalurgije.

Poslednjih 20 godina u svetu se razvila takozvana “brza moda”. Film “The true cost” (“Stvarna cena”) iz 2015. zauvek je zapečatio moju odluku da ne kupujem novu garderobu. Ono što se za veliki novac prodaje u našim prodavnicama ionako je izuzetno lošeg kvaliteta. U tom filmu, industrija mode detaljno je raskrinkana. Tamo negde siromašna deca šiju vaše majice koje kupujete za cenu kafe u kafiću, tamo negde korporacija je uništila hiljade hektara zemljišta zbog uzgoja genetski modifikovanog pamuka, tamo negde zatrovane su reke zbog boja za tekstil, tamo negde uzgajaju krokodile u kavezima zbog meke kože, tamo negde korporacija ucenjuje proizvođače cenama da bi bili konkurentni na tržištu, tu negde kod nas žene nose pelene dok šiju 12 sati za minimalac, tamo negde poginuće žene u stampedu zbog popusta na “crni petak”. U bučnom tržnom centru kupićete precenjenu majicu zbog lepe boje, usmrdećete se u njoj za pola sata, pocepaće vam se od trećeg pranja i bacićete je, ili možda oprati njome pod. Tamo negde u bogatim zemljama tek deset odsto tekstila će se reciklirati, odnosno u ogromnim balama slati u zemlje Trećeg sveta, gde će ta pojava uništiti lokalnu tekstilnu industriju koja gubi trku u jeftinoj proizvodnji.

Bale stižu i kod nas, radnje sa polovnom robom niču kao pečurke, a i buvljaci se šire i profesionalizuju. Nemam problem jedino sa tom fazom. Second hand oslobodiće vas tog osećaja krivice da neko moderno roblje radi skoro besplatno za vas. Takođe, bićete oslobođeni i od nadmenosti prodavačica popularnih brendova. Odnos sa prodavačicama u second handu više liči na sestrinski. Čula sam jednom argument da se ljudima gadi da nose ono što su drugi nosili. Ja i u prodavnici novih stvari zamišljam ko ih je šio i u kojim uslovima i dođem do tog gađenja. Ne vezu te haljine monahinje koje moraju da peru ruke svakih pola sata jer prave venčanicu Kejt Midlton. Operite stvari u mašini i nastavite da uživate.

Moja strategija je sledeća: ustremim se ka najšarenijem delu, odoka proveravam veličinu, obavezno sastav materijala, i odbacujem mešavine prirodnih i veštačkih jer ipak preferiram prirodne, a i mešavine je nemoguće reciklirati, tek tada proverim brend, iznenadim se ako je superpoznat i skup, i na kraju probam. Potrebno je obratiti pažnju i na stanje komada. Kod stvari koje su bile nepromočive materijali se rasuše i desi se da otpadaju delovi. Moja sestričina iz Velike Britanije sada svoje posete u Srbiji provodi opet po second handovima, kupuje markiranu robu i prodaje je preko britanskih tinejdžerskih sajtova i na taj način zarađujući dodatni džeparac. Nazvala sam to kruženjem tekstila u prirodi.

Imam i neke granice. Recimo, ne kupujem polovne cipele, sem ako nisu u baš, baš dobrom stanju. Cipela mi je nešto lično i intimno, oblikuje se po svakom drugačije i retko može da se opere u mašini za veš. Mada, našla sam one kožne čizmice za trista dinara na buvljaku, nisam, znate, mogla da im odolim, a na sajtu tog brenda koštaju sto pedeset evra. Totalni glamur.