Sav taj čaj

Pre otprilike dve zime, pisala sam svoju domaću zadaću, čitala lektiru i povremeno držala časove u finoj knjižari-čajdžinici blizu Filološkog fakulteta. U njoj je tada radila, a možda i dalje radi, jedna istoričarka umetnosti, živela je tu jedna mačka i navraćali razni interesantni ljudi. Više ne pišem domaći, ne čitam lektiru i trenutno ne držim časove, pa ni tamo ne idem, ali će knjižara za mene ostati upamćena po iščekivanju prvog časa i jednom razgovoru uz čaj.

Ulazim u knjižaru jednog četvrtka posle predavanja, malo neispavana i mnogo uzbuđena što treba da se sretnem s prvom osobom koja je ikada bila zainteresovana da joj držim čas. Na nisku policu kod vrata spuštam knjigu koju sam donela da razmenim, nešto rusko, ne sećam se šta. Istoričarka umetnosti uzima knjigu sa police, lista i kaže: „Eto, Daniele, ona zna ruski, vidi.“ Čujem, ali sam previše zaokupljena borbom sa svojim kaputom, a onda i kopanjem po torbi da nađem mobilni telefon i proverim kasnimo li ja ili devojka koja hoće čas. Pošto utvrđujem da sam ja ta koja je došla ranije, sedam i stišavam puls. Kod police iza mojih leđa pojavljuje se čovek u šarenom džemperu i kaže: „Khmm“, na šta se ja okrećem. „Znači, ti znaš ruski“, kaže on. „Da.“ „Ona će ovde da drži čas“, kaže istoričarka umetnosti. „Kad, sad?“ „Da“, kažem ja. „Za petnaestak minuta. Tako nešto.“ „Je l’ mogu da sednem dok čekaš?“, pita on. „Mhm“, odgovaram. „Hoćete čaj?“, pita istoričarka umetnosti. „Da“, odgovaramo, i čovek u šarenom džemperu seda u fotelju preko puta mene.

„Znači, ti si nastavnica ruskog?“, kaže. „Studiram. A šta ti radiš?“, pitam, a on pogleda prvo kroz prozor, pa onda ponovo u mene. „Ja sam inženjer. Radim tako, svoje, inženjerske stvari. Crtam.“ Uto stiže čaj. „Izvoli, Daniele„, naglašava ona i odlazi, a meni prozuji kroz glavu da postoji fora, ali mora da je njihova interna, tako da me već sledeće sekunde više ne interesuje. „Jesi bila nekad u Rusiji?“, pita Daniel. „Jesam, u Peterburgu.“ „Meni je sve to strašno zanimljivo. Ja sam bio u Kirišiju, blizu Peterburga.“

„Radio sam tamo, kao inženjer. Od jutra do mraka, mesec dana. U stvari, samo je mrak. Ustaješ, napolju je mrak. Vraćaš se kući, mrak. Svuda je smog. Strašno“, priča i podiže šolju čaja, a ja zamišljam njegov šareni džemper kako se pomalja iz smoga, dok on nosi neke torbe i hamere i verovatno naočare, i tako te rekvizite koje nose inženjeri. Napolju je minus pedeset i on hrabro ide na posao kroz mećavu, sa tri kilograma lenjira i hamera, dok mu se oko nogu kotrljaju beskućnici alkoholičari i prazne flaše. „Nije ti se dopalo?“, pitam. „Štajaznam… I jeste, i nije. Bilo je naporno.“ „Posle mesec dana, više nisam mogao“, nastavlja. „Ali, naučio sam malo ruskog, a učio sam ga i u osnovnoj i srednjoj školi. Mogao sam vrlo brzo da ih razumem. Divan jezik. Mekan.“ Otpijam čaj i razmišljam zašto volim ruski. Između ostalog, i zbog mekoće, da. „A zašto si upisala baš ruski?“, pita me.

Pre nego što otvorim usta da odgovorim, čuju se vrata i oboje se okrećemo u pravcu devojke koja užurbano razmotava veliki šal i govori: „Jesi ti Jovana?“, a onda staje negde iza mene, na šta Daniel mačeći iskače iz fotelje sa svojim čajem i kaže: „Idem ja, da ne smetam.“ Ona seda na njegovo mesto i pokušava da udahne dok skida jaknu i trepće u neverici. Vrata knjižare se čuju još jednom – Daniel je otišao. „Aaaa, odakle ti njega znaš?“, pita devojka. „Sad sam ga upoznala.“ „Jaooo, ne mogu da verujem!!!“, kaže ona. „Jooj!“ „A što?“, pitam, a prvobitna sumnjičavost da postoji neka fora ledi se u izvesnost, i počinje da mi grebucka grlo. Iščekujem njen odgovor, sa malenom knedlom u jednjaku. „Je l’ ti ne znaš ko je to?“, pita ona u neverici. „Ne znam.“ „To je onaj iz Jarbola! Jao! Ložila sam se na njega celu srednju školu. Znaš, moja najbolja drugarica i ja smo iz Pančeva, mi smo stalno išle na njihove koncerte…“ Izdišem, rastapa se knedla. „I on voli ruski“, kažem. „Vau, ne mogu da verujem da sam ga srela, tako blizu…“, nastavlja ona. „Mogla si da ga pitaš za autogram.“ „Ma… Ma imam to… A jao… Samo sam se zbunila. Bože. Daniel.“

„Izvoli“, upitno kaže istoričarka umetnosti. „Jao, pa ne znam…“, odgovara devojka. „Čaj.“ Na štriku nad stočićem za kojim sedimo visi razglednica. Unutrašnja strana, sa imenom autora i propratnim tekstom, okrenuta je ka nama. Na njoj su Danielovo i ime istoričarke umetnosti. Otpijam još gutljaj čaja, trunčicu previše uživam u komičnosti trenutka u kojem se devojka još uvek bori da vaspostavi disanje, negde u prostoru prede mačka, a ja volim činjenicu što studiram ruski. Obožavam je.