Rebus

Kako sad stvari stoje, „primila“ sam se na rebus, i to žešće. Kad otvorim „Politikin“ nedeljni dodatak i uočim da nema rebusa, nekako se osećam prevarenom od strane uredništva „Magazina“ – prvo te „navuku“, onda cvrc… Kao čitalac imam puno pravo da se bunim iako znam da su takvi propusti sporadični, pa zato upućujem svoj apel cenjenim kolegama.

Mali tajnoviti crtež direktno napada samopouzdanje suprotstavljene mu ličnosti. U stvari, da sam imala početničku sreću da naletim na lak rebus tipa „sam svoj majstor“ (S, am, S, vo, J, maj, S, tor), ne bih se onoliko izbrukala. Tog dana oko popodnevne dremke kradomice sam uzela dodatak i plašeći se da me ne oda zvuk šuškanja novina, zaključala se u kupatilu. Možda sam zaglupela? Kažu da je rešavanje matematičkih problema najbolji način za aktiviranje sive mase, a ja nisam u stanju ni rebus da rešim. Bruka. Dakle, šta mi ovde imamo? Nacrtano jato, čiode, kip i iva. Nema slova u rebusu, rešenje ima četiri reči. Hm, prva reč ima dva slova, druga pet, treća i četvrta po četiri slova. Gledam a ne vidim, hvata me nervoza, ukućani se bude. Ma, nemoguće da je to rešenje, mnogo je bezveze. „Rešila sam rebus“, rekoh pomalo nesigurno očekujući salve smeha. „Da nije ‘ja točio deki piva’?“ Niko se ne smeje, čestitaju mi i ohrabruju da tako nastavim. Ja točio deki piva? Ja točio deki piva!?

Moji nedeljni mučitelji ponekad imaju milosti pa nam prirede rebus koji, usuđujem se reći, ima nekakvog smisla: „hara virus“ (H, ara, vir, US), „poker aparati“ (PO, ker, A, par, ati) ili „furuna drži toplotu“ (FU, runa, DR, žito, plot, U). Ponekad se desi da su slova, zbuna radi, razbacana nelogično okolo crteža, a da ni zagonetni predmet nije baš najbolje nacrtan ili je loše odštampan. Ipak, sve to ne može da pomrači saznajnu sreću kad konačno dođeš do jezički logičnog rešenja koje ukazuje na to da tvorac rebusa ipak ima malkice poštovanja prema tebi. Nije li malo dokono lupati glavu oko nečega što nosi rešenje „nosi valov Aca“ (nos, iva, lovac, A), „očara Pera Natu“ (O, čarape, rana, TU), „kopa sa čikom Bisa“ (K, opasači, kombi, SA)? Ili „geslo novinara“ (GE, slonovi, N, ara), šta to znači? Moliću lepo autora rebusa, zna on dobro ko je, da objasni šta je to geslo novinara, verovatno postoji al’ mi je promaklo. Takva i slična osećanja umeju da preplave „rebusara“ u njegovoj prvoj razvojnoj fazi. Kao tražiš neki smisao (čuj smisao!), pitaš se da li je to zaludna rabota (jok, nije!), ljut si na crtača što nije napravio bolji i lepši rebus, itd.

Međutim, prelaskom na drugi nivo rešavanja rebusa dolazi se do nirvane u kojoj Žile traži letve (RA, žileti, VE) u društvu stare babe sa mačkama (S, taraba, bas, mač, kama), a dok lava bole kosti (lavabo, lek, osti) sprema se veselje na drugom kraju – Bačvanka se udala (bačva, N, kase, ud, ala), a na njenoj svadbi Sanda lepo peva (sandale, pop, Eva). Na tom nivou pasionirani „rebusari“ slobodno mogu da se prepuste lepoti rešavanja problema, neometani logikom a podstaknuti maštom. A što je rebus uslovno rečeno gluplji, više se radujete uspehu koji rešenje nosi. Zabavno je i podmetnuti rebus strejtašima koji „nemaju vremena za takve gluposti“. Što se i oni ne bi izblamirali? Desilo se da rebus nije bio rešiv iz prve – R, as, P, roda, jabuke, TA – a slova i crteži prilično istumbani. Šapnuću vam: „rasprodaja buketa“. Ne ide im, prvu reč pogodila supruga i tvrdoglavo ubeđuje prisutne da je rešenje zapravo „rasprodaja jabuka“. Ha, ha. Šta ćete, ne ume da prihvati poraz. Suprug se nevešto vadi, kao mislio je da su to latinična a ne ćirilična slova inače bi rešio iz prve. Kaže, mislio je da rebus počinje sa „pas proda…“, nije nego. Pa vidi valjda da se traže dve, a ne tri reči!

Na drugom nivou dolazi do intimizacije sa crtačima rebusa i glavnim likovima. Pre nego što krenete u rešavanje rebusa, pogledate čije ime stoji ispod, jer svaki autor ima svoj stil – jedan je sklon narodskim izrekama, rebusi drugog liče na naslove iz novina, treći kao da smišlja rebuse za osnovce koji tek uče srpski jezik, četvrti spaja nespojivo… Razlikuju se i kao crtači – jedan „radi“ uglavnom sa životinjama, drugi crta popove, visoke štikle i gole žene, treći nacrta toliko pojmova i ubaci toliko slova da ti treba čitavo popodne da dešifruješ rebus… Prosto ne znam koga bih posebno izdvojila, toliko su me puta nasmejali do suza, svi koliko ih ima. Što se crteža tiče, u enigmi najčešće sudeluju are, volovi, ovce, ati, neretko se nađu i delovi ljudskog tela (peta, uvo), a pojavi se i pokoja mlada. Ujedno, sve što se da nacrtati uspešno se poigrava sa protivnikom: vi mislite da je to konj, ali ne, grešite, to je at.

Odgovorno tvrdim da je najzanimljivija oblast enigmatike upravo rebus. Ma, kakve skrivalice, kakve ukrštene reči, kakvo oštro oko – sve je to za amatere. Znam da se „ukršteničari“ (najviše volim one što se potpisuju ispod rešene ukrštenice) neće sa mnom složiti jer i kod njih ima mozgalica tipa „planina u Siriji“ pet slova, vodoravno – Ngomba, pa ti vidi. Često mislim da sastavljači izmišljaju imena geografskih pojmova računajući na to da niko ne proverava kako se koja planina ili reka diljem planete Zemlje zove. Ali, kad upišeš sijaset onih pojmova koje i novorođenče zna – „istaknuta jugoslovenska glumica Ras“, „filmska zvezda“, „slavna operska pevačica Marija“ – tja, ukrštenicu može da reši i pomenuti bebac.

Uvek sam sa prezrenjem gledala na ozbiljne novine sa ukrštenicom i horoskopom. Trice i kučine, zabava za penzionere, putnike u vozu, bolesnike u postelji i loše đake na času matematike. Ali, rebus je nešto sasvim drugo – psihološka drama u tri čina, metafizički intermeco, popularno rečeno brainstorming. Uostalom, sigurna sam da svaki ozbiljan rebus teži da bude nerešiv, nešto poput kvadrature kruga.