Razgovor u knjižari

Svratio sam pre neki do knjižare da razgledam nova izdanja, kad čujem – starija gospođa traži savet prodavačice. Kupila bi poklon dečaku, osmi razred.

“Auh, pa nemamo za taj uzrast”, odgovorila joj je.

Tu sam morao da se umešam:

“Možete da mu uzmete Bukovskog, svideće mu se sigurno, to je idealno za te godine”.

“Jao, pa to bi mu se svidelo, ali nisam sigurna za roditelje”, kazala je prodavačica.

“Meni je tata kupio Bukovskog u osnovnoj školi, nije bilo nikakvih problema”, odgovorio sam.

Njena koleginica je predložila Alhemičara.

“Nemojte to, to je odavno prerastao.”

“A Lovac u žitu?”, predložila je prva.

“Ako mu je majka baš stroga, možete i Džojsov Portret umetnika u mladosti. Ili, recimo, flašu Vinjaka 5 roditeljima, a malom Idiota Dostojevskog. To je baš lepa kombinacija. Ili malom Vinjak 5, a roditeljima Idiota. I mirna Bačka!”

Gospođa se nasmejala u brk.

“Možete da mu uzmete i neki triler Džejmsa Patersona”, rekla je prva.

“Pa može i to, ali samo kao ukrasni papir, a ispod mu upakujte Dovlatova”, rekao sam.

“A šta fali Džejmsu Patersonu? Hajde da ne zamajavamo ženu nego da se fokusiramo na problem”, brecnula se prva.

“Može i Ju Nesbe”, uzvratio sam.

“A da mu uzmete nekog savremenog mladog pisca?”, umeša se ona druga.

“Gospođo, molim vas, nemojte to da radite!”, bio sam kategoričan.

“A nekog savremenog pesnika?”, nastavila je druga.

Tu je počelo da mi se crni uz nagoveštaj napada panike. Zamalo da se ispovraćam po polici južnoameričke književnosti. Roberto Bolanjo se smejao, a Markez se zgadio. Borhesa nije bilo briga.

Glavni problem modernih stihoklepačkih zanatlija je nenormalna količina sujete i manijački ego. Landaraju okolo nasumično razbacanim rečima i vuku jedni druge za stihove u krug, ko ima veću pesmu, misleći da je i najobičnija nelagoda sirova umetnost. Priroda takvog sporta je samodestruktivna. Svi misle da su neshvaćeni genije, a uglavnom su samo dosadni. Tako je uglavnom i sa muzikom. Molim vas, verujte mi, ja nisam neshvaćeni genije, ja sam običan lik.

Ko bi rekao da su misli sposobne da se odmotaju toliko daleko. Poželeh i ja da napišem pesmu, ali dobro je pa nisam. Posmatrale su me korice Siorana, Sartra, Kamija, okrenuo sam glavu, a tamo je stajao Niče. Anri Barbis i Selin su me uveliko osuđivali. “Nemoj da nas brukaš, imbecilu! Jesmo li te, bre, mi tako vaspitali?!” Čehov i Karver su držali Hemingveja da me ne nabode!

“Pusti me, bre! Pusti me!”

“Daj, bre, Erni, nemoj, bre, pusti ga!”

“Ma, sad ću da mu &#*!”

Oblio me je hladan znoj kad sam ugledao Knuta Hamsuna i Živojina Pavlovića, ali sam nekako došao do daha. Ruku mi je pružio Crnjanski, najveći među pesnicima. Dosta mi je poezije u životu, radije bih da uprljam ruke. Opalio sam sebi dva brza šamara i trgnuo se iz te umišljene vukojebine.

“Gospodine, gospodine! Da li ste dobro? Pobogu, zašto se udarate u glavu?!”

“Ma, nešto sam se zamislio, ali imam sjajnu ideju! Gospođo, batalite knjige! Kupite malom ploču Motorheada, bilo koji album koji imaju, može i najjeftiniji. Mada, najbolje Iron Fist.”

“Ne razumem, kakav sad Motorhead?”

“Morate da požurite, ako vam je stalo do tog deteta, možda još uvek nije kasno.”

“Već neko vreme nepomično zurite u jednu tačku. Da li vam je potrebna pomoć?”, pitala me je radnica.

“Ne, ne! Taman posla, umem ja tako kad me rikna neke knjige očara.”

“A u koju knjigu gledate ako nije tajna?”

“U Stendalov roman Crveno i crno.”

“Jeste li sigurni? Mislim da mi tu knjigu nemamo.”

“Šalio sam se, gledam u Stare majstore Tomasa Berhnarda. To mi je omiljeni pisac.”

“Pa, ako nemate ništa za taj uzrast, možda je bolje da mu ja kupim ovu šolju?”, oglasila se gospođa.

“Da, te šolje su jako lepe.”

“A zašto ne pogledate… U stvari, ništa”, umešao sam se opet.

“Recite slobodno”, ohrabrila me je gospođa.

“Ova druga šolja vam je možda lepša.”

“U pravu ste. Uzeću ovu drugu šolju.”

Svi smo se složili da je šolja ipak najbolji izbor i tako se okončala ova besmislena književno-pedagoška debata.