Razbibrige

Sedimo u kafani, nas petorica, znamo se još od prvog razreda osnovne škole. Među njima se izdvaja Vladimir, doživljavam ga kao brata. Pravnik po vokaciji, vrstan poznavalac istorije i sporta, otelovljenje je karijernog bolekurca. Nerazmetljivog treznog eruditu odmenjuje kozer, stanje svoje boemske raskoši naziva alkozofijom.

foto: pavel danilyuk / pexels

Upravo pije votku ko vodu, zajapuren je, pršti ko magma: “Brak srozava veštinu kompromisa!” Iskapio je čašu, nastavlja: “U braku manje trošna strana jaše partnersku grbaču, prekraja je u pseću, naučenu da šeni i očekuje nagradu za udovoljeni hir”. Sipa votku u čašu, štucne, nastavlja: “Nek uđe u zapisnik i da sam čudesno taktičan dok mi Tamara onako poletno buši mozak u tom čistom stanju rata… Ma, ja sam dostojanstvena gerila koja brani humano pravo na čašu piva tokom ručka!”

“Baš si se ti zaustavljao na čaši piva, kako da ne”, bocnuo ga je Dragan, “koliko puta smo te, što danju, što noću, unosili u kuću, i to onako usranog od alkohola?” “Draganče”, natkrilio se Vladimir, “malo mi se zamaglio pogled, pomozi mi da vidim šta to piješ”. “Nimalo se ne stidim kisele vode…”, nabusito uzvraća Draganče, Vladimir ga seče: “Lažeš, dobri moj nesoju! Navukao si suknjicu kad ti je žena ispostavila ultimatum – ili alkohol ili ona!”

Fića i Bokula praskaju u smeh. Privlači me osmeh žene, diskretno nas skenira, odbegla od kamerne atmosfere za njenim stolom. “Cevčiš tu vodu, dobri Draganče”, trijumfalno se ceri Vladimir, “kanda kiseliju od mira koji trpiš u domu svom, a đed progovara iz mene, pa ti veli – pušti praznu priču, ne avetaj zbog ženetine, no mi daj da ti poručim dva prsta vinjaka, da išćeramo mrtvilo iz očiju ti, jadan ne bio!”

Draganče kuva, progovara ravnim tonom: “Vlado, nemam potrebu da izigravam muškarčinu i bolje se osećam otkad ne pijem. A ti slobodno nastavi da se zalivaš na ostrvcetu preostalog ti mozga”.

Fića, pogledom uprtim u Dragana, poručuje vinjak. Vladimir podiže ruku uvis, patos mu probija iz napuklina u glasu: “Piše da je sve dobro / dani su sve duži / u kućama sazreva mir / samo snovi kao besne lisice / grizu nas za listove”. Fića i Bokula aplaudiraju, odbegla žena za susednim stolom sad otvoreno zuri u Vladimira. Ovaj joj se teatralno pokloni pa kaže: “Čuj, Draganče, nikada ja ne bih mogao da sastavim ovakvu majstoriju u pet stihova, kao što nikada ne bih mogao da odigram ulogu muškarčine, ma ni u treš filmu ne bih to mogao. I nikada mi Tamara ne bi pretila isterivanjem iz kuće da umem da tresnem šakom o sto, ili, još pre, da sam sposoban da joj tresnem šamarčinu kad zatreba. Nemam ja taj iskon u sebi, a može biti i da ga imam, no on je, dakako u mom slučaju – čašom ugušen. Ali šta je s tvojim pećinskim čovekom, dobri moj, čime ga to uspavljuješ ovako trezan, a dok te opominje da ti se žena, ko zna, možda i ovoga časa kolegijalno drpa s onim tipusom, beše li šefom magacina?”

Dragan je sakupio ostatke sebe, odvojio se od stola. skinuo je jaknu s čiviluka i bez reči napustio kafanu. Tajac se nadvija, Bokula je, usisavši onaj vinjak, uzviknuo: “Živeli, braćo!” Nazdravljamo.

Spustivši mi šaku na rame, Vladimir me je vragolasto premerio pogledom. Progovara: “A šta ćemo reći za našeg neženju?” “To mu je najpametniji potez u životu”, javlja se Fića, “čik nek to porekne, ako znamo da ga je pamet neretko izdavala!” Vladimir škilji, vrca mu nemir u očima: “Samo se ti šegači, Fićoni, budalice moja, a ja kažem da biti u ovim godinama samotnjak, bez zaštitne mantije, zahteva posebnu vrstu dara!” Vladimir sipa votku, piće se preliva iz čaše, obraća mi se: “Hajde, Ognjene Vukmiroviću, vreme je da i ti nešto izustiš”.

Ne govori mi se ama baš ništa, ostati u ćutnji jalova je rabota: “Ne znam, drugari, šta da vam kažem, znate da sam bio u nekoliko veza koje su trajale, jednostavno, nisu potrajale…” Vladimir me prekida: “Stop kiši oko Kragujevca”. “Ma zašto smo se mi ženili”, nadovezuje se Bokula, “pa da li ti stvarno smatraš da si bolji od nas?” “Ostavite ga na miru!”, dreknu Vladimir, ustade sa stolice i upre kažiprstom u Bokulu: “On makar ne sere što je sam… a ti… usta su ti prepuna govana dok propagiraš tvoje sveto trojstvo – pravoslavlje, sport i nekretnine. Gutaš cialis čim ti se ukaže prilika da pojebeš nešto sa strane!” Potom se zateturao i strovalio na pod. Fića i ja ga pridižemo, iznosimo ga iz kafane, Bokula zove taksi…

Smeštam Vladimira u auto, šapuće mi na uvo: “Ogi, praštaj, morao sam da utopim Tamaru”. Poljubio sam ga u obraz, kažem: “Izroni, udahni duboko i nastavi da plivaš”. Izroni, udahni duboko i nastavi da plivaš, odzvanjam. Najednom sam video sebe – begunac koji se otisnuo na površinu, pa zaplivao ni sam ne znajući kuda. Čujem Bokulu, zahteva da upadnem u taksi. Iz daljine sam mu odgovorio da moram da se vratim, račun je ostao neplaćen.