Rajka

Preseljenje u Belegiš, odmah posle petooktobarskih promena, kuja Rajka je lako prihvatila. Zameniti zvezdarsko dvorište za sremačka prostranstva i obalu Dunava nije bilo teško ni za Kuma, Rajkinog gazdu koji se dobrovoljno odrekao rodnog velegrada da bi se u novom ambijentu upitao o smislu života. Umorio se od menja-

nja stvarnosti i borbe za druge. Tranzicija ga zalomila na početku trećeg doba, porodica se snašla po svetu, a on se povukao u svoj mirnodopski protest. Tu, gde velika reka zavija oko oranica, nebo ume da pomogne svakome ko mu se obrati.

Koza Barbara se, iako pridošlica, lako uklopila u trougao kohabitacije u kome se tiho živi i komunicira toplim ljudskim obraćanjem naspram laveža i meketanja prilikom prinošenja dnevnog obroka. Kum je prestao da objašnjava prednosti svoje odluke jer je to bilo očigledno. Slobodno vreme daje priliku za knjigu, pecanje, baštovanluk, seoske slave, pesmu o jednom kućerku u Sremu!

Ipak, u kućerak se uselio i jedan uljez, mobilni telefon, kao sprava za hitne slučajeve i ništa drugo.

Kum je dugo odbijao da prihvati zvonjavu telefona jer ga je strast za štukom koja grize toga dana obuzela dok se ljuljuškao na čamcu slobode. Najzad, pošto mu je mamac skinut sa udice, sam se upecao na uljeza. Javio mu se komšija i tužnim glasom saopštio da mu Rajka leži krepala u jendeku pored puta. Odbijao je da prihvati vest, objašnjavajući da ju je malopre nahranio i da ga je radosno otpratila na pecanje. Međutim, komšija je, uz izvinjenje, neumoljivo ponavljao da kuja nije više živa.

Teško mu je bilo da prihvati nenadanu vest i trčao je prema kući uz strmu obalu. Iz daleka je video dvojicu ispred svog dvorišta kako gledaju ka sklupčanom telu u dnu kanala. Približio se. Okrenuo je životinju prema sebi. Jeste, Rajka je! Crna dlaka i žuta krvata ispod glave. Donja vilica joj je nekako čudno otvorena i povučena u stranu. Nema tragova povreda, mora da se nečim otrovala. Jadnica, zartvorila je oči u kanalu iz koga je do danas isterivala prepelice, fazane i mačke.

Lako je odlučio gde će da pokopa ostatke. Na obali, na potezu sa koga čamci kreću ka lovištima, ribari su sklepali klupu. Ona služi za čekanje čamaca, pretovaranje i merenje ulova i oko nje se leti zapali vatra i niz Dunav pusti pesma. Sakupe se tu kerovi znani i neznani, sve sa Rajkom ispod klupe kao kraljicom od ribara. Uživala je ona da tu čeka sa Kumom i otpozdravljala ribarima i šlepovima, sve mašući repom. Povlačila se od sunca u obližnju useklinu u lesu gde je spokojno spavala dok žuta lopta ne padne ispod Slankamena. Tu je bila zetečena u ljubavnom grču sa vučjakom, čija vlasnica je kao udovica nastavila da ribari posle rane smrti svog muža, ribara od zanata. Voleli se kerovi, sve na radost dece i gazda. Kum je uzaludno apelovao da se ljudi moraju povesti za psećim primerom, ali bez obaveza i vezivanja. Udovica se i dalje samo kikoće, ali ko zna?

Iz šupe je uzeo ašov i u crnu kesu položio uginulu ljubimicu. Zaputio se ka useklini, sve sa tužnom povorkom tihih i sitih sremačkih kerova. Raku je pravilno i duboko oblikovao do dubine koju ne može da podloka voda. Pre nego što je položio kesu, seo je na klupu, zapalio cigaretu i zagledao se u pravcu reke. Dok je pušio, u vidokrugu se nije pojavilo nijedno plovilo. Ništa osim galebova iznad Besnog foka i jedna suza na njegovom licu. Malo u odnosu na suze koje je prolio da ovi dođu na vlast. I Rajka je pila suzavac onog oktobra kada je čovek verovao da će i životinjama biti bolje. Pusta nada. Ker je lajao na plave dok su skidali uniforme. Režao je na njih kad su pokušali da ga maze. I ovde, u selu, reži na patrolu iz Inđije kad dođu na raskrsnicu da uzmu učinak za stimulaciju. Na poštara i vatrogasca ne reaguje. Poslednji ašov zemlje na humci overio je uz psovku: „Sjebala si me, Rajka!“

Povratak nisu pratili kerovi. Ostali su da njuše oko mesta gde je nestala crna kesa.

Opet je zazvonio uljez. Drugi put toga dana, a pre toga ko zna kada. Slušao je sa nevericom šta onaj isti komšija priča. Kaže, vratila se Rajka, evo je hrani.

Opet u trku, nazad ka kućerku brže da proveri nadu. Vuče ašov po kaldrmi uz varnice kao vatromet iza sebe. Iz kapije izleće crno čudo i u vanrednom čeonom sudaru čoveka i psa stradao je ašov, daleko se otkotrljavši u jendek. Kum ljubi Rajku i psuje je onako kako se psuju najbliži. Nasekirala ga kurva njegova repata, ne zna da li da plače ili se to smeje.

Po treći put je tog dana koristio mobilni: „Kume, jebote, sahranio sam tuđeg psa!“