Prelom

Pre tačno mesec dana pregazio me je automobil nemačke proizvodnje dok sam prelazio preko pešačkog prelaza u Valjevu. Vozač se, kako to sve češće biva na srpskim putevima, nije zaustavio, a ja sam nakon nekoliko sati provedenih u urgentnom centru završio na štakama sa prelomima stopala.

Nesreća mi je dala priliku da vidim kako institucije deluju iznutra: mogu na ličnom primeru da posvedočim kako u onoj frazi da većina ljudi u policijskim upravama profesionalno radi svoj posao i te kako ima istine. Od pozornika koji su me posetili u urgentnom centru, pa do inspektora koji je uzimao izjavu, nisam doživeo nijednu neprijatnost.

Razočaravajuće je, međutim, što sam odmah shvatio da ti ljudi nemaju nikakvu podršku matičnog ministarstva. Izjavu o okolnostima nesreće nisam davao više od pet ili šest minuta – nije, na koncu, u pitanju komplikovan slučaj. Davanje izjave, sa druge strane, trajalo je više od pola sata, iz prostog razloga što kompjuteri na kojima pripadnici MUP-a rade liče na one kojima smo se kao osnovci rugali kada smo odlazili na izborni predmet koji se tada, ukoliko me sećanje dobro služi, zvao računarstvo i informatika. Kako bih vam dočarao kontekst, to je vreme kada je streljani premijer Srbije još uvek bio živ.

Što se moje izjave tiče, najpre sam čekao da se pokrene Microsoft word, ali je kompjuter iznenada prestao da radi pa je sve moralo da se kuca ispočetka, da bi na kraju nastao problem sa štampačima. Sve vreme sam razmišljao o tome da su ljudi koji vode moj slučaj zaduženi i za mnogo ozbiljnije stvari, a da svaki lokalni diler za dan zaradi dovoljno da se opremi daleko sofisticiranijim uređajima od ovih koje poseduju organi reda i zakona. Shvatio sam da je borba s kriminalom, u ovoj situaciji, nemoguća. Iako ne gledam vesti (možete i ne morate da mi verujete na reč da glas Predsednika nisam čuo više od pet godina), moram priznati da sam i sam potpao pod uticaj propagande da se u takozvana ministarstva sile ulažu značajna sredstva. Istina je ipak drugačija: očigledno se ulaže jedino u onaj deo policijskog aparata koji ima zadatak da vrši represiju i doprinosi kopanju rovova između političkih subjekata kako bi svako bezbrižno vladao svojim glasačkim feudom, dok je onaj deo ministarstva koji treba da rešava svakodnevne probleme sveden na tehniku sa početka veka.

Da nisam doživeo to što sam doživeo, ne bih znao, na primer, da kamere za snimanje saobraćaja u Valjevu ne rade godinama. U pitanju je samo jedan od problema ustrojavanja države po centralističkom principu. Naime, grad po zakonu o lokalnim samoupravama nema nadležnost nad sopstvenim policajcima, grad nema nadležnost ni da brine o kamerama i bezbednosnoj infrastrukturi samoga grada, a budući da ljude u republici ne interesuje bezbednost građana već isključivo pripadnika vladajuće kaste, u budžetu republike nije odvojen novac da se održavaju, na primer, softveri na kamerama za nadzor, pa su one danas samo placebo kamere, u nadi da će populus koji živi u neznanju prilagoditi brzinu u njihovoj blizini jer je kazna za prelazak na crveno, zamislite, povećana na 20.000 dinara.

Ova ilustracija predstavlja suštinu karaktera vlasti koja će 2027. godine proslaviti petnaest godina upravljanja državom: kazne su drakonske, propisi su usklađeni sa uređenim društvima, ali ta administrativna realnost nema nikakve veze sa srpskom realnošću. Uostalom, u preambuli Ustava stoji da je Kosovo sastavni deo Republike iako je pre godinu dana priznato od strane Predsednika koji je krajem prošle godine na izborima uvećao svoju vlast. Neodgovornom politikom smo odustali od onoga da je Kosovo Srbija, pa se pribeglo alternativnoj politici – da Srbija postane Kosovo, onakvo kakvim su ga napravile secikese i šibicari – teritorija bezakonja, šverca i trgovina narkoticima. Uostalom, nije li Aleksandar Vulin, kao direktor Kancelarije za KiM, potrošio silan novac na postavljanje kamera, za koje se, nakon mučkog ubistva Olivera Ivanovića, ispostavilo da ne rade?

Nakon što su se uvežbali uništavanjem života kosovskih Srba, došlo je vreme da se pozabave Srbijom. Ovoga puta, pogrom će napraviti u koaliciji sa rudarskim korporacijama, i tako lakonski rešiti problem nenaseljenosti. Ako nema vazduha, vode i zemlje, nema ni potrebe da tamo neko živi, pa će Srbija, svedena na beogradski pašaluk od pet miliona stanovnika i desetine rudnika oko njega, postati najgušće naseljena evropska država i najveće onkološko odeljenje na svetu. Biće to još jedna zgodna statistička stavka, da se objasni kako nam je nikad bolje.

Možda nam rudna renta omogući i obavijest kako građani Srbije konačno imaju novca da kupuju citostatike, ne ulazeći u to kako smo do tolike stope smrtnosti došli. Za to će, kanda, biti krivi oni bivši, mrzitelji normalne i pristojne Srbije.