Preferans sa Žaretom

Žareta sam sretao u različitim prigodama početkom devedesetih godina. Upoznao sam ga, međutim, kroz preferans.

Ako se dobro sećam, zatekao sam jednom u redakciji „Vremena“ u Mišarskoj Sešku, Koraksa i Žareta kako igraju pref. Seo sam da kibicujem. Kratka partija, mnogo strasti, mnogo prozivanja, mnogo rasprave, mnogo rizika u licitaciji. Igralo se ne toliko u siću koja bi mogla da pokrije dva-tri piva, već turnirski u primat najboljeg igrača. S obzirom na redakcijske okolnosti, dosta se dobro odigravalo. Dok bi se Žare i Koraks tu i tamo kačili oko brojanja, to jest nebrojanja aduta, rezonskog ili nerezonskog „bušenja“, Seška je dobijala.

Pitao sam Žareta da li bi hteo da odigra preferans sa mnom i nekim iz mog društva. Zakrivio je glavu, spustio cvikere, pogledao me i uz pomalo podrugljiv osmeh strogo rekao: „Ali za džabe ne igram.“ Rekao sam mu da igramo u pristojan, ali razuman iznos. Prihvatio je.

Ugovorio sam partiju kod mene u kući. Na vratima se prvo žalio na devedeset i devet stepenika koje je morao da prevali. Nakon što se izduvao seo je za sto i izvadio flašu viskija. Gledao je čas mene, čas Pantu, oblizujući se kao lisica koja je ušla u kokošinjac. Mislio je da će da nas odere.

Na početku partije počeo je nerezonski da forsira betl. Za one koji ne igraju preferans: ako rizik prođe – ništa slađe i jeftinije; kada ne prođe, pa još pod kontrom, ništa skuplje i manje isplativo. Pao je nekoliko betlova zaredom.

Kada smo Panta i ja povrh toga, povodom nekih odigravanja, još počeli da do detalja rekonstruišemo ruke iz neke ko zna kada odigrane partije, uozbiljio se. Bilo je prekasno. Masno je izgubio tu prvu partiju. I odmah zakazao revanš.

Žare je voleo da igra preferans, igru satkanu od umeća, pamćenja, sreće i blefiranja. Govorio je da u partiji preferansa karakter svakog igrača izbija na površinu, da ne može da se sakrije. Išli su mu na živce ljudi koji ne žele da priznaju grešku ili kojima mora da objašnjava šta je hteo da kaže. Sopstvene greške bi odmah priznavao.

Voleo je da igra betl. Odgovarao je njegovom karakteru. To je igra koja ne povređuje toliko saigrače, koliko onome koji je igra omogućava da se brzo spušta. A ako prođeš sa velikom „rupom“, možeš slatko da se izruguješ onima koji je nisu „pronašli“ i zato se međusobno svađaju. Što je, naravno, i činio, ali nekako dečački, tako da niko nije mogao da se uvredi.

Kada bi se neka partija otrgla kontroli i on malo ozbiljnije dobio, uvek bi pitao: „Jel’ imaš da platiš? Ako si kratak sa lovom, da ostavimo za drugi put?“ Sam bi svoj dug uvek odmah plaćao.

Tako je i u redakciji umeo nasamo da nas pita: „Jesi li dobro? Jel’ ti treba neka lova na zajam?“ Kad god je imao, pozajmljivao bi na neodređeno vreme.

Voleo je da dobija na kartama, nije mu nimalo bilo pravo kada gubi, ma koliko se trudio to da prikrije. To shvata svako ko voli da igra karte. Kao što oni koji ne igraju preferans nikako ne mogu da shvate poletna prepričavanja pojedinih ruku, koja treba da prikažu nečiju igračku veličinu ili glupost.

Žare nije igrao samo igre radi, već i radi druženja. Nekada smo igrali sa mojom ekipom, nekada sa njegovom. Sa njegove strane dvojica su još pre Žareta napustila ovozemaljsku partiju.

Baš kao i u „Kaleniću“, tako se ni pre, ni posle, a kamoli tokom partije nije pričalo o politici. Ja sam svoje prijatelje unapred upozoravao da im se slučajno ne omakne ono: „Žare, šta misliš ko će da pobedi na izborima? Da li je pametno da se bojkotuju?“ Ko je poznavao Žareta, može da pretpostavi njegov zvučan odgovor.

Površno poznanstvo se posle silnih partija pretvorilo u prijateljstvo. Iza maske ciničnog, podrugljivog novinara pojavio se čovek koji brine za druge i vodi računa o drugima. Koliko god je sam bio nepopustljiv u sopstvenim principima, toliko je imao razumevanja za ljudske slabosti.

Žare u preferansu nije imao poriv da dokrajči, da ugazi protivnike. Ali nije imao živce da sedi za stolom sa nekim ko ne ume da igra. Takav je bio i u životu.

Filip Švarm je rekao da svako od nas pamti kada i gde mu je Žare ponudio da radi za „Vreme“. Meni je posao ponudio kada smo se jednom slučajno sreli u kafani u Mišarskoj gde sam sa porodicom proslavljao rođendan moje mame. Biće da mu se svidelo kako igram preferans.

Poslednjih godina nismo igrali. Rekao je da ne može da drži koncentraciju četiri-pet sati koliko jedna partija može da traje i da neće da se bruka.

Znam da bi mi živo protivurečio, tek od Žareta nisam mnogo naučio o preferansu. Ali jesam o životu, kao od malo koga drugog. O ophođenju sa ljudima. O širini razmišljanja. O razumevanju za druge. O podršci. Naravno i o ovoj našoj nezdravoj profesiji, o tome kada treba dati kontru, kada vratiti rekontru i da ne možeš stvarno da proživiš život, a da se, makar kalkulisano, ne kockaš.