Prah i pepeo

Bila je jedna pjesmica uz koju su u mom djetinjstvu djevojčice u komšiluku igrale gume (tako se u Bosni zvala igra koju u Srbiji zovu lastiš). Melodija je bila vesela; tekst je, uz ponavljanje svakog stiha, išao ovako:

Kad sam bila beba, beba, jedan, dva i tri,
Cucla ‘vamo, cucla tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila klinka, klinka, jedan, dva i tri,
Igra ‘vamo, igra tamo, jedan, dva i tri.

Kad sam bila cura, cura, jedan, dva i tri,
Škola ‘vamo, škola tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila žena, žena, jedan, dva i tri,
Šminka ‘vamo, šminka tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila mama, mama, jedan, dva i tri,
Kuhaj ‘vamo, kuhaj tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila baba, baba, jedan, dva i tri,
Pleti ‘vamo, pleti tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila mrtva, mrtva, jedan, dva i tri,
Spavaj ‘vamo, spavaj tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila prašina, prašina, jedan, dva i tri,
Praši ‘vamo, praši tamo, jedan, dva i tri,

Kad sam bila ništa, ništa, jedan, dva i tri,
Ništa ‘vamo, ništa tamo, jedan, dva i tri,

Teško je naći materijalističkiju (u filozofskom smislu) dječiju pjesmicu. U tom kontekstu je skoro na nivou famoznih Hamletovih grobljanskih replika. Duše nema ni na mapi, a na kraju (ne) ostaje ništa. Ipak, između smrti i ništavila postoji nešto; postoji prašina, prah. A to je opet u cijeloj priči najmaterijalističkije.

U oktobru ove godine navršilo se tri stotine godina od rođenja čuvenog enciklopediste („vrlo materijalističkog“) Denija Didroa. Predsjednik Republike Francuske Fransoa Olan pokrenuo je tom prilikom inicijativu da se Didroovi posmrtni ostaci sahrane u Panteonu, tamo gdje počivaju najveći francuski nacionalni junaci. U Panteonu sahranjuju samo muškarce. Prije dvadesetak godina, pisao je o tome Milan Kundera, „tri slavne i cijenjene žene predlažu da se i ženama dade pravo da budu pokopane u Panteonu“. One čak imaju i ideju koje znamenite žene valja ekshumirati i prebaciti u Panteon. Pošto te žene, vlastitom voljom, počivaju pored svojih muževa, Kundera se pita: „Šta učiniti s muževima? Prenijeti i njih? Teško; s obzirom na to da nisu tako slavni moraju ostati tamo gdje se nalaze, a preseljene gospođe provešće vječnost u osami udovica.“

Odmah zatim Kundera nastavlja: „Potom se pitam: a muškarci? Da, muškarci! Ko kaže da su svojevoljno u Panteonu! Nakon njihove smrti, ne pitajući ih, i sigurno protiv njihove posljednje volje, odlučeno je pretvoriti ih u simbole i odvojiti ih od njihovih žena.“

Nije, međutim, ovakva praksa isključivo francuska. U testamentu Ive Andrića jasno je stajalo: „Moja je želja da posle moje smrti moje telo bude spaljeno, a pepeo sahranjen na beogradskom groblju, pored pepela moje žene Milice Babić.“

Predrag Palavestra piše: „U grobu pored Ive Andrića, osam godina posle njegove smrti (1983), sahranjen je Rodoljub Čolaković. Andrićeva supruga Milica Babić (…) sahranjena je na istom beogradskom Novom groblju, ali ipak podalje od Andrića, usprkos njegovoj izričitoj molbi, gotovo vapaju, da ga sahrane pored žene koju je u životu najviše voleo. Kad je birao mesto za Andrićev grob, Čolaković je, po sopstvenom zapisu, dobro znao da su godine sa Milicom bile najsrećniji dani Andrićevog života. Posle njene smrti, Andrić je upravo njemu otvorio dušu i rekao mu da bez nje njega više nema, kao što ni nje neće biti kad njega više ne bude. Znanje ipak nije bilo dovoljno da spreči grehotu.“

Lijepa je ova riječ grehota. Ne znam pored koga počiva „vrlo materijalistički“ Didro, ali bi ga grehota bila prebacivati u Panteon, ako ništa, a ono zbog onog pisma njegovog čiji je prevod Danilo Kiš, a baš u godini smrti Rodoljuba Čolakovića, objavio na samom kraju svoje Enciklopedije mrtvih: „Oni koji su se voleli za života i koje su zaveštali da ih sahrane jedno kraj drugog, nisu možda tako ludi kao što se misli. Možda se njihov prah prožima, meša i sjedinjuje… Šta znam? Možda njihov prah nije izgubio svako osećanje, svako sećanje na svoje prvobitno svojstvo; možda u njemu nastavlja da tinja na svoj način tračak topline i života… O! moja Sofija, ostaje mi, dakle, izvesna nada da ću vam moći dodirnuti, osetiti, da ću moći da se sjedinim s vama, da se izmešam s vama, kad nas ne bude više, ukoliko postoji u našem počelu zakon srodnosti i ako nam je suđeno da ostvarimo jedinstvo bića; ja bih onda, u sledu vekova, mogao da budem jedno s vama, a molekuli vašeg raspadnutog ljubavnika mogli bi da se uskomešaju, da se razbude i da tragaju za vašim molekulima raspršenim u prirodi. Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama…“

Pepeo pepelu, prah prahu; svaki svome.