Pepeljuga

Nije mi baš najjasnija poruka bajke o lepoj, skromnoj i nadasve vrednoj devojci zvanoj Pepeljuga koju kinji pokvarena maćeha i njene dve zločeste kćeri, ali valjda ću je skužit’ u dogledno vreme. Da li glasi: „trpi i ribaj pa će ti se to pozlatiti“ ili „udaćeš se za princa pomoću bele magije“? Ili je možda ključ u muško-ženskim odnosima: „budi lepa i nedostižna, i pusti ga da prevrne nebo i zemlju zbog tebe“? Kapiram da je neka metafora u pitanju, ali šta oslikava? A ako meni nije jasno, kako će to onda shvatiti moja kći…

Volela bih da znam šta se zbiva u njenoj glavi i zašto toliko voli Pepe (tako mi u kući zovemo Pepeljugu). Pokušavala sam sa Crvenkapom; zgodna je za pričanje u uzrastu od 16,5 meseci jer pokriva područje njenog interesovanja i znanja; scenografiju čine šuma i kućica, glavni rekvizit i kostim su korpa sa klopom i crvena kapa, a akteri devojčica, baba, vuk, lovac… U pričanju ove bajke dolaze do izražaja glumačke sposobnosti i improvizacija naratora, a ni poruka nije problematična, mislim, ako je uopšte ima. Elem, Selena se malo nasmeje kad joj ispričam kako je vuk smazao babu, odreaguje na kuc-kuc-ko-je, i tu je kraj. „Pepe!“, ište dete iz sveg glasa. Probala sam i sa Alisom u zemlji čuda, ali slabo mi i to ide. Sviđa joj se, u redu je, vidi belog zeca sa satom, jeeee pade u rupu…. „Pepe!“, opet će ona. Na stranu to što pričam hiljaditi put tu priču, ali malo mi je frka što se toliko vezala za Pepeljugin lik i delo. Posebno delo: gledam je pre neki dan u novootvorenoj igraonici sa džampovima, penjalicama, klackalicama i zamkovima na naduvavanje. Jurcaju i vrište deca, milion šarenih loptica na sve strane, skaču i penju se… Sve to radi i ona, sjajno se snašla, ponosna mama gleda. U jednom trenutku spazih svoje dete kako ide između boksova, skuplja vredno razbacane loptice i vraća ih na mesto, u bazenčiće. „Šta ako se poistovećuje sa Pepe?“, proletelo mi je kroz glavu „… ili sa majkom?!“ Čvrsto sam rešila da joj te večeri ne pričam tu priču, a da narednih dana nipošto ne uzmem krpu u ruke. Bar dok je dete budno.

Nisam imala nameru da elaboriram na temu položaja savremene žene-majke u društvu, posebnom našem, i neću to ni sada. To je dosadna i tupava priča bez srećnog završetka. Insistiram na podeli kućnih poslova kad god je to moguće, perem sudove bez drame, ribam bez pompe i gledam da eskiviram kuvanje kako znam i umem. Pitanje je sledeće: kako da vaspitam dete, buduću ženu? Kad je imala desetak meseci, učila sam je da bude uredna i skloni mrvice sa stola. Govorila sam joj: „Hajde da čistimo kuću“, i to joj se strašno dopalo. Uklanjala bi mrvice sa preciznošču apotekara, a ako bi neku slučajno uočila na podu, obavezno bi je podigla i donela majci na uvid. Posle je zavolela i krpe, metle, veš-mašinu… Ah, kakva greška u metodologiji učenja urednosti, kako sam to sebi dopustila, no nadam se da još nije kasno za nju. Generaciji kojoj pripadam majke su vaspitavale da rade po kući, ko Pepe, i da je to sveta ženska dužnost. Biti dobra domaćica to je ono pravo. Idealka je: domaćica, majka, supruga, pa tek onda zaposlena žena. Posle su te iste majke jadikovale zbog takvog načina života pokazujući zbunjenim ćerkama ispucale ruke. Prošlost, definitivno.

Priznajem da dramatizujem što se tiče odnosa Pepeljuga–Selena, mislim da je to krajnje prolazna avantura. Uostalom, „zabranjeno voće“ je stara fora, ne treba od toga praviti dramu, već se hrabro suočiti sa protivnikom gađajući ga u slabe tačke. Olinjala priča o Pepeljugi može da bude predložak za scenario nešto drugačijeg filma u kome Pepe nije žrtva zle sudbine kojom se princ ženi zbog najvažnijeg ženskog atributa – nadaleko čuvene lepote.

Dakle, uvodni deo priče – ono kad je Pepe ostala bez majke a njen otac se oženio rospijom koja ga je potpuno zaludela, toliko da ne vidi kako ista maltretira njegovo rođeno dete – preskačemo iz vaspitnih razloga. Ne želimo da dete stekne pogrešnu sliku o muškarcima kao takvima. Onaj deo sa ribanjem nekako smandrljamo, ko bajagi ona čisti kuću jer joj je tako zapalo po raspodeli posla. A ostali valjda okopavaju baštu ili rade nešto drugo, ali ona svakako nije jedina robinja u kući. Zatim kad dođe do priče o balu, kažemo joj da se njena pozivnica za bal negde izgubila – ne želimo da se dete frustrira bez potrebe. A zašto Pepe plače? Zato što nema šta da obuče za kraljevski bal, što je posve realan i legitiman razlog za kuknjavu. Onda dolazi deo o dobroj vili u kome ne isključujemo momenat naučnofantastičnog – mala doza iracionalnog ne može da joj škodi. Mada, za dobru vilu opet kažemo da se zove Irena po vlasnici modnog salona koji se, vidi slučaja, zove po našoj junakinji Pepe. (Inače, u stvarnom svetu Irena je dobrim delom zadužena za stajling našeg deteta). I tako, kad sve kockice lepo složim, prepustim se uživanju u priči o bundevi, miševima i odlasku na bal.

Originalno poglavlje o balu ne mora mnogo da se koriguje, osim onog dela u kome se Pepe pretvara u dronjak ako ne utekne pre ponoći. U jednoj verziji istoimenog crtanog filma čarolija je nestala u ponoć, a musavu Pepe princ juri po lavirintu dvorca – krajnje ponižavajuća i neprijatna situacija, pa je zato preskačemo. Kažemo da Pepe žuri kući zato što je obećala dobroj vili da će stići pre ponoći, kao ona se brine za nju… Pepe izgubi staklenu cipelicu, on krene u potragu za njom, sve po starom, nogate maćehine ćerke guraju svoja ružna stopala u cipelicu, princ onda ugleda Pepe, i – čuješ li (dong!, dong!, dong!), to zvone crkvena zvona, Pepe se udaje…

Ovako ispričana priča bez isticanja princa kao nekog posebno važnog lika (i cilja), u kojoj Pepe nije napuštena jadnica tužnih očiju već cool faca koja se u principu dobro provodi, predstavlja laganu priču za uspavljivanje malog deteta. Stereotipno dobro i zlo, lepo i ružno, lice su i naličje iste medalje čiju razliku često nismo u stanju da vidimo. Ako bismo svi bili podjednako ružni, da li bi onda lepota bila nakaznost, nadaleko čuvena u kraljevstvu?