Oz

Dubai je grad, koja je zapravo država, na Istoku, a pravo je oličenje Zapada, naseljen bogatim Arapima, dok dominantnu sliku u gradu čine siromašni Pakistanci; grad razularenog noćnog provoda i pokrivenih žena, u kome pustinjom teku vodeni kanali a morem dominiraju peščana ostrva; privatno vlasništvo nekolicine bogatih koje zapravo ne pripada nikome; jedinstveno mesto koje je samo unapređena kopija nečega što već postoji.

Početkom decembra Ujedinjeni Arapski Emirati proslavljali su 39 godina od ujedinjenja. Dostignuće nije naročito, ali je radost utoliko veća. Istorija Dubaija počela je kada je mudri šeik Maktum bin Hašer al Maktum krajem XIX veka, uz britansku podršku, poveo nekoliko beduinskih plemena do obale današnjeg Dubaija i rešio da ukine poreze na pomorski saobraćaj i učini Dubai primamljivom slobodnom lukom za ceo Zaliv. Neosetna britanska pomoć danas se ogleda u činjenici da je engleski gotovo drugi službeni jezik Emirata, da svi imućni Arapi imaju britansko obrazovanje i da većinu viših menadžerskih pozicija drže Britanci. Do otkrića nafte, 1966. godine, lokalno stanovništvo je uglavnom živelo od trgovine biserima, ali od otkrića nafte životi sirotih beduina se znatno menjaju. Naftne rezerve Dubaija su već iscrpljene, ali se zbog toga niko preterano ne sekira. Izgradili su oni štošta što im je pomoglo da preusmere izvor zarade sa trgovine na luksuzni turizam.

Ova „bogata“ istorija slikovito je prikazana u muzeju u nekoliko fotografija uz rekonstrukciju beduinskog života. I to bi bilo sve, i od muzeja i od istorije.

Najveći majstori arhitekture i građevine plaćeni su da im mašta na ovom mestu nema granice: pustinja usred mora, more usred pustinje, skijalište u zgradi, šoping centri veličine naselja, najveće, najviše, najnovije. Osnovna impresija je kontrast. Najviše zgrade opasane su širokim pojasevima dvospratnica, najskuplji bazar izgrađen je u rustičnom stilu, enterijer koketira sa eksterijerom, grade se čitava naselja duboko u pustinji koja umesto ulica imaju vodene kanale, dok se usred mora grade veštačka peščana ostrva. Najnovija atrakcija grada je Burdž Kalifa, najviša zgrada na svetu za sada, sa neverovatnih 828 metara visine, koja je oborila nekoliko svetskih rekorda u različitim, uglavnom visinskim kategorijama, uz prateće pikanterije: za pranje fasade potrebno je 4 meseca i 36 radnika, zgrada potroši oko milion litara vode dnevno, beton upotrebljen za izgradnju bio bi dovoljan za trotoar od Dubaija do Saudijske Arabije. Ipak, najzanimljivija je priča da je ostavši bez sredstava za završetak gradnje investitor u pomoć pozvao Abu Dabi, koji je pristao da finansira projekat samo pod uslovom da se pređašnje ime Burdž Dubai preimenuje u Burdž Kalifa po predsedniku UAE i emiru Abu Dabija. Anegdota je potvrda onog što se u emiratima inače priča, da je Dubai, uprkos sjaju, ipak samo Abu Dabijeva „mala“. Tu su i čuveni hotel „Burdž el Arab“, jedini hotel sa sedam zvezdica na svetu, nezaobilazan deo razglednica, uz „prigodnu“ anegdotu da je osnova hotela, zahvaljujući arhitektonskoj pakosti, zapravo veliki beli krst i arhitektonsko-ekološko čudo veštačko rezidencijalno ostrvo Palma, koje je, usled remećenja prirodnog vodenog toka, već izazvalo niz ekoloških problema, a u izgradnji su još četiri.

A ko su ljudi u ovoj zemlji Oz i kako im je? To nije mnogo važno, jer u Dubai dolazite mladi, zdravi i ambiciozni, radite mnogo, ostajete kratko, živite bolje nego što biste kod kuće i odlazite mladi, umorni i uz malo mudrosti – bogatiji. A i ko će da gleda od tolikog sjaja u očima. Dubai je laboratorija kapitalizma u kojoj su Arapi vlasnici svega, a 100 odsto radne snage čine stranci. Uprkos jasnoj podeli vlasništva imate utisak da grad ne pripada nikome. Arapi svojim navikama i tradicionalnim oblačenjem ne idu uz pozlaćeni mermer i touch screen info pultove, došljaci svojim siromašnim poreklom ne idu uz vile i bazene koje im firme obezbeđuju. Zapravo jedini koji „pripadaju“gradu jesu oni koji su iz svojih vila putem touch screena došli na odmor od sedam zvezdica. Većinu stanovništva čini radnička klasa, Indusi i Pakistanci. Nešto bolje uslove imaju Filipinci, koji rade u uslužnoj delatnosti. Evropljani i ostali čine srednji sloj koji radi za pristojne plate i dobre uslove. Zapadnjaci i stručnjaci iz celog sveta dolaze na visoke pozicije i žive na najvišim spratovima zemlje Oz. Ljudska prava nisu deo igre, a osnovni cilj je pobediti „zlu vešticu sa Zapada“ iliti kapitalizam, uštedeti pare i vratiti ih kući. Nevolja je u tome što u sistemu uvek „dobija kuća“ pa je tako recimo onemogućen bankarski transfer novca, dok je sa druge strane omogućeno sasvim solidno trošenje u velelepnim šoping centrima, centrima društvenog života. Oni koji uspešno prate „put od žute cigle“ i odolevaju čarima zemlje Oz imaju sve razloge da se hrabro upute u laboratoriju i okušaju sreću dok su još mladi, zdravi i ambiciozni.