Otkrivanje mraka

Bila sam na Džejevom koncertu jesenas. Oglušila sam se na upozorenja da Džej godinama nije to što je nekad bio i da su mu koncerti užasni. Zaista, bilo je grozno, tužno i, na momente mučno. Mali nije taj kapacitet, napisao je davno Uroš Komlenović, baš na ovoj stranici. Međutim, ovo nije priča o Džeju, nego o onom trenutku otkrovenja, nenadane realizacije kad se odjednom rasvetli nešto što je do tada bila gusta tama. Uprkos tome što, bez ikakve ironije, iskreno poštujem i volim „narodnu novokomponovanu muziku“ i što sam spremna da do poslednjeg koji hoće da me sluša branim narodnjake od snobovskih, kvaziintelektualnih, a zapravo do srži kulturfašističkih napada, nikada nisam bila spremna da idem do kraja, u narodnjački raspojasani i razulareni patos. Plašio me je i odbijao na isti način na koji mi je izazivao nelagodu onaj opis incestuoznog svadbenog veselja u Nečistoj krvi, koje se, gle čuda, događa baš na jugu, rodnom mestu narodnjačkog hardkora. Još južnije, u Makedoniji, u narodnim pesmama nalaze se zastrašujući motivi pored kojih recimo, sve one ubilačke balade Nika Kejva zvuče kao dečje pesmice. Ko ne veruje, nek presluša Nazad, nazad, Kalino mome ili Kaži, kaži libe, Stano.

Dakle, Džejev koncert je tekao tako kako je tekao, a onda se pravo sa aerodroma, posle tezge u nekoj Švici, bunovan i neispavan, na sceni pojavio Sinan Sakić i uzeo mikrofon. U publici su sedeli oni nabildovani ćelavi klinci u kožnim jaknama sa ranflom, koje se verovatno više ne proizvode, klinci koji ne izgovaraju reči nego tek pojedine slogove, za koje sam mislila da će nas do kraja koncerta upucati samo zato što se vizuelno tu ne uklapamo. Jedva punoletni otpadnici iz mraka Kaluđerice, Borče, i ko zna odakle, do Sava centra su se uskobeljali raspadnutim „jugom“ ili „kecom“, po njih šest-sedam u autu, moleći boga da ih policija ne zaustavi tako natrpane. Za njih čujete tek kad u nekoj kafani na magistralnom putu sevnu varnice, potegnu se flaše i noževi, pa u novinama piše da je taj i taj „podlegao povredama“. Oni nisu iz provincije, nego sa oboda, iz još većeg mraka, nadomak jakih svetala velikih gradova, a nikad stvarno u njima, rođeni i ostali u limbu između dva sveta. Oni su pali u trans kad se na sceni pojavio Sinan. Jedan njegov znak rukom i u sali je zavladala mrtva tišina. Tek kad im je opet rukom pokazao da mogu, zapevali su zajedno sa njim.

Ne znam šta je pevao, ne poznajem repertoar, ali bilo je u tome nečeg duboko strašnog. Odjednom mi se otvorio i razbistrio čitav kosmos života na margini, ta prava muka i tuga, sluzavo blato na ulicama koje čekaju davno obećani asfalt, od niskog napona žmirave sijalice u kućama okruženim stovarištima, perionicama i propalim fabričkim pogonima. I, naravno, kafanama, sa podovima od golog betona, neispravnim instalacijama i zarđalim čučavcima. To su one u kojima se služi samo veliko pivo i samo turska kafa.

Sinan Sakić, glasom, pojavom i životom, neraskidivi je deo tog sveta, iako je sigurno da njegova publika dolazi i iz drugih svetova, krugova i slojeva. Njegov nenaviklom uhu teško podnošljiv glas sinteza je zvuka, mirisa i sivila mesta na koje fin svet ne samo da ne zalazi nego ne želi ni da zna da postoje. Njegove grimase i trzaji dok peva otelotvoreni su jauk i grč onih koje je život pošteno izudarao, a koji nikada nisu imali vremena i prilike da se zagrcnu od toga, jer za drugo i ne znaju. Te večeri, Sinan je bio most između svetova, jer sam zbog njega, iz svoje realnosti u kojoj šansi, mogućnosti i nade nikad nije manjkalo, spoznala onaj drugi svet u kom baš toga nema ni od korova. Zato nije slučajno da baš on peva jedan od najlepših stihova u novijoj narodnoj muzici, stih u kom očajnik nalazi način da sebi stvori nadu premeštajući realnost iz života u pesmu: Nije htela u životu, bar u pesmi nek me voli.

Rekoše mi da Sinan često plače dok peva, u šta sam se, zahvaljujući Jutjubu, uverila. Ali ima jedan snimak gde peva Sine moj Muharema Serbezovskog i gde plače nekako drugačije, ličnije i potresnije. Nešto mi je tu bilo čudno, pa sam ukucala u Gugl „sin Sinana Sakića“. Prvi pogodak me je presekao: „Sin pevača Sinana Sakića, pravosnažno je osuđen na 12 godina zatvora, jer je ubio Dragoljuba Despotovića i pokušao da likvidira Radomira Lazića nakon kafanske tuče 22. maja 2002. u Loznici.“

Sinan zna o čemu peva, pa makar pevao loše, kao što već loše peva. Ali to radi iskreno, raskopčavajući se pred publikom, da mu se vide i duša i srce. Taj glas je nepodnošljiv jer dolazi iz najdubljeg mraka margine i nesreće, iz sirotinje koja je ugledala malo svetla i potrčala za njim, pa stvorila obesno potomstvo koje se vratilo nazad u mrak, među otpadnike. Jer, mrak im je prirodno stanište, svetlost ih, očigledno, prži.