On nije novinar

Pošto, zbog ovu pademija situaciju, nema tema, uzme plajvaz da se još jedared okuša na okolnost novinarstva u (ne)vremenu koje nas je sve snašlo. U tu branšu banuo kasno, što će reći na vreme, i sasma slučajno. Život mu se, biva to, svodio na zevzečenje, i takoreći poetske zapise o istom. U sve to ga zgodi da počne da sarađuje u omladinskoj štampi, koja je u poređenju sa sadašnjim štancovanjem bljuvotina bila čista esejistika.

Tu se vežbo, i navežbo, te je kao takav posto dopisnik „Borbe“, a dopisnik vam je bio, trebalo bi da je i sada, mala redakcija za sebe, koja samostalno pokriva sve teme i oblasti. I tu se vežbo, i navežbo, kad mu se dogodilo ono što je moguće samo u teoriji, tačno pre dvedeset sedam godina, pozvali ga da pređe u „Vreme“. Biće da to nije bilo bez zašto, odnosno baš zato, jer u reprezentaciju, a „Vreme“ to jeste, ne ulazi se ‘nako.

Dok se vežbo u novinarstvu, barabar izučavo kafanske discipline, jerbo mu to, u to vreme – posle se popustilo na svim frontovima, a kafana je, reklo bi se, ta Alef tačka u posustajanju rasnih novinara – to jedno s drugim išlo ko nokat i meso. Nije za džaba rečeno, ima o tome literature, da su kafane naši univerziteti, pa ko nije imao ta iskustva, teško da je bio klasa.

Kafana što se tiče, imo zavidnu karijeru i reputaciju. Koliko je samo prečnjaka pojeo „Kod Velinke“ u Poćuti, baš sa Radovanom Belim Markovićem, kome to nije odmoglo da bude jedan od najosobenijih i najnagrađivanijih savremenih srpskih pisaca. A prečnjaci su bili, da ne bude zabune, tek u produžecima. Sa takvim pripremama se iz prve popeo na šesti sprat zgrade „Borbe“, gde je bio klub, kafana, i sto za kojim je bila postava u sastavu: Slaviša Lekić, Perica Vučinić, Pava, Mirko Mlakar… I Žarković je, kad je prešao u „Vreme“, za bivanja u kafani SOKOJ-a, dok je redakcija bila u Mišarskoj, primetio tu posvećenost, pa je doneo ferman da mu se obezbedi kvartir u Beogradu – naravno, ne zbog čašica sposobnosti, mada iste nisu bile ometajući faktor – u dane preloma novina.

Šta je pjesnik hteo da kaže ovim slovom o kafanama, ‘teo da kaže da od ove simbioze niko nije bio na gubitku, kafane su bile kafane, a novinari su bili novinari. Da bude skroman, to se pokazalo i na njegovom primeru, dotorica žurnalizma Sanja Domazet je u svoju disertaciju „Kreativno pisanje u štampanim medijima“, od naši, i živi autori, met’ula samo njega i još jednog kolegu, takođe iz „Vremena“. Na stranu preko nekoliko knjiga izabranih tekstova, bez kojih ne bi bilo članstva u Srpskom književnom društvu, da ne izostavi i posebno dostignuće, Ljuba Živkov je u svojoj kolumni, koja je, po Ljubomiru, bila dajdžest izdanje nedeljnika „Vreme“, objavio simulaciju tekstova Žarkovića, Miše Vasića, Teofila i, uz autora kolumne, njega ili ga.

Na neku od okruglih godišnjica novina, koja bila u JDP-u, Žarković u progodu reče da je budućnost novinarstva u specijalistima za određene oblasti. Negde u to vreme je i Sanja Domazet doktorirala sa tezom da se štampani mediji mogu, od navale internet produkcije, odbraniti samo kreativnošću svojih autora. Sa dolaskom napredne gamadi na vlast u Srbiji, čini se da su se oba „proročanstva“ ispunila, i u novinarstvu je nastupilo zlatno doba. U štampanim medijima do u božju mater dominiraju specijalci i kreativci. A što ne bi moglo, što reko slavni Peja, kad je Srbija lider u Evropi po privrednom rastu, po taj BDP, mestu na Duing listi, rastu plata i zaposlenosti, toj i ‘vakoj demokratiji… Nezgoda je jedino što toj „statistici“ niko pri zdravoj pameti ne veruje.

Nije jasno zašto našoj statistici niko ne veruje, kad lično precednik veli da su urednici tabloida najbolji i najpristojniji ljudi i urednici, pa u to ime, u istim, zajedno sa svojim malim prvacima, objavljuje autorske tekstove u kojima nas uverava da smo najbolji i prvi u Evropi i svetu.

Zlatno doba daje i nove kreativce i specijalce, kao što je kolegica sa RTS-a, koja se naradila i naspecijalizirala otvarajući svaki školski toalet sa našim precednikom, a onda je jednog jutra poranila i sela u voditeljsku stolicu Jutarnjeg programa RTS-a. Niko od urednika nije smeo, jerbo se kolegica skroz-naskroz naspecijalizirala, da pita: Šta, lolo, tražiš tude? Kad je i na novom poslu pokazala šta je to kreativnost, došlo je do transfera kod novog emitera sa nacionalnom frekvencijom, sad tu, po ugovoru, sramota reći koliki je, žari i pali, redovno ugošćava precednika, sa kojima je na ti da smo prvi i najbolji u svakom brojanju.

Ima jošte kreativaca i specijalaca koji su na ponos precedniku i majci koja ih rodila. To su tako dobri specijalci i kreativci da ih precednik redovno, i o našem trošku, vodi u Vašington, Peking, Brisel… ugođaju nema kraja, novinari specijalno pitaju, a precednik kreativno odgovara, pa ondak, kao ono kad precednik sa terase Predsedništva maše nikome, novinari jopet dubidus kreativno pitaju, a precednik dubidus specijalno odgovara… Iako to nije ni pod razno, ta sorta te najrađe oslovljava sa kolega, i pride i jošte vele da neće odustati od tog kvaliteta, i takvog integriteta.

Kreativno i po našim najvišim demokratskim standardima nije samo u metropoli, taj se korov, zahvaljujući raznom SNS Radoici, bez J, koji je pokupuvao sve što se dalo pokupovati radio i TV stanica, zapatio diljem i širom Srbije. Sa puno miliona i milijuna, dobijenih na tzv. medijskim konkursima projektnog finansiranja, programskim šemama blaćenja neistomišljenika, na kojima im mogu pozavideti svi pinkovi i informeri, tako teraju kera, da onih milijun i dvesta iljada dinari, koje dobila Babićeva sestra za projekat kišeljenja kupusa u Vrnjačkoj Banji, izgleda kao časna rabota.

U to ime, da završi sa Žarom, koji je na jednoj od promocija njegovih knjiga reko: On i nije novinar! Zna se šta je Žarković hteo da kaže, ali danas, kad je eksplodiralo zbogom pameti novinarstvo, jeste sramota reći da si novinar. Zato, neka uđe u testament, da mu na grobu piše: On nije novinar!